Вавилон

Фебруар 2023. год. био је археолошки необично богат месец. Бројни налази са подручја библијског света привукли су пажњу научника, а два која ми издвајамо повезана су са подручјем древне Месопотамије и датирају се у време Сумера. Пронађена је, наиме, сумерска пивница, тарвена чија старост сеже 5000 година унатраг. Други налаз, нешто млађи из периода неосумерске ренесансе сматрамо најзначајнијим проналаском овог месеца и повезан је са именом краља Гудее – остаци краљевске палате, и још значајније, храма чије је грађене описано у знаменитим цилиндрима повезаним са именом овог владара, књижевним остварењем које је поставило образац храм-градитељског жанра, веома значајног за разумевање Библијских одељака. Друго по значају сматрамо истраживањео вези између древних таблица проклетстава и текстова последњег новозаветног списа, Откривења Јовановог.

Резултат рада учесника истраживачког пројекта који је водио др Михаел Холшчер (Dr. Michael Hölscher) са Католичког Богословског Факултета Универзитета Јоханес Гутенберг у Мајнцу (Faculty of Catholic Theology Johannes Gutenberg University Mainz, JGU) је указивање на сличности у описима и фразама између древних таблица проклетства и одељака из последње књиге Новог завета, Откривења (Апокалипсе). Поменуте сличности навеле су неке да закључе да су хришћани првог века не само користили магијско-религијски образац паганских религија, "бацајући" проклетства на своје непријатеље, пре свега персонификоване у политчком систему римске империје, већ и да су се при томе окретали паганским божанствима, управо онима која су поштовали они са којима су били у сукобу. Овај, наизглед аспсурдни закључак, неминовно произилази из наведеног истраживања или постоји и могућност и другачијег схватања чињеница које је предмет истраживања?

Камен прага висок 2м из 9-8. в. пре Хр. ископали археолози у древном ирачком граду Нимруд. Ово је прво велико ископавање локалитету након што га је уништила Исламска држава (ИД) 2016. год. Тим археолога Универзитета Пенсилваније (University of Pennsylvania) предводи Мајкл Данти (Michael Danti) и они су са ископавањима почели у октобру ове године. Семирамида је у новије време, оправдано или не, препозната као архетип вавилонске блуднице описане у новозаветној Апокалипси. Историјски, била је током 9-8. в. пре Хр. регент свог сина, да би је (не зна се како) измештени миленијума унатраг и повезали са Нимрудом (Невродом) легендарним, оснивачим месопотамијских царстава (Вавилоније и Асирије) успостављених на подручју раније сумерске цивилизације и њених градских центара Ореха (Урук), Акада (Архад), Асура, Ниниве, Равота и Халаха (Пост 10:8-11). Библијски писац, међутим, говори о Невроду, али ништа не говори о његовој мајци, супрузи, сестри или било којем женском лику из његовог окружења. Занимљиво је, такође, да библијски писац наведене градове чије је оснивање и постојање каткад удаљено миленијумима смешта у исто време и повезује са Невродом/Нимрудом као оснивачем који је означен као први велможа/силник постпотопне Месопотамије. Ово нас наводи на закључак да писање библијског писца није историјско (у смислу фактографије) већ богословско тј. да он сажима миленијуме историје повезујући их са идејним оснивачем Невродом/Нимродом, што је можда име за једну другу, историјски познату, личност - Саргона Великог, оснивача првог месопотамског царства Акада, оног ко је први под своју власт ставио не само сумерске градове-државе, већ и шири регион унификује у политичком и верском смислу. Можда је историјска Самму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, вешт дипломата или жена обележена трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? можда никада нећемо имати конкретан одговор. Нова истраживања у палати Нимруда, можда ће дати неке одговоре или макар смернице, али и без њих можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу.

"Долазим као онај који обожава Атона, јединог живог бога, господара сунчевих зрака, створитеља светлости који се уздиже на небу и обасјава Две земље, који себе ради оживљава свет који је створио разгонећи таму, дарујући зраке своје, тако да је земља испуњена његовом љубављу. Трава и дрвеће њишу се пред тобом и становници вода поскакују пред лицем твојим." Ове речи су по Акхенатоновој заповести уклесане у зидове гробнице једног од његових најмилијих слугу. Оне су само један део богатог песничког опуса фараона интелектуалца. Атенизам је био веома ексклузивистичка религија. Владарска породица и то пре свега цар сматран је јединим посредником између човека и Бога...

Историчари су га дуго схватали као ексцентричног, можда и залуделог, верског занесењака, док је он себе описивао поредићи се са препотопним мудрацом Адапом. Наиме, у једном од текстова који је иза себе оставио (Verse Account of Nabonidus), Набонид говори о препотопном мудрацу Адапи, познатом лику древних месопотамских епова, који је саставио (а не написао) знаменити еп Енума Елиш. Писац сугерише да је Адапа писао по божанском откривењу и зато је састављач, а не писац. Похвале изречене на поменутог великана древности, међутим, служе Набониду да истакне себе као оног ко Адапу превазилази у свакој мудрости и ко је, такође, преносилац божанских откривења. Он се хвали својом мудрошћу; он је видео оно што је скривено и тајне ствари додајући: не разумем утиске које оставља писаљка, (али) сам видео оно што је скривено. Можда последњи цар Вавилона и није слутио у којој мери је био у праву. Можда је његов поглед био толико упрт у тајне које би га, да је имао времена, учиниле једним од највећих владара Месопотамије, тајне које су га толико засениле да није видео оно што је било испред њега – да времена нема.

