JOСИФ ТУМАЧ СНОВА – читалац божанских тајни или људске психе?

 Јосиф наступа као тумач снова у најдубљој тами сопственог живота, у тренутку реалног безнађа. Tо је атмосфера у којој Јосиф почиње да делује као просветитељ. Фараонови дворјани и сам фараон снове имају у мраку сопстевних бића. Сви они имају ноћна сновиђења (Пост 40:5-6), а Јосиф на сцену ступа јутром, временом обнове и светлости  (Пост 41:14), Тама ноћних снова затвореника је симболична и наговештава Јосифово уздизање из јаме/тамнице, из ноћи у јутро, из таме у светлост.

Подцелина Јосиф у тамници (Пост 39-41) има јединствене карактеристике, али и повезнице са остатком нарације. Снови фараоновог пехарника и хлебарника, заједно са два сна фараона, померају радњу напред не само настављањем и разрадом мотива снова, већ и тиме што омогућавају разрешење почетне ситуације. Померање ка разрешењу почетне ситуације није само наративно, већ и психо-развојно. Јосиф, недозрели и самозаљубљени младић у својим сновима препознаје улогу доминације унутар породице као план Божији. Када се покаже да Јосиф поседује таленат да правилно чита ситуације, читалац се пита зашто Јосиф, обдарен таквим способностима, не схвата одмах да позиција коју му Бог намењује није господара породице већ спаситеља. Јосиф, заправо, пролази кроз процес сазревања у разумевању сопствених снова кроз тумачење туђих. Друга два скупа снова су представљени као несумњиво пророрчки (Пост 40:8; 41:25, 28 уп. Пост 42:6) и имају снажан утицај на причу јер читавој радњи дају осећај провиђења. Постоји, ипак, разлика између Јосифових сопствених снова у Пост 37:5-11 и снова које тумачи. Значење првих је у почетку нејасно и у потпуности се открива тек на врхунцу нарације. Сазревање води већем степену самопоуздања, али овог пута утемељеног на животном искуству.

Јосиф тумач снова служитеља
У тамници се сусреће са високопозиционираним дворјанима који су вероватно у истражном затвору. Јосифов однос са њима је амбивалентан. Он надгледа заточенике (39:23), али како би им служио (שרת, 40:4). Јосиф је посматрач и помагач (уп. 37:2). Искушење егоцентризма наставља се у тамници, али позиција дворјана подложних гневу господара подсећа Јосифа на сопствену рањивост (37:4.5.8.11; 39:19; 40:1). Наизглед различити од Јосифових, снови заточених дворјана одражавају Јосифове снове о сопственој узвишености. Затвореници деле исту причу и судбину као и Јосиф. Постоји могућност идентификације и могу да буду Јосифово огледало (алтер-его). Јосиф моментално тумачи њихове снове, иако му је за разумевање сопствених требало више деценија мукотрпног сазревања (Пост 42:9; 45:5–8). Део процеса сазревања је и сусрет са туђим сновима. Јосиф је приказан као одлучан и проницљив (без оклевања иницира разговор са дворјанима распитујући се о разлозима њихове утучености, Пост 40:7) и храбар јер прекорачује друштвени јаз између јеврејског роба и фараонових дворјана ризикујући да нетачно тумачење плати животом. Сновима доминира број три који се логично схвата као временска одредница повезана са ишчекивањем фараоновог рођендана (и уобичајене амнестије затвореника). За разлику од Јосифових сопствених снова, ови снови наговештавају брзо испуњење. Симболика у сновима пехарника и хлебарника није сасвим јасна, али ни произвољна. Јосифова тумачења су мање пророчка, а више аналитичка. Јосиф је психолошки сензитиван. Опажа однос између снова и стања ума сневача. Пехарник се помиње први, он тражи тумачење сна. Хлебарник то чини тек кад пехарник добије позитивно тумачење. Пехарникове речи и сан зраче самопоуздањем и одражавају чисту савест. Хлебарников сан  одише малодушношћу која одаје кривицу.

