Авраам

Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9:7.10; Гал 4:28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22:7.8).

Древним семитским веровањима, наиме, није постојало јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом. Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12:2-3) и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11:12 уп. Пост 18:11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику.

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи.

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања.

Последњи месец протекле године био је археолошки веома плодан, Ређала су се открића из широке области библијског света, од Египта, преко Месопотамије и Грчке до средишњих тачака у самом Израелу и у његовој античкој престоници, Јерусалиму. Три која смо изабрали као најзначајнија припадају: времену са почетака старозаветне историје, борбама које су обележели кључне догађаје прелаза са Старог на Нови завет и, коначно, једног које је је обележило крај тзв. ере Другог храма.

Научници су употребом иновативне мобилне ласерске технологије утврдили да је злато древне Троје, Полихронија и Ура истог порекла. Откако је Хајнрих Шлиман открио Пријамово благо у Троји 1873. год., порекло злата је мистерија. Професор Перничк и међународни тим су сада успели да докажу да благо потиче из секундарних наслага као што су реке, а његов хемијски састав није само идентичан са златним предметима из насеља Полиохни на Лемносу и из краљевских гробница у Уру. у Месопотамији, али и са предметима из Грузије. Студијa: Portable laser ablation sheds light on Early Bronze Age gold treasures in the old world: New insights from Troy, Poliochni, and related finds недавно објављена у Journal of Archaeological Science. За библијски контекст од нарочитог значаја је чињеница да су у истраживању испитивани и артефакти из Ура, сумерског града јужне Месопотамији (данас Ирак) и који је, на Божији позив, напустио праотац Авраам упутивши се ка Ханану, земљи Обећања. Ур је био значајан лучки град у Персијском заливу који је започео, највероватније, као мало село у убаидском периоду месопотамске историје (5000-4100. пре Хр.) битан град град до 16. в. пре Хр. и готово непрекидно насељена локација 450. год. пре Хр. Место је постало познато 1922. год. када је Сир Леонард Вули (LeonardWooly) ископао рушевине и открио велику посмртну јаму краљевске гробнице (сложени гробни комплекс). Откриће заједничког порекла злата и места његове обраде, које Ур повезује са анадолском Тројом, долином Инда и Грузијом указује да је на овом подручју постојао веома развијем систем кретања и трговине који је вероватно користио (а могуће делом и унапредио) и номадско-породични клан праоца израилског народа и монотеистичких религија, Авраам.

Открића у Јерусалиму из времена првог храма су доста ретка и веома драгоцена, а овог месеца забележена два, од којих је једно писано што нарочито даје на значају његовог проналаска, као и дотово детективске потраге која је претходила његовом повратку у земљу порекла. Преостало откриће сеже у још даљу прошлост, односно време знаменитог Рамзеса II који је негда управљао областима које су доцније населила израилска племена.

Писмо Исмаилу написано је древним јеврејским писмом пре око 2.700 год. То је један од само три преживела папируса тог времена. Изузетно редак папирус написан на палео- јеврејском враћен је у Израел, саопштила је у среду Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA). Документ се датира на крај 7. или почек 6. в. пре Хр. У земљу настанка враћен је захваљујући заједничкој операцији Јединице за превенцију крађе антиквитета при IAA (The Prevention Unit at the IAA) и професора библијских студија Шмуелом Ахитувом (professor Shmuel Ahituv) из Министарства културе и спорта и Министарства Јерусалима и наслеђа (Ministry of Culture and Sport and the Ministry of Jerusalem and Heritage).

Скоро потпуно нетакнута глинена уљаница од пре 2.300 година пронађена је у близини каменог купатила током недавних конзерваторских радова у Националном парку Моунт Геризим. Лампа је откривена док су радници ручно чистили простор око каменог купатила. Сјајно је пронаћи нешто чак и након свих тих година ископавања, рекао је Нетанел Елимелех (Netanel Elimelech,), директор парка који води Израелска управа за природу и паркове (Israel Nature and Parks Authority). Пронашли смо много уломака глине који леже унаоколо, али пронаћи нешто употпуњено знацима употребе је прилично лепо. Још увек можете видети црне трагове паљења из времена када је лампа коришћена. То вас враћа унатраг кроз време...Рашчишћавали смо веома близу површине и лампа је једноставно искочила.

Учиних велика дела – пише Проповедник који се представља као Соломон, син највећег јудео-израилског владара, Давида – сазидах себи куће, засадих винограде, уредих вртове и воћњаке и засадих у њима свако воће. Начиних себи језера водена да натапам шуму у којој дрвеће расте (Проп 1:1; 2:4-6). Ове речи могу да се схвате као самопохвално величање царске моћи или указивање на испразност живота коју ни таква велика дела не могу да надоместе (што је тема која се провлачи кроз наведену библијску књигу). Ипак, уколико се оне сагледају у контексту царске хортикултуре древнооријенталних владара суочавају нас са дубоком религијском, па и богословском поруком која нам уобичајено промиче – сећањем и чежњом за (изгубљеним) Едемом. Ово је један од мотива веома значајних за разумевање тековина цивилизација библијског света.