Постање

Јануар текуће године омогућио нам је сусрет са бројним археолошким открићима. Међу њима два нарочито значајна долазе из Египта. И док открића у посмртном храму Хатшепсут и близини истог омогућују боље разумевање недовољно историјски осветљеног периода древне империје, анализа египтаске мумије која се налази у Италији потврђује да је црна смрт била позната древним Египћанима, а можда и библијским писцима. Коначно, јединствена култна структура у Јерусалиму, недалеко од Соломоновог храма указује нам на постојање дисидентских култова у јудејској престопници, али и потврђује библијска сведочанства о верској политици царева-реформатора.

Глинена плочица првобирно је откривена 1882. год. у древном Сипару, једном од значајних месопотамских градова чији се остаци налазе у близини савременог Багдада. Ова јединствена плочица изазивала је научнике дуже од једног века. Недавни напредак у разумевању клинастог писма омогзућио је и дешифровање текста са полеђине ове плочице. то је довело до невероватног открића - нових детаља који повезују древна вавилонска веровања са наративима о потопу познатим многима широм света, али и у библијском тексту.

Кључни мотиви Јосиф-наратива (туника, снови, јама/тамница) повезани су, макар посредно, са мотивом савезних обећања датих праоцима, пре свега обећања о успостављању царске лозе. Мотив царског достојанства човека утемељен je, пак, у опису стварања. Еден је описан као врт-светиште, а Адам као цар-свештеник архетипског храма (уп. Јзк 28:13). Он влада, служи и чува Божје пребивалиште. Јахве даје Адаму да учествује у царском задатку и да одражава Божју царску славу као животворног суверена. Бог не само да царује над људима, већ и кроз њих. Приповест о стварању истиче царску позицију Адама. Описан је као слика (צלם) и обличје (דמות) Бога, што у древнооријенталној мисли има царске асоцијаљције (Пост 1:26–28). У Пост 2 Адам је онај који служи (עבד) и чува (שמר), односно цар-свештеник Едена, прото-светишта (Пост 2:15; уп. Бр. 3:7–8; 8:26; 18:5–6).Описи садрже и есхатолошки наговештај. Адамова владавина није статични подухват — већ садржи инхирентни телос.

Истакнути мотив Јосиф-наратива је мотив јаме/тамнице. Повезаност јаме и тамнице препознатљива је у Јосифовом изједначавању или макар асоцијативном повезивању искуства из Пост 37 и Пост 39-41. Ово се постиже употребом израза за тамницу, који је раније употребљен за јаму (בור, 40:15). Ово је перспектива коју прихвата и наратор (41:14) чиме се показује да је искуство јаме је informingimage Јосифовог живота.Мотив је повезан са другим мотивима и уводи се мотивом братске мржње исказане кроз напад на сањара и његову тунику. Напад је брз и жесток. Јосиф се нашао у јами. Употребљени израз има много значења.Значи дубока рупа у којој се сакупља кишница (Ис 30:14; Јер 14:3), неко скрива или хвата свој плен (1Сам 13:6; 2Сам 17:9; 18:17; Ис 24:17–18; Јер 48:43–44), али и место заточења (Ис 24:22; Зах 9:11 уп. Јер 38:6) смртних опасности (2Сам 23:20; 1Дн 11:22), па чак и гробница (Јер 41:7). Јама је опасна. Јосиф, размажено дете, налази се у њој. Став његове браће је наглашен обедовањем крај јаме у коју су бацили брата.

У три поглавља (Пост 37, 38 и 39), одећа игра кључну улогу у развоју заплета као маркер статуса и ауторитета помоћу којег се открива или скрива идентитет. Читање Пост 37-39 сугерише да је, што се мотива одеће тиче, епизода Јуда/Тамара (без обзира на књижевну историју) беспрекорно укључена у наратив и да му даје велики допринос. Она представља значајну компоненту и обликује читаочеву перцепцију догађаја везаних за одећу у овим поглављима и касније.