Наизглед слични, снови дворјана су супротстављени. Пехарников сан је брзи непрекидни низ дешавања, док хлебарников не тече глатко, он нема контролу над дешавањима, суочава се са препрекама и подсећа на ноћну мору. Контраст у карактеру између пехарника и хлебарника сугерише садржај снова. Пехарник себе види како испуњава ранији задатак, док је пехарник ометен у томе. Детаљи из пехарниковог сна указују на озбиљност са којом обавља посао. Он лично цеди, припрема и даје вино фараону. Хлебарник оставља хлеб на видику птица које га једу, а за разлику од пехарника, хлебарников рад (производња хлеба) није описана. Фараон прима пехар од пехарника, док се у сну хлебарника не појављује. Први сан представља сужња у односу према, три пута споменутом, фараону. Средишња тема сна је служење. Други сан представља затвореника без интеракције са било ким. На глави хлебарника су три кошаре, попут круне. Последња кошара је описана као свевишња. Употребљени израз је често део Божијег имена (elion, עליון, 40:17). У средишту првог сна је пре фараон, него сневач, а у другом је сневач потпуно сам (и наизглед самодовољан). Сневач себе види са круном на глави, скоро па попут Бога.

И Јосиф је једном сањао о себи да је попут Бога тј. да му се клањају небеска тела.
У сновима двојице дворјана суочава са два могућа правца сопственог живота, два начина уздизања о коме је сањао као младић. Јосиф даје тумачења суочавајући се са сопственом прошлошћу, тежњама, ограничењима и могућностима. Снови дворјана, посматрани као слике ривалства и егоцентричности, носе суштинску поруку за Јосифа. Налази се на поправном испиту. Од полагања или падања на испиту зависи да ли ће његов живот наставити са падом или ће кренути пут уздизања. Потребно је да донесе одлуку о сопственој будућности, да изабере једну верзију себе: да прихвати да се уздиже служећи или да тежи господарству даље понирући у очај и таму. Занимљива је игра речи коју Јосиф користи тумачећи хлебарников сан. Он му наговештава уздизање, што се вероватно односило на вешање или уздизање главе на колац. То стоји у супротности са Јосифовим троструким искуством падања/бацања доле у јаму, у Египат и у царску тамницу. Сада га један драматичан корак уздиже горе. Можда његово завршно обраћање пехарнику (40:17) као да одражава избор, одустајање од егоцентричности као последице драме суочавања са самим собом. Јосиф не тумачи своје младалачке снове, он то препушта члановима породице сугеришући тиме своју супериорност. У Египту, међутим, Јосиф од сневача постаје тумач, служи другима и то му отвара врата ка врху египатског друштва. Тумачења се остварују што читаоцу сугерише да се Јосифови сопствени младалачки снови могу остварити. Епизода тумачења снова у тамници представља, заправо, самопреиспитивање Јосифа који почиње да се суочава са пропустима прошлости и доноси одлуку о будућности. Одустаје од ривалства и тежње да заузме прво место, да себе учини Богом. Одустаје од владавине ради служења. Јосиф у сусрету са сновима дворјана, нероватно и несвесно, разумева дубљи смисао младалачких снова. Време и искуство воде ка Јосифовом расту у разумевању сопствених снова. Јосиф одмах тумачи снове, читајући их и објашњавајући их у детаљима. Разумевање сопствених снова захтева много више - суочавање са сопственом личношћу и њеним недореченостима. Јосиф је предодређен за велике ствари, али се чини да га живот води у другом смеру. Околности се супростављају реализацији Јосифових снова. Ипак, све то је привремено. Иронја је двострука. У тамници, ситуацији удвострученог ропства, изузетно је тешко одржати наду у испуњење снова. Бог не спасава Јосифа тренутно, али му помаже да се попне из дубина у које је бачен омогућавајући да његови чудесни таленти буду у потпуности изражени (39:21–23). Провиђење делује на чудне начине: Јосифов боравак у затвору га доводи ближе центру египатске владе, фараоновом двору. Потифар га затвара у царски затвор (ст 20) где тамнују и високо позиционирани дворјани и Јосифов контакт са њима је средство његовог новог напредовања (40:4). Сваки пад Јосифа, заправо, води ближе успеху.
