Вавилон

У ранијем тексту (https://bkcentar.rs/sr/blog/vavilon-ija-jevr-vavel-gr) говорили смо о историји и развоју Вавилона и његовом општем значају, утицају у историји и перцепцијама у библијској књижевности. Такође причали смо о првом царству библијског Оријента, Акаду (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije), али и о Асирији (https://bkcentar.rs/sr/blog/asirija). У овом пажњу ћемо усмерити на вавилонску религију, која се у неком смислу може сматрати опште-месопотамском будући да између ње и асирске нема битнијих разлика. Уопштено, сматра се да је вавилонска религија настала спајањем сумерског верског предања (које је наслеђено са сумерским језиком који је остао сакрални језик Акадског царства) и семитске религије чији су носииоци били Акађани. Стога, можда је најбоље говорити о месопотамској религији која обухвата сумерску основу и акадо-вавилонску и асирску надоградњу. Месопотамски писци су забележили више од стотину богова и богиња. Њихова имена су се мењала, али су остајеле карактеристике током дуге историје месопотамске цивилизације.

У Светом писму се спомиње близу сто пута. У девторономичарској и хроничарској историји јудејских царева заузима значајно место (2Цар; 2Дн), као и у пророштвима Јеремије и његовог савременика Данила. Јеремија га назива затирач народа (4:7). Опис је одговорајући јер историја бележи да је Навуходоносор проширио своје царство тако да се оно протезало од Персијског залива до Средоземног мора.[1] На свом врхунцу, обухватао је делове данашњег Кувајта, Ирака, Сирије, Јордана, Израила, Либана и Турске.[2]

Чудовишта су свеприсутна појава савремене кинематографије, од Дракуле до аждаја и Кракена, али они нису савремена фикција. Популарна хорор остварења и креатуре познате из фантастике (епске и научне) често имају своје аналогије у митовима древних времена, као и апокалиптичкoj књижевности како библијскoj тако и ванбиблијскoj. Сада, када је "ноћ вештица" за нама, можда постоји специфичан начин да је обележимо подсетивши се на нека чудовишта библијских времена.

Вавилонија је једна од најимпресивнијих оријенталних империја, култура и цивилизација. Са њом се у везу доводе контраверзне ствари. Новија открића указују да су аритметички и математички прорачуни довођени у везу са грчким великанима као што је Питагора, вековима (ако не и миленијумима) раније били познати у Вавилонији која је подарила и ране астрономе, али и астрологе; законе, али и сурове деспоте и освајаче. Неврод, Хамураби, Набопаласар, Навуходоносор, Кир, Дарије, Александар Македонски само су неки од владара који су успели да задовоље своју жудњу и успну се на трон Вавилоније, трон који је осуђен и од стране библијских писаца назван стаништем сваког духа нечистога...

Неврод (Нирморд), Саргон Велики, Акад, прво писмо, зигурати, свет богова, митова и легенди, претеча великих циливизација Месопотамије (Вавилона и Асирије), а можда и Египа и надахнуће сиропалестинских култра Феникије и Ханана. Сумер...

Археолошким ископавањима у Националном парку Давидов град (City of David National Park) откривени су остаци градског зида који је изграђен током Гвозденог Доба (ГБ), односно времена „првог храма“ и јудејске царевине у циљу заштите града са источне стране.

Иштар-капија (арапски: بوابة عشتار) била je осма капија која je водила у унутрашњост града Вавилона. Изграђена је око 575. пре Хр. по налогу цара Навуходоносора II на северној страни града. Иако се о Иштар-капија говори у клинастим текстовима још у старовавилонском периоду, њихови познати материјални докази потичу из радних пројеката које је изводио Навуходоносор II.

Вавилон – величанствен и опсесија величанствених. Основао га је легендарни Неврод. Уздигао га је знаменити Хамураби, обновио моћни Навуходоносор. Опчинио је Александра Македонског и осуђен је од писца Апокалипсе. Симбол је многих цивилизација. Да ли и наше?

Висећи вртови Вавилона сматрају се једним од чуда древног света. Новија истраживања указују на могућност да су их антички историчари нетачно приписали владару који их није начинио, већ и царству у коме се нису налазили...

Писац посланице Јевр 11:8-10.13-16. усресређује се на живот праоца Израила откривајући у њиховом путовању битну ходочасничку димензују показујући да је њихово путовање било не само потрага за "Обећаном" већ и за "Новом" земљом, путовањем на којем треба да их следимо. Каква је вера потребна за такав покрет?