У Јосифовом случају значај тунике је у утицају на породичне односе. Јосифова одећа и доцније има значајно место, било када му је дарује Портифар или сам фараон. Није само Јосифова одећа она која се појављује као значајни фактор наратива. Ту је и Тамарина одећа (Пост 38) у поглављу које је можда кључно за обликовање портрета Јуде. Ово је мотив који служи не само као унутрашња веза између наративних целина приповести, већ и повезивање са претходним Јаков-наратив, па чак и даље унатраг, све до Еден-наратива у којем Бог прави одећу за људе након што их је осудио због њихове непослушности (Пост 3:21). Одећа се обично схвата као израз Божје милости и бриге за људе и показатељ неадекватности првог покушаја људи да се одену (Пост 3:7).

Његов сан је последња теофанијска визија у читавом Постању и једини сан поруке у Јосиф наративу. Теофанија истиче на позадину опште приповести, али ју је приповедач уткао у контекст. Јаковљевом сну претходе драматичне речи праоца: доста ми је што је жив син мој Јосиф. Него идем да га видим пре него што умрем (Пост 45:28). Оне су закључак сажете наративне сцене током које Јаковљеви синови саопштавају оцу да је Јосиф жив и да влада у Египту (45:25-26). Наратор не задовољава читаочеву машту и не задржава се на детаљима којима (нпр. неизоставно потребном објашњењу које укључује и братско признање ранијих злодела). Фокус је на Јаковљевој реакцији неверице и пропратном коментару; стеже му се срце (45:26в). Утисак је да је Јаковљева неверица је у основи страх од лажне наде и да је вест, иако радосна, изазвала дубок стрес.

Наизглед слични, снови дворјана су супротстављени. Пехарников сан је брзи непрекидни низ дешавања, док хлебарников не тече глатко, он нема контролу над дешавањима, суочава се са препрекама и подсећа на ноћну мору. Контраст у карактеру између пехарника и хлебарника сугерише садржај снова. Пехарник себе види како испуњава ранији задатак, док је пехарник ометен у томе. Детаљи из пехарниковог сна указују на озбиљност са којом обавља посао. Он лично цеди, припрема и даје вино фараону. Хлебарник оставља хлеб на видику птица које га једу, а за разлику од пехарника, хлебарников рад (производња хлеба) није описана. Фараон прима пехар од пехарника, док се у сну хлебарника не појављује. Први сан представља сужња у односу према, три пута споменутом, фараону. Средишња тема сна је служење. Други сан представља затвореника без интеракције са било ким. На глави хлебарника су три кошаре, попут круне. Последња кошара је описана као свевишња. Употребљени израз је често део Божијег имена (elion, עליון, 40:17). У средишту првог сна је пре фараон, него сневач, а у другом је сневач потпуно сам (и наизглед самодовољан). Сневач себе види са круном на глави, скоро па попут Бога. И Јосиф је једном сањао о себи да је попут Бога тј. да му се клањају небеска тела...

Приповест о Јосифу је испуњена успонима и падовима људског живота, а њене теме родитељског фаворизовања, љубоморе, издаје, провиђења, поноса и праштања заједничке су свим људима током свих времена. Пажљиво конcтруисан, Јосиф-наратив остаје интригантан кроз обимну приповест која држи пажњу, намеће питања и инспирише реинтерпретације. Карактеристика која доприноси лепоти приповести су бројни и упечатљиви мотиви. Они је прожимају и, кроз повремено понављање и постепено модификовање, воде ка расплету почетне ситуације. Мотиви који прожимају приповест су бројни: тријумф младића (млађег брата), одбачене жене, глади, тријумф странца, мудрост, знање и одговорност, препознавање, заклетва (изневерена и испуњена). Међу овим и бројним другим мотивима доминатнан је мотив братског сукоба, присутан у толикој мери да захтева засебно истраживање.Препознавање кључних тема и мотива помаже разумевању приповести и открива њено место унутар шире целине Књиге Постања, па и Старог завета или чак Светог писма у целости. У неколико наредних текстова представићемо кључне мотиве наратива - почевши од мотива снова

На личном искуству је видео како је Бог злочиначке планове извео на добро и корист целе породице (45:1-13) и сада не жели да се меша у процес. У овој трећој и врхунској сцени препознавања, браћа (која се овде третирају као један драмски лик) на сличан начин признају божански план (можда под утицајем Јуде?). Јосиф је то изричито рекао својој браћи (Пост 45:5-8), али прича се наставља као да нису били убеђени. Приповедач очигледно претпоставља да су сваки брат или група браће морали сами да дођу до тог закључка кроз дубоко лично искуство.