Споменимо и да се Јосифов апел упућен пехарнику каткад сматра грешком због које Јосиф остаје у тамници. Према овом схватању, он се поуздао у човека, уместо да се ослони на Бога. Прихватљивије схватање да је било потребно не само да буде ослобођен, већ да буде ослобођен у правом тренутку. Да је Јосифов апел испуњен одмах Јосиф не би био у позицији да се пред фараоном појави у најпресуднијем моменту. Јосиф је заправо у тамници за тренутак потребе коју испуњава задуживши фараона и придобивши његову наклоност. Временска одређење има и наративну сврху. Омогућује читаоцима да размисле о променама у Јосифовом животу током две пуне године. Библијске радње је каткад могуће схватити само на основу нашег претходног знања о лику, а каткад на осећају општељудског искуства које нам сугерише шта је Јосифа прекупирало током тамновања. Колико пута је размишљао о алтернативним путевима којима је могао да иде његов живот? То је нешто што се ретко непосредно истиче, али је присутно у одсуству.
Јосифов живот је представљен низом уздизања и падова. Вољени син постао је омражени и продани брат и роб. Управитељ имања је постао заточеник. Јосифово заточеништво у јами стоји у ироничној супротности са сликом узвишења садржаном у сновима. У тамници добија повлашћену позицију, али је и даље затвореник. Наратор супротставља Јосифово уздизање и понижење. Када се чини да је све изгубљено, појави се неко и прича иде даље. Једна од главних карактеристика приче о Јосифу учесталост обрта у заплету, обрта који се објашњавају на крају када постаје јасно да су све промене узроковане Богом, иако је Он готово увек у позадини,  неприметан или макар сакривен. Он углавном не делује директно, већ поставља темељ за поступке главног јунака. Ова врста божанског деловања обликује религиолошки концепт теократског богословља чинећи Јосиф-наратив маестралном композицијом унутар које су Јосифов пад и успон су испричани низом догађаја који су вођени сновима. Стил којим је ово исприповедано Бога ставља иза кулиса чинећи га кључним играчем, Оним који управља животни пут. Препознатљиво присуство, суверенитет и вођство Бога у сновима  је суптилније и нејасније него у ранијим приповестима о праоцима, али и више свепрожимајуће. Он ствара основ за след догађаја, али главне обрте среће доноси Јосиф својим вештинама и разборитошћу. Сарадња, каткад и несвесна, можда чак и невољна, Бога и Јосифа (па и неких других ликова у приповести) отвара могућност да се два нивоа приче коначно споје у један. Јосифово сазревање и поимање служења као начина напредовања препознатљиво је у суптилној разлици у позивању на Бога као Оног ко омогућује разумевање снова. Када се обраћа дворјанима у тамници формулација је непрецизна и може да се схвати као то да се Јосиф изједначава са Богом (40:8). Када се обраћа фараону (41:16.17) Јосиф недвосмислено умањује своју улогу упућујући на Бога као Оног који фараону говори посредством снова и тумачења.
Према неким схватањима, у формулацији коју Јосиф користи пре него протумачи снове дворјана одјекује његов други сан у којем се пореди са Богом као господаром космоса. Када Јосиф стоји пред фараоном који му се обраћа као особи која има способност да тумачи снове, он исправља цара говорећи да не он, већ Бог, може дати фараону тумачење сна (Пост 41:16). Јосифова способност да тумачи снове је божански дар којим је он повлашћен да има увид у знања која, по природи, припадају само Богу (Пост 40:20-22; 41:25.28). Коначно забуна између Јосифа и Бога, разрешава се у питању cа крајa натаратива: зар сам ја на месту Бога? (50:19).

