МОТИВ ЈАМЕ/ТАМНИЦЕ У ЈОСИФ НАРАТИВУ

Јосиф је човек бачен у јаму, једну од многих и више него у једну. Јама представља низ алтернатива у невољи коју Јосиф трпи: гроб/уточиште у перспективи Рувима, смрт/ропство у перспективи Јуде и доцније Потифара. Ове опозиције одређују други. Јосиф на то не (може да) утиче. Приморан је да се суочи са две подједнако непријатне алтернативе сликовито представљене Јудиним исказом, ропство или смрт (Пост 37:26-27).  Епизода јаме се може читати, као покушај очувања живота по цену покорности и робовања. Рувим дозвољава Јосифово бацање у јаму како би његовим привременим робовањем задовољио осветољубивост друге браће и спасао Јосифа. Јуда иде корак даље и Јосифа спасава од непосредне смрти, али по цену трајног ропства.

Јосиф је спашен из јаме у пустињи, али само да би био продан као роб у Египту. Рувимова јама симболизује двосмисленост гроба и уточишта, Јуда експлицитно артикулише алтернативу смрти (убити) или ропства (продати). У одељку се не спомињу Јосифова осећања и аутор на наративној краткој узици држи емоције које би сваки човек доживео у таквој ситуацији да би их открио у драматичном завршетку наратива (Пост 42:21; 45:1).Поробљавање и затвор су мање деструктивни од алтернативе смрти - то је позиција Јудине спаситељске идеје. Бекство од смрти резултује болним ропством/заточеништвом. Јосифове године страдања почињу у јами крај браће која га понижавају. У новој јами/затвору узалуд моли помоћ пехарника. Јосифов силазак почиње у једној, а завршава у другој јами. Он то не може да заобиђе у сећањима и самоодређењу (40:15).

Јосифова продаја може се схватити као симболична смрт. Јама у коју су бацили Јосифа (Пост 37:18-24) симболизује гроб (уп. Пс 30:4.10) и то не само Јосифов (Пост 37:35). Силазак у јаму је прво у низу од три кретања надоле (Пост 39:1 уп. 37:25). У овом контексту, доцнији успон на власт и помирење са породицом симболично представља васкрсење. Чин Јосифове браће, која метафорички усмрћују млађег брата, понављање је Каиновог чина. Они то не признају на почетку, али у сусрету са сопственом јамом суочавају се са трауматичном истином да продаја у ропство није мање зло и да се из њихових руку тражи његова крв (Пост 42:22).Када браћа виде Јосифа обликује се план у три фазе: бацање у јаму, убијање, превара оца. Конзензус руши Рувим, а спроводи се само прва фаза. Јама се од гроба претвара у привремено уточиште. Јама као гроб/уточиште понавља се у Јосифовом животу. Сваки корак је кретање наниже: боље је бити омиљени син него омиљени роб, боље бити омиљени роб него омиљени затвореник. Јуда осујећује покушај најстаријег брата да спасе Јосифа. Јосиф завршава у Потифаровом дому који за њега функционише као јама, место где је коначно избегао братоубиство. Привремени губитак слободе у јами постаје трајно ропство у Потифаровом дому. Пад се наставља кроз оптужбе које га воде у заточеништво које је, ипак, релативно блага казна будући да се силовање племкиње кажњавало смрћу. Рувим, Јуда и Потифар на различите начине и у различитим степенима помажу Јосифу да побегне од смрти. Међутим, алтернатива смрти је губитак слободе.

Метафора пада у јаму упућује и на трансформацију. Јосиф је послат у јаму/тамницу, а Јаков у шеол. До 37:28 Јосифова прва трансформација је завршена (Пост 37:28). И даље у тешким околностима, али му је са мадијанским трговцима робљем боље него да је мртав у јами. Сломљен, избезумљен и невољен. То је нови Јосиф и то је прва од многих трансформација које ће он проћи. Браћа и отац тек треба да ступе на ту стазу.

