Јосиф Наратив

На личном искуству је видео како је Бог злочиначке планове извео на добро и корист целе породице (45:1-13) и сада не жели да се меша у процес. У овој трећој и врхунској сцени препознавања, браћа (која се овде третирају као један драмски лик) на сличан начин признају божански план (можда под утицајем Јуде?). Јосиф је то изричито рекао својој браћи (Пост 45:5-8), али прича се наставља као да нису били убеђени. Приповедач очигледно претпоставља да су сваки брат или група браће морали сами да дођу до тог закључка кроз дубоко лично искуство.

Описана Тамарина акција истиче јунаштво којим се она бори за своја права у породици мртвог мужа. У последњем делу поглавља (ст 27-30), коначно са Тамарина два сина, криза је решена. Тамарин поступак не решава само њен сопствени проблем бездетности, већ доноси благослов Јуди ширењем његове породице.Велики део драме поглавља повезан је са чињеницом да је у питању лоза из које ће се родити Давид. Обећана линија очувана жива упркос недостојности Јуде. Ово потврђује и сам Јуда признајући да је Тамара праведнија (ממני צדקה, ст 26).

Можда један од најупечатљивијих женских ликова је неименована жена Јосифовог господара, Потифара. Већина тумача је осликава једноставно као сексуалног предатора, међутим оваква слика иако доминантна није једина. Знаменити равин Раши је наговестио комплекснији лик Зулаике, како ову жену назива исламско предање. Он је повезује са Тамаром са једне и Асенетом, са друге стране. Уметници обично приказују Зулаику као средовечну жену, али је ситуација још интригантнија ако је она постадолесценткиња којој је досадно. Чини се да је била лепа и чврста жена упорна у прогањању згодног младића. Коначно одбијање прати вапајем који би закон препознао као отпор силовању (Пнз 22:24–27). Она оптужује мужа да је довео Јеврејина (Пост 39:14) са намером да Јосиф приреди увреду (поигравање, ст 17). Она је покушала да оптужи свог супруга да је одговоран за овај чин. Зулаика је, према неким схватњима, Јосифа позивала на чин током читаве године (Пост 39:10). У религиозном контексту ране Јосифове традиције, демонизација лика Потифарове жене била је скоро неопходна. Но да ли је оправдана?

У библијским текстовима доминирају мушки ликови. Тако нпр. Јаковљеве иноче, Била и Зилпа представљене су првенствено у односу на синове које су родиле, али и због Рувиновог посезања за Билом (Пост 37:2; Пост 35:22-23). Други женски карактери су снажни и у појединим ситуацијама веома значајни (Сара, Ревека, Рава, Ана, Рута...). Ипак, ове жене нестају са историјске сцене на којој су одиграле кратку ролу. Штавише, ове жене су ретке уколико се има на уму обим материјала који је канонизован у Светом писму, као временски период који тај материјал покрива. Примећено је и да жене које нестају из Библије показују снагу и иницијативу пре него што пробију пут мушким протагонистима, тј. да је утишавање женских гласова у тексту додатни подстицај да се попуни трудна тишина текста - да се ослободе позитивна значења Торе за жене. Ослобађање гласова жена у Постању је један од задатака савременог читаоца.

Као појединац, породични човек, прелазни лик из породице у нацију и посредник суптилнијег облика Провиђења него што је то раније виђено у Постању, Јосиф је различито оцењиван. Док неки читаоци сматрају да је Јосиф најпривлачнија личност Библије, други су строги према њему, и такав приступ препознатљив је још у древним мидрашима који га представљају као дериште, немилосрдног брата и деспота који је припремио пут за израилско ропство. Једино сигурно је да Јосиф остаје вечна личност у западној култури, лепо компоновани палимпсест, библијско платно које непрестано префарбавају различити аутори и уметници, древни и модерни, јеврејски, хришћански и муслимански, верски и световни, мушки и женски. Он се приказује као идеални администратор, са вештином управљања кога краси разборитост и самоконтрола, али не траба заборавити ни Пост 37 и Пост 42 где су Јосифови поступци мање узорни. Јосиф ће бити велик као и сам фараон (41:40), а његов успех се три пута приписује Божјем присуству (Пост 39:2-3.21.23; 41:38-39). Истовремено је крајње прагматични администратор који намеће порез египатском становништву, а својим сродницима обезбеђује олакшице.