Јосиф тумач снова господара
Окрећући се фараоновим сновима, примећујемо не само да постоје два сна која су заправо један сан (Пост 41:15.17.22), већ и да су ови снови два пута испричани. Удвостручавање наглашава значај снова и указује на фараонову импресионираност сликама са постеље. Описи се незнатно разликују по избору придева и учесталости њихове употребе. Елегантна варијација је психолошки потпуно објашњива: фараон, присећајући се сна, постаје хиперболичан. Јосифово тумачење још једном показује да древни тумач снова (као и савремени психоаналитичар) мора да буде сензитиван на симболе сневача. Јосифово тумачење се просто намеће и, барем у ретроспективи, сан делује врло јасно. Фараонови снови у Пост 41 личе на снове египатских владара какви су познати из древноегипатске књижевости, а који углавном наглашавају време сна (41:1а), локацију (41:1б) и буђење сневача (41:4б). Слике снова тичу се три значајна момента: Нила као жиле куцавице Египта и две кључне економске гране које су повезане са Нилом (земљорадња и сточарство). Земљорадња и сточарство подједнако зависе од Нила те је јасно да снови приказују исту, а не алтернативну стварност. Заправо, једва да се ради о симболима. Краве и жито су основна храна древног Египта.

Изгладнеле краве и уништено жито су асоцијација на глад и катастрофу, подједнако као што једри снопови и угојене краве говоре о благостању. Јосиф обраћа пажњу на детаље и чита снове фараона и дворјана, објашњавајући њихово значење у смислу слика које садрже. Он уочава да слике снова нису произвољне већ чврсто повезане са животима сневача. Јосиф, заправо, открива значај и значење слика и то повезује у смислену поруку која је измакла професионалним тумачима снова иако су имали све што је потребно за дешифровање снова. Кључну разлику између себе и њих Јосиф препознаје у божанском дару, али је свакако препознатљива и људска даровитост и машта (мада у различитим степенима). Заједно, они пружају Јосифу привилегован увид у будућност и Божје намере. Намеће се питање: како то да професионални тумачи снова нису схватили једноставне симболе, нарочито када постоје приручници који откривају да су Јосифова тумачења била у складу са књишком праксом. Неки сматрају да су маги заправо разумели и повезаност два сна и њихово значење, али нису имали решење за кризу која је сновима најављена па су оклевали да фараону саопште значење. Kоментатори, наиме, примећују да је фараонов сан био злокобан, одвија se од доброг ка лошем. Фараон ово схвата озбиљно и закључује да Божји дух води Јосифово тумачење и политику. Он понавља своје одобравање Јосифове мудрости и проницљивости и предаје му узде моћи.