Приповест нас враћа унатраг, ка причи о браћи и Јаков-наративу и братоубилачким намерама Исава, али одјекује и у каснијим наративима, нпр. у Јеремијиној безводној јами и, коначно, у Христовој параболи којом најављује сопствено страдање. Тиме епизода јаме битно дорпиноси сагледавању канонског места Јосиф-наратива.Наиме, Псалам 118:22-23 слави Божје ослобођење Израила од страног угњетавања. Стихови говоре о одбаченом камену који постаје крајеугаони камен храм-заједнице. Христос слику повезује са сопственим одбацивањем, а одбачени камен постајеодбачени син. Типична давидистичка типологија у реинтерпретацији Матеја представљаХриста као неког ко рекапитулира искуство Израила. Парабола је сажимање историје Израила кроз христолошку призму. Обрасци неверности Израила и одбацивање богомданих пророка и вођа најављују Израилово одбацивање Христа. Детаљи параболе одражавају причу о Јосифу — посебно помињање (вољеног) сина (υιοναγαπητον; τονυιονμουτοναγαπητονМт 21:37; Мк 12:16 Лк 20:13 уп. Пост 37:3–4).Наравно, Јосиф нема монопол на звањевољеног сина у Старом завету (уп. Пост 22:2, Пс 2:7, 2 Сам 7:14 или Ос 11:1), али начин на који је син описан у параболи у детаљима снажно подсећа на Јосифа. Господадар је послао свог сина (απεστειλενπροςαυτουςτονυιοναιοναυτου; Мт 21:37; уп. Мк 12:6) као што Јаков шаље (αποστελλω) Јосифа онима који ће га одбацити. Реакција виноградара и браће је упечатљиво паралелна. Јосифова браћа гавиде (προειδον) из далека, а затим говоре (ειπαν) о убиству (Пост 37:18–19). На исти начин и истим редоследом реагују виноградара(Мт 21:38; уп. Мк 12:7; Лк 20:14). Најупечатљивије је што се у оба случаја се сусрећемо са фразом хајде да га убијемо (δευτεαποκτεινωμεναυτον(Пост 37:20; Мт 21:38; Мк 12:7; Лк14) која се јавља само на два места у Светом писму, овој параболи и у Јосиф наративу. Коначно, браћа узимају Јосифа (καιλαβοντεςαυτον(Пост 37,24]) и бацају га у јаму (метафорично убиство), а виноградари узму сина (καιλαβοντεςαυτον [Матеј 21:39; уп. Мк 12:8), избаце га из винограда и убију.

Према неким схватањима  библијски опис Јосифовог утамничења (Пост 39) одговара књижевном архетипу препознатљивом у бројним фолклорним причама древног Оријента. У Египту се сусрећемо са мотивом освете одбијене жене (нпр. Прича о два брата), а паралеле постоје и са класичном драмом Еурипидовог Иполита (око 500. пре Хр.). Јосиф се понекад схвата као депотентизована верзија митских божанства плодности (Адонис, Ваал, Тамуз) или снова. У митовима оба типа божанстава бивају убијена, а њихова смрт се каткад доказује крвавом хаљином. Акхата, искушава Потифарова жена, депотентизована Анат. Основа приче о прељубници се понекад повезује са древним предањем о божанској браћи, Анубису и Бати.

Они рефлектују вредности приказане Јосифом и Јудом. Попут Хнума и његове богиње-сапутнице у Западкарском папирусу, Јосиф је повезан са плодношћу жита. Паралеле могу да изгледају убедљиво, али се не може говорити о непосредном преузимању. Постоји велики корпус општих хетерогених мотива, али библијски аутор их је једва могао бити свестан због сличности у теми. Библијска приповест је карактеристична прецизним и аутентичним историјским референцама које је измештају из сфере мита, нпр. истицање расне нетрпљивости Египћана према (наводно културно инфериорнијим) Семитима. Неки аутори сматрају да Пост 39:2–41:54а и 47:14–23 представља самосталну причу о Јеврејину Јосифу кога је комбинација среће и промисла уздиже из тамнице до великог везира. Поглавља говоре и безименим људима, дворјанима, који служе као степенице Јосифовог успона. Прича почиње прологом у 39:2-6 у којем су кључни моменти истицање његовог успеха у дому господара и лепота којом је привукао пажњу господареве супруге. Истиче се и да је Јахве био са њим и да успех дугује баш томе (39:3–4) и то не само у дому господара већ и у тамници (39:21-23). Именовање Јосифа над домаћинством и људима је лајтмотив у ове самосталне приче у којој Јеврејин ефективно и систематски замењује Египћане на власти. Уколико би ово било тачно, Пост 39-41 је састављено од неколико независних предања која су послужила као градивни материјал за причу о Јосифу Јеврејину. Међу независним вињетама једна је о Јосифу, тумачу снова, а друга о Јосифу, доброћудном фараоновом администратору исл. Овакво схватање је тешко одрживо с обзиром на комплексност веза које прожимају различите делове приповести.

