Јосиф Наратив

Наизглед слични, снови дворјана су супротстављени. Пехарников сан је брзи непрекидни низ дешавања, док хлебарников не тече глатко, он нема контролу над дешавањима, суочава се са препрекама и подсећа на ноћну мору. Контраст у карактеру између пехарника и хлебарника сугерише садржај снова. Пехарник себе види како испуњава ранији задатак, док је пехарник ометен у томе. Детаљи из пехарниковог сна указују на озбиљност са којом обавља посао. Он лично цеди, припрема и даје вино фараону. Хлебарник оставља хлеб на видику птица које га једу, а за разлику од пехарника, хлебарников рад (производња хлеба) није описана. Фараон прима пехар од пехарника, док се у сну хлебарника не појављује. Први сан представља сужња у односу према, три пута споменутом, фараону. Средишња тема сна је служење. Други сан представља затвореника без интеракције са било ким. На глави хлебарника су три кошаре, попут круне. Последња кошара је описана као свевишња. Употребљени израз је често део Божијег имена (elion, עליון, 40:17). У средишту првог сна је пре фараон, него сневач, а у другом је сневач потпуно сам (и наизглед самодовољан). Сневач себе види са круном на глави, скоро па попут Бога. И Јосиф је једном сањао о себи да је попут Бога тј. да му се клањају небеска тела...

Приповест о Јосифу је испуњена успонима и падовима људског живота, а њене теме родитељског фаворизовања, љубоморе, издаје, провиђења, поноса и праштања заједничке су свим људима током свих времена. Пажљиво конcтруисан, Јосиф-наратив остаје интригантан кроз обимну приповест која држи пажњу, намеће питања и инспирише реинтерпретације. Карактеристика која доприноси лепоти приповести су бројни и упечатљиви мотиви. Они је прожимају и, кроз повремено понављање и постепено модификовање, воде ка расплету почетне ситуације. Мотиви који прожимају приповест су бројни: тријумф младића (млађег брата), одбачене жене, глади, тријумф странца, мудрост, знање и одговорност, препознавање, заклетва (изневерена и испуњена). Међу овим и бројним другим мотивима доминатнан је мотив братског сукоба, присутан у толикој мери да захтева засебно истраживање.Препознавање кључних тема и мотива помаже разумевању приповести и открива њено место унутар шире целине Књиге Постања, па и Старог завета или чак Светог писма у целости. У неколико наредних текстова представићемо кључне мотиве наратива - почевши од мотива снова

Бог је често прикривен у причи о Јосифу и управо кроз то уочавамо његову промисао. Бог нема дијалог као што је имао са Авраамом у ранијим поглављима Постања. Отишао је Бог који буквално седа за сто раних праотаца (Пост 18:1-15). Интерперсонално искуство Авраама је ствар прошлости (Пост 18:22-33). Ово је сада невидљиви Бог, али и даље присутан о чему сведочи његова стална заштита Јосифа и Јосифова непоколебљива верност. Тек накнадно постаје очигледно да је Бог све време био присутан (Пост 50:20). Био је присутан од тренутка Јосифовог појављивања и првог сна. Био је присутан са Јосифом у јами и са браћом у идеји продаје брата. Био је прустан са Јосифом у тамници. Почетни стихови Пост 39 указују да је започела још једна итерација развоја Јосифовог карактера. Читалац је уверен да ће Господ бити на страни Јосифа током развојног лука, упркос тешким околностима живота.

На личном искуству је видео како је Бог злочиначке планове извео на добро и корист целе породице (45:1-13) и сада не жели да се меша у процес. У овој трећој и врхунској сцени препознавања, браћа (која се овде третирају као један драмски лик) на сличан начин признају божански план (можда под утицајем Јуде?). Јосиф је то изричито рекао својој браћи (Пост 45:5-8), али прича се наставља као да нису били убеђени. Приповедач очигледно претпоставља да су сваки брат или група браће морали сами да дођу до тог закључка кроз дубоко лично искуство.