Јосифова способност не само да тумачи снове, већ их препозна као божанску, али не и фаталистичку, поруку која у себи садржи и решење кризе представља га као мудраца који може да сачува Египат. Он план износи непосредно по тумачењу без паузе између њих показујући потпуну увереност и не остављајући места за полемику о тумачењу. Потез је ризичан, али задобија фараона који препознаје Јосифову богонадахнутост показујући да је тајна успешног тумачења снова у сневачевом препознавању аутентичности тумачења. За читаоца, пак то значи да Јосиф није само самозадовољни сањар, већ и надахнути сневач чији ће се снови остварити. Ипак, Јосифова спремност да служи оштро је супротављена младалачкој ароганцији и омогућује му уздизање на позицију моћи. Низ стихова (Пост 41:41.44-45.55) експлицитно објашњава оно што прича ионако сугерише: Јосиф ће управљати Египтом. Он је први до фараона и добија царску кочију. У тринаест стихова (Пост 41:33–45), Јосиф је изашао из затвора, извео је бравурозну представу пред египатским царем, добио широка овлашћења, освојио раскошне награде и припојен је врху египатског друштва.
Снови дворјана се испуњавају у року од неколико дана, док испуњење фараонових снова захтева много више времена. Фараон, импресиониран тачношћу ранијег тумачења, верује да је Јосиф и сада у праву. Практично, тумачење снова египатских дворјана показује се средством које омогућује кретање ка циљу. У оба одељка тумачења снова постоје понављања и успоравање радње. Успоравање се додатно постиже указивањем да је између ова два догађаја тумачења протекло пуне две године. Наратор јасно наглашава значај снова и Јосифове способности да их протумачи спорим и дефинитивним описима ових догађаја. Постоје и понављања. Јосиф два пута наглашава да фараонови снови имају исто значење (41:25-26), три пута да је глад неминовна (41:25.28.32), и два пута да ће бити снажна (41:30-31). Описујући Јосифово уздизање на власт, писац се четири пута враћа на сцену инвеституре (41:41.44.45.46). Репетитивни стил обележава и Јосифово наглашавање мера  које омогућују опстанак (41:47-49.53-57). Успоравање темпа постиже ефекат напетости и истицања озбиљности надолазеће кризе и читаоцу наговештава да се приближава тренутак прекретнице у наративу, тачка од које религијски моменти постају јаснији можда чак и обликовани као полемика библијског концепта једног, сувереног, Бога Створитеља и Сведржитеља природе са египатским обоготворавањем природе.
Уздизање Јосифа на место великог везира и надгледника житница  (41:34-36. 53-57) представља закључак фараонових снова и Јосифовог тумачења. Оно омогућује фокусирање на Јосифов поновни сусрет са породицом. Текст сведочи да Јосиф, некад успешан у дому Портифара, а затим у тамници добија прилику да покаже спектар способности. Оне ће, међутим бити испитане и то не пре свега у његовом управљању Египтом, већ у бризи за породицу која га је одбацила (47:12.27-28).

Читаочева упитаност у погледу Јосифовог ауторитета и богонадахнутости је углавном разрешена. Његова способност да тумачи снове сугерише да су и његови снови богомдани (Пост 40:8; 41:16) и да је Јосиф прималац привилегованог знања (Пост 41:16.25.28.32). Без Јосифа богати род током првих седам година био би поједен. Његово натприордно знање и богомдана административна вештина били су кључним за очување живота (уп. Пост 39:2.21, види и: Пост 41:34-35.38-39). Ипак, последња два скупа снова одмах добијају тумачење, али Јосиф никада експлицитно не тумачи своје снове. Његово хвалисање сновима имплицира да их је тумачио као предвиђања будуће супериорности унутар породичних односа (Пост 37:6-10). Читаолац наслућује да ће се и Јосифови снови испунити, а да ће браћа добити нежељени одговор на иронично питање шта ће бити од његових снова (37:20). Међутим, да ли ће то испуњење имати облик праштања или освете и, можда, братоубиства? Да ли ће се прича завршити Каиновим чином, или ће Авељ коначно да узврати? И како ће узвратити, праштањем или осветом? Да ли је ово можда тренутак који води коначном помирењу или постављање позорнице на којој ће Јосиф - као архетип млађег брата - да наплати старијој браћи трансгенерацијску неправду? Савремени читалац лишен је ове неизвесности услед предзнања које има о даљем току радње и не може да доживи упитаност првог читаоца о квалитету Јосифовог односа са породицом, будући да он не обнавља контакт са њом, па чак ни оцем ни најмађим братом. Напротив, он теденциозно покушава да се дистанцира од њих и да за собом остави прошлост препуштајући је забораву. Ова упитаност постаје снажнија како прича креће ка разрешењу. Пажљиви читалац се пита и да ли је циклична смена Јосифових успона и падова завршена? Хоће ли Јосиф задржати нови, узвишени статус или следи нови пад и, уколико је тако, колико ће тај пад бити дубок?

Приповедач као да жели да развеје стрепњу читаоца и сажетим исказом сугерише да падова више нема. Јосиф постