Март 2025. год. обележен је археолошким открићима од врхунског значаја како за ширу област археологије библијског света до непосредно библијске археологије. Путујући мрежом новооткривених канала древне Месопотамије (на подручју савременог Ирака), није било могуће доспети до античке јудео-израилске територије. Ипак, то велике силе региона, Асирију и Вавилонију није спречило да се отимају за власт над облашћу древног Ханана. У тај сукоб се умешала и трећа регионална империја – Египат. Фараон Нехо II можда није успео да помогне свом асирском савезнику, али је ова превирања искористио да наметне своју власт региону. У тим узаврелим сукобима регионалних империје жртва су били мали народи и државе, и њихови владари. У конкретном случају, то је био последњи велики и праведни владар Јудеје, цар Јосија. Он је изгубио живот у близини Мегида и та чињеница је уграђена у темеље предања о коначном сукобу сила доба и сила зла, библијском предању које је можда једно од оних које је оставило највећи траг у савременој поп-култури – Армагедону. Коначно, ново истраживање у јерусалимској Цркви Васкрсења Христовог потврђује неке од детаља еванђелских приповести.
ХРАМ – ДОМ – ДВОР: древнооријентални концепт храма и свештено-космолошка антропологија Библије
17 Април 2022
Представљена је величанствена визија свештенства хришћана који светотајинско искуство претачу у етичку мисију. У тој визији светишта и свештенства има места за сав народ Божији чија је мисија усмерена на преображавање свег света у дом Божији. Као и новостворени човек у Едему, свештенство хришћанина не исцпљује се у сакраменталном животу нити друштвено-етичким категоријама, већ има космолошке димензије. Хришћанин, који у Христу постаје Нови Адам, има одговорност према читавом тварном свету. Он је позван је да тај свет чини светим и подесним станом Божијим. Скинија и храм су својом архитектонском структуром, украсном орнаментиком и храмовним прибором (свештеним сасудима) формирани тако да представљају сећање на Едем као првобитно светиште у којем је човек постављен у позицију цар-свештеника твари. Формирајући овакав поглед на свет и човека, библијски писци се представљају као свесни и савесни и богослови који су преузимали позитивне тековине постојећег религиолошко-храмовног богословља древног Оријента надограђујући га оригиналним идејама обликујући величанствени концепт максималистичке свештене антропологије