Описана Тамарина акција истиче јунаштво којим се она бори за своја права у породици мртвог мужа. У последњем делу поглавља (ст 27-30), коначно са Тамарина два сина, криза је решена. Тамарин поступак не решава само њен сопствени проблем бездетности, већ доноси благослов Јуди ширењем његове породице.Велики део драме поглавља повезан је са чињеницом да је у питању лоза из које ће се родити Давид. Обећана линија очувана жива упркос недостојности Јуде. Ово потврђује и сам Јуда признајући да је Тамара праведнија (ממני צדקה, ст 26).

Можда један од најупечатљивијих женских ликова је неименована жена Јосифовог господара, Потифара. Већина тумача је осликава једноставно као сексуалног предатора, међутим оваква слика иако доминантна није једина. Знаменити равин Раши је наговестио комплекснији лик Зулаике, како ову жену назива исламско предање. Он је повезује са Тамаром са једне и Асенетом, са друге стране. Уметници обично приказују Зулаику као средовечну жену, али је ситуација још интригантнија ако је она постадолесценткиња којој је досадно. Чини се да је била лепа и чврста жена упорна у прогањању згодног младића. Коначно одбијање прати вапајем који би закон препознао као отпор силовању (Пнз 22:24–27). Она оптужује мужа да је довео Јеврејина (Пост 39:14) са намером да Јосиф приреди увреду (поигравање, ст 17). Она је покушала да оптужи свог супруга да је одговоран за овај чин. Зулаика је, према неким схватњима, Јосифа позивала на чин током читаве године (Пост 39:10). У религиозном контексту ране Јосифове традиције, демонизација лика Потифарове жене била је скоро неопходна. Но да ли је оправдана?

У библијским текстовима доминирају мушки ликови. Тако нпр. Јаковљеве иноче, Била и Зилпа представљене су првенствено у односу на синове које су родиле, али и због Рувиновог посезања за Билом (Пост 37:2; Пост 35:22-23). Други женски карактери су снажни и у појединим ситуацијама веома значајни (Сара, Ревека, Рава, Ана, Рута...). Ипак, ове жене нестају са историјске сцене на којој су одиграле кратку ролу. Штавише, ове жене су ретке уколико се има на уму обим материјала који је канонизован у Светом писму, као временски период који тај материјал покрива. Примећено је и да жене које нестају из Библије показују снагу и иницијативу пре него што пробију пут мушким протагонистима, тј. да је утишавање женских гласова у тексту додатни подстицај да се попуни трудна тишина текста - да се ослободе позитивна значења Торе за жене. Ослобађање гласова жена у Постању је један од задатака савременог читаоца.

Као појединац, породични човек, прелазни лик из породице у нацију и посредник суптилнијег облика Провиђења него што је то раније виђено у Постању, Јосиф је различито оцењиван. Док неки читаоци сматрају да је Јосиф најпривлачнија личност Библије, други су строги према њему, и такав приступ препознатљив је још у древним мидрашима који га представљају као дериште, немилосрдног брата и деспота који је припремио пут за израилско ропство. Једино сигурно је да Јосиф остаје вечна личност у западној култури, лепо компоновани палимпсест, библијско платно које непрестано префарбавају различити аутори и уметници, древни и модерни, јеврејски, хришћански и муслимански, верски и световни, мушки и женски. Он се приказује као идеални администратор, са вештином управљања кога краси разборитост и самоконтрола, али не траба заборавити ни Пост 37 и Пост 42 где су Јосифови поступци мање узорни. Јосиф ће бити велик као и сам фараон (41:40), а његов успех се три пута приписује Божјем присуству (Пост 39:2-3.21.23; 41:38-39). Истовремено је крајње прагматични администратор који намеће порез египатском становништву, а својим сродницима обезбеђује олакшице.