Персија је била дуго непознаница не само становницима малоазијских и егејских области старог света, већ није играла ни значајну улогу у званичним извештајима древних месопотамских цивилизација и империја. Спорадично се спомиње у асирским текстовима и тек са Киром Великим она ступа на историјску позорницу библијског света заузевши Медијан, Лидијско краљевство и Вавилон, а већ његов наследник Дарије I је освојио Египат. Дарије је, дакле, био други владар Ахемидске династије која је давала владаре наредних шест генерација, све до пораза Дарија III од Александра Македонског. Владар Персије сматран господарем двојног престола (Персије и Медије), али и краљем Вавилона. Пророк Данило овај савез представља сликом овна са два рога (Дн 8:3).

Сумер/Сенар је прва цивилизација која се развила на подручју Месопотамије, региону који је изнедрио каснија царства (Акад, Вавилон, Асирију), бројне митове и легенде и владаре чија су имена постала легендарна у историји. Током друге историје месопотамских цивилизација главну реч су имали мушкарци. Они међу њима који су се успели на трон, било локалних градова-држвава, било регионалних (тј. за то време светских) царстава, владали су суверено и чврстом руком. У историји, легендама и митовима остала су записана имена Гилгамеша, Зиасудре, Неврода... У таквом свету није било превише места за улогу жене али неке од њих су ипак одиграле запажену улогу. Понекада је то била улога саветника владара (као нпр. улога Вирсавеје која је дуго и снажно утицала на политуку свог супруга цара Давида а потом и сина Соломона) или чак улога господара из сенке (нпр. у примеру феничанске принцезе и Ваалове свештенице Језавеље). У другом случају била је то улога идејно-верског пропагатора какву је имала Енхедуана (Еn-hedu-anna), кћер знаменитог Саргона Акадског, у животу и образовању првог познатог царства древне Месопотамије (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije). Ипак, у читавој вишемиленијумској историји месопотамских цивилизација запамћено је име само две суверене владарке. И док се око имена Семирамиде исплело толико легенди да их је просто тешко разлучити од историјсих чињеница готово нико се не сећа жене која се на трон успела у само праскозорје историје, још у Сумеру.

Тада ми је Мардук, мој господар, говорио у вези Е-темен-анки, зигурата Вавилона. Он је још пре дана моје владавине био веома оштећен тако да је изгледало да су му темељи пропали до прсију доњег света уместо да се бори да досеже небеса. Стога, направио сам матокове, лопате и калупе за опеке. Положио сам их у руке бројних радника сакупљених са територије широм мојега царства. Дао сам да праве опеке од глине, безбројне попут капи кише које ће бити обложене слоновачом, ебановином и мусукану-дрветом. Река Арахту је носила битумен попут великог потопа. Мудрошћу дарованом од богова Еа и Мардука, Набуа и Нисабе, великим умом који је допустио да поседујем бог који ме је створио размишљао сам својим великим разумом. Позвао сам најмудрије стручњаке да премере земљу и одреде димензије правилом дванаест лаката. Мајстори-градитељи су затегли мерне конопце и одредили су границе, а ја сам за њих тражио потврду саветујући се са боговима Самасом, Ададом и Мардуком. И колико год умом био несигуран у димензије велики богови су ме научили истини пoсредством пророчишта. Умећем егзорцизма, мудрошћу Еа и Мардука очистио сам простор и поставио темељ на постојећим древним основама. У темеље сам положио злато, сребро, драго камење са планина и из мора. Испод опека сам поставио мноштво уља, миромириса и црвене земље. Направио сам представу свог царског лика како носи кошару са земљом коју сам поставио на различита места темељне платформе. Учинио сам да то буде задивљење, као у ранијим временима, у част мог господара Мардука.

У ранијем тексту (https://bkcentar.rs/sr/blog/vavilon-ija-jevr-vavel-gr) говорили смо о историји и развоју Вавилона и његовом општем значају, утицају у историји и перцепцијама у библијској књижевности. Такође причали смо о првом царству библијског Оријента, Акаду (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije), али и о Асирији (https://bkcentar.rs/sr/blog/asirija). У овом пажњу ћемо усмерити на вавилонску религију, која се у неком смислу може сматрати опште-месопотамском будући да између ње и асирске нема битнијих разлика. Уопштено, сматра се да је вавилонска религија настала спајањем сумерског верског предања (које је наслеђено са сумерским језиком који је остао сакрални језик Акадског царства) и семитске религије чији су носииоци били Акађани. Стога, можда је најбоље говорити о месопотамској религији која обухвата сумерску основу и акадо-вавилонску и асирску надоградњу. Месопотамски писци су забележили више од стотину богова и богиња. Њихова имена су се мењала, али су остајеле карактеристике током дуге историје месопотамске цивилизације.

У Светом писму се спомиње близу сто пута. У девторономичарској и хроничарској историји јудејских царева заузима значајно место (2Цар; 2Дн), као и у пророштвима Јеремије и његовог савременика Данила. Јеремија га назива затирач народа (4:7). Опис је одговорајући јер историја бележи да је Навуходоносор проширио своје царство тако да се оно протезало од Персијског залива до Средоземног мора.[1] На свом врхунцу, обухватао је делове данашњег Кувајта, Ирака, Сирије, Јордана, Израила, Либана и Турске.[2]