Браћа су прва која Јосифа бацају доле, у јаму. Они проживљавају исто искуство када су утамничени у средишњем делу наратива. У међувремену, Јосиф је после краткотрајног успеха бачен је још дубље, у египатску царску тамницу. Тај моменат понавља и продубљује раније искуство братске јаме. У очевом дому је веровао у снове; у Потифаровој дому веру победу можда црпи из наде да ће његова честитост бити награђена. Тамница као ситуација удвострученог ропства, оставља мало места за наду у остварење снова. Бог не помаже Јосифу моментално, већ му омогућује да стекне наклоност претпостављених и да своје таленте и поштење потнуно искаже (39:21-23). Провиђење делује чудним путевима: Јосифов боравак у тамници — наизглед најгора могућа деградација — води га ближе центру египатске владе, фараоновом двору (40:4). Трговци подижу/извлаче Јосифа из јаме. То је, на неки начин, спасење Јосифовог живота. Истим изразима се описује ослобођење прор. Јеремије, а у псаламској књижевности ти изрази се често употребљавају за опис Господњег избављења (Пс 40.2-3.14; 41:14). Ипак, њихово спасавање је из једне јаме у другу. Јосифов живот је плаћен његовом слободом, али је то – парадоксално – пут ка коначном успеху.

Јосифово утамничење, као и бацање у јаму, може се посматрати као амбивалетан чин. То је неправедна казна, али и начин да се поштеди живот Јосифу оптуженом за злочин који повлачи смртну казну. Јосиф вероватно није био одушевљен спасењем које су му омогућили Рувим, Јуда, трговци робљем, Потифар, али њихове спаситељске идеје му омогућују да преживи.

Епизода утамничења има суштински смисао за Јосиф-наратив. У наративном контексту, Јосиф је још једном спуштен. Док се описује наклоност Потифара према Јосифу, читалац помишља да се у Јосифов живот враћа стабилност. То је, међутим, краткотрајно. Јосифов живот је изнова бачен у хаос, до тамнице. Тиме се појачава напетост. Наратор читаоца удаљава од размишљања о Јосифовој породици, а пажњу усмерава на Јосифова искуства у Египту и открива му како се Јосиф трансформише из немоћног роба (37:36) у моћног администратора. Јосиф је спушен у јаму, па даље у Египат, али се уздиже у Потифаровом дому, да би пао у тамницу пре него је уздигнут на двор Египта. Кад год се чини да се Јосиф опоравља од искушења, поново бива уроњен у друго. Јосифов живот је као на тобогану, а нестабилност је стална последица обмане. Ипак, Бог је наглашено са Јосифом и у тамници и у Портифаровом дому (39:2-3.23) и људске преваре користи за извршење сопственог наума, готово да вара варалице.

Јосиф грубо наступа према браћи. Оптужује их за ухођење тврдећи да су дошли да изводе голотињу земље (Египта). Он, заправо, алудира на сопствено искуство голотиње повезано са јамом и тамницом. Јеврејска речголотиња (תורע) понавља се два пута (Пост 42:9.12). Изараз голотиња земље (Пост 42:9) има аналогију у формулацији голотиња Египта (Ис 20:4) у значењу страмота Египта (уп. ПлЈер 1:8). Читалац се сећа и голотиње прародитеља (Пост 3:7–10) и Ноја, праведног и беспрекорног, човека (Пост 6:9) који није могао да игнорише обелодањивање сопствене нагости (Пост 9:22–27). Браћа разголитила Јосифа, а сличан начин је постижен и поступком Портифарове супруге. 

Јосиф браћу утамничује на три дана и задржава Симеона као таоца. Инсистира да приликом следећег доласка у Египат доведу и најмлађег брата, Венијамина. Циљ захтева, као и Јосифовог понашања уопштено, није јасно прецизиран. Приповедач буди упитаност читаоца. Да ли Јосиф жели да створи услове потпуног испуњења младалаких снова? Можда се игра мачке и миша или искушава браћу? Да ли се бори са природним гневом који буја у њему или, можда, жели да Венијамина измести из дисфункционалне породице? Јосифови поступци се различито тумаче још од антике. Најчешће се препознају као спремност на опроштење, али опроштење повезано са братским суочавањем са злоделом. Тек тако опроштење води коначном окупљању породице. Наратор не открива Јосифове мотиве и то је можда најуспешнији књижевни приказ праоца који ни сам није начисто шта и зашто чини. Јосифа ломе супротсављена осећања, недоумице, страхови, наде. Једино што знамо је да током сусрета са браћом Јосиф често плаче (Пост 42:24; 43:30; 45:2, 14-15).Да ли Јосифово враћање новца тест њиховог поштења (42:25); питање о Јаковљевом благостању тест о понашању према оцу (43:27-28)? Недоумице разрешава Јудин говор у 44:18-34 и он стога представља пут ка Јосифовом самооткривању (45:3) и остварењу породичног помирења. Да ли је то био Јосифов циљ или  неочекивани резултат компликоване ситуације и његових супростављених, и њему самом нејасних, осећања? Да ли је Јосиф кога надваладавају емоције истовремено замислив као високопрорачуната особа и вешт сплеткарош? Карактеризација Јосифа је суптилна. Он није представљен ни као потпуни негативац ни као идеални лик..Љубав према породици и сопствена охолост се боре у Јосифу производећи емоционалне флуктуације описане у наративу.

Јосиф браћу поставља у позицију у којој је био у епизоди јаме. Браћа пролазе његово искуство и пре него су утамничени (Пост 42:21).У Египту је лажно оптужен и заточен, и они то исто доживљавају под Јосифовом оптужбом (רהסה, Пост 42:1-25). Јосиф сепонаша се према њима, онако како су се они понашали према њему. Можда, на темељу сопственог искуства, страхује за Венијамина који није међу браћом. Јосифово понашање се може разумети у светлу теорија психолошке трауме. Његови поступци наводе читаоца да закључи да Јосиф није потпуно раскрстио са младалачком себичношћу. Узнемирен је и није у стању да јасно размишља. Куша их могућношћу понављања злочина, и то два пута. Први пут враћајући сребро којим су платили жито у Египту. Он им нуди могућност да Симеона замене за новац. Репликација не може да натера његову браћу да се покају јер не знају кроз шта је Јосиф прошао након што су га продали.  Наративни показатељи, који приказују Јосифове поступке сугеришу да је Јосиф био у искушењу да изврши освету, што би психолошки било разумљиво. Остатак приче развија неизвесност у погледу Јосифовог карактера. Он наставља са играма и када браћа доведу Венијамина у Египат (44:1-4). Јосиф је стварни, а не иделани човек. Приморава браћу да се суоче са својим злочином, а то му заузврат ненадано помаже да се помири са сопственом  патњом.осиф проживљава и узрокује психолошку трауму, а она је макар делимично катарзична. Браћа тумаче догађаје препознајући их као последицу свог злодела према брату. Покренули су проблем одмазде, посебно Божју улогу у догађајима.Браћа су ухваћена сличношћу динамике братске јаме.Излагање браће очигледно неправедном и произвољном затварању, помаже им да схвате како се њихов брат осећао. Ово је врхунац њиховог признања злодела. Прича се наставља, али упадљиво недостаје непосред но признање злодела које се може препознати само у повременим алузијама.

Јеврејска речголотиња (תורע) понавља се два пута (Пост 42:9.12). Изараз голотиња земље (Пост 42:9) има аналогију у формулацији голотиња Египта (Ис 20:4) у значењу страмота Египта (уп. ПлЈер 1:8). Читалац се сећа и голотиње прародитеља (Пост 3:7–10) и Ноја, праведног и беспрекорног, човека (Пост 6:9) који није могао да игнорише обелодањивање сопствене нагости (Пост 9:22–27). Браћа разголитила Јосифа, а сличан начин је постижен и поступком Портифарове супруге.

Искушење се радикализује оптужбом за крађу која води у робовање Венијамина. Изнова се јавља бинарна опозиција јама/тамница - смрт. Јуда је некада Јосифово робовање предложио као алтернативу убиству.  Сада се нуди као роб да би заштито живот млађег брата и оца.  Читалац се пита: да ли Јуда зна да када се нуди као роб постаје жртва исте врсте избора који је направио у вези са својим братом? Браћа тек у сусрету са Јаковљевом тужбалицом схватају да Јосифово ропство можда и није алтернатива  смрти (Пост 37:35). Да ли до истог сазнања сада долази и Јосиф? Чини се да је Јудин самопожртвовани говор био кључна тачка за пуцање Јосифове маске и помирење унутар породице. Јудине речи су одузеле Јосифу моћ и откриле му сопствене недостатке.Крајњи домет Јосифовог преображаја био је условљен преображајем његове браће, пре свега Јуде. Човек који продаје брата у робље постаје човек спреман да сопственим робовањем купи слободу брата и живот оца. Јудин жртвени модел помаже Јосифу да открије мистерију своје патње. Његово путовање кроз ропство, почевши од јаме, одједном постаје смислено и корисно. Јама се препознаје као парадокс неопходан за опстанак.

Метафора затвора је слична метафори јаме и метафори пада. Јосиф је привремено подигнут на удобан положај Потифаровог дома да би пао доле у статус заточеника, а затим уздигнут на положај великог везира. У првом сну, браћи је речено да ће се поклонити таквом Јосифу. У ширем смислу, Јосиф који силази у јаму симболизује силазак Израила у Египат из којег ће изаћи вековима касније (Изл 17:13; Ам 3:1). Јама није била површна. Трансформације и мотив јаме откривају да ће Јосиф и породица бити сломљени да би се поново подигли. Како прича напредује, трансформациона јама се јасно препознаје као заплет откровења.Јосиф је подигнут из тешке ситуације. По Божијем провиђењу, фараон га изводи из тамнице (Пост 41:14), баш као што је негда подигнут из јаме (Пост 37:28).  У Јосиф-наративу примењује се низ временских и просторних промена како би се назначило када се један елемент радње завршава, а други почиње. Нпр., када се Јосиф коначно постави у ново просторном окружење Египта, након епизоде јаме, сигнализира се да је он барем жив и здрав, у неком облику безбедног простора у Потифаровом дому (Пост 37:36). Читалац чека следећу целину радње да види како се развија ескалирајуће ривалство међу браћом. Ово је паралелно са ширим наративним процесом који на крају види да цела Јаковљева породица улази у Египат (Пост 46:6). Промена сценографије указује да је почела нова значајна целина.

Кључни моменат је приказ поступности Јосифовог преображавања. У примарној породици изградио је нералну слику о себи и она је почела да пуца током времена проведеног у јами и спуштања у Египат. Јосиф, можда, почиње да промишља о последицама самозаљубљености и ароганције. То га оспособљава да у новом дому, без обзира на успех и уздизање, себи поставља границе које не прекорачује, макар и био у искушењу.  То га супроставља Јуди и његовим синовима (Пост 38).

Ни верност, међутим, не гарантује трајност Јосифовог успеха. Уместо очекиване награде, он допада тамнице, ситуације двоструког заточења. Ту изнова наредује и показује верност, овога пута и истрајност у наизглед неисплативој верности. Радња трансформације усредсређена је на Јосифово искуство као роба које га од неодговорног брата преображава у одговорног управитеља и одговорног брата. Сваки пут када је уздигнут, Јосиф је стављен на позиције веће одговорности и ауторитета. На крају је подигнут на позицију која омогућава максималан израз његових способности. То је захтевало све претходне подзаплете у којима је Јосиф преображен у човека достојног Божјег задатка. Јосифов увид у сврху сопствене патње у јами произилази из Јудиног пожртвованог примера који чини да Јосиф схвата да његова патња спречава могућу смрт других. Јама је неопходна за опстанак многих. Помирење је последица унутрашње промене Јосифа, а не његова прва намера.

Јосифова трансформација почиње када вољени син постане продани брат и роб. Вероватно је љут, уплашен, тужан, очајан. Нове околности постају огњена пећ у којој се претапа и кује његова личност. Незрели младић се из тамнице уздиже на двор тек пошто су га обликовала болна искуства у Потифаровом дому. Искуство јаме, лажне оптужбе, тамнице и уздизања су моделирала и трансформисала Јосифа. Jосифово путовање од егоцентризма до слободепочело је радикалним одвајањем из средине која је поспешивала егоцентричност и постављањем у неутрално окружење. Током двогодишњег тамновања Јосиф открива своје право ја. Заокрет од идеалистичког сопства ка реалистичном ја дешава се кроз процес расуђивања. Узрастање не умањује трауматичност почетног догађаја и представља постепен и дуг процесо. Тумачи снове дворјанима, и моли за помоћ, али остаје утамничен још две године. Апелација пехарнику (природна, разумљива и очекивана) одражава осећај неправде (Пост 40:15). У њој нема ни трага разумевања било каквог већег божанског циља који стоји иза дешавања у његовом животу. Не спомиње породицу ни Бога, већ само даје процену негативних, незаслужених искустава. Фокусиран је на прошлост, а не на будућност. Слична, али делимично другачија, перспектива, видљива је у именима које даје синовим (Пост 41:51-52). Јосиф ствари које су му се десиле у Египту и Ханану и даље види као зле и неправедне, али сада препознаје Божју руку у догађајима. То, међутим, не обухвата свеукупност Божјих односа са Јосифом, јер је његово тумачење усмерено на њега самог (41:51). Јосифова неспособност да сагледа шире импликације ситуације стоји у изразитом контрасту са његовим иначе проницљивим умом. Време проведено у тамници је, ипак, време изолације и суочавања са последицама ривалства и егоцентричности.

Географско кретање Јосифове браће између Ханана и Египта покренуто је егзистенцијалном кризом (глад) и утиче на трансформацију карактера који је био обележен мржњом у карактер солидарности и емпатије. Јосифова браћа су се преобразила ходајући путем сличним Јосифовом, искусивши лажне оптужбе и тамновање. Миграција у Египат омогућила је искуство потчињености и странствовања. Трансформација је видљива у одговорности према оцу и одбијању да понове ранији чин. Споља посматран, Јосифов однос према браћи са позиције моћи може се учинити осветољубивм истеривањем правде, али и његово отуђење од браће је, такође, путовање ка емпатији и трансформацији. За разлику од браће којима је било потребно да доживе прорачунато отуђење како би се преобразили, Јосиф који се свесно дистанцира од породице (како то показује именима синова), треба да сагледа своје тешкоће и успон у односу на опстанак породице. Јосифова трансформација значила је помиривање са сновима о моћи, односно у разумевање да му није дата моћ над браћом, него зарад њих.

 

Alan t. Levenson, Joseph: Portraits Through the Ages

Arnold Hensman, A Narrative Analysis of Genesis Chapter 37.

Barbara Green, God’s Holy Spirit

Brian O. Sigmon, Between Eden and Egypt. 

CamilleGuerin, TheJosephStoryfromanEgyptologicalPerspective, 86.

Donald B. Redford, A Study of the Biblical Story of Joseph, Genesis 37-50

Dylan Ellison, The Characterisation of Judah

Emily Wilson, The Story of Joseph and Potiphar’s Wife

Esaies de-s Ia Lawman Mourna, Responsibility in the Joseph Narrative

Eunjung Kim, A Parallel Structure

HoseungLee, JosephtheDivineTrickste

Lauren Monroe,“Stripping off the Robe: New Light on Joseph the Hebrew and the bet-yosef,” y The Joseph Story between Egypt and Israel, Tübingen: Mohr Siebeck, 2021

Michael V. Fox, Joseph and Wisdom

Richard C. Steiner, Contradictions, Culture Gaps, and Narrative Gaps in the Joseph Story JBL 139, no. 3 (2020)

Samuel Cyrus Emadi, Covenant, Typology, and the Story of Joseph.

Uriel Simon, Joseph and hid Brothers.

Wojciech Sebastian Werhun, Autonomy and authenticity.

Yiu-Wing Fung, Portrayal of Joseph in Genesis.

Ј.Wojciech Sebastian Werhun, Autonomy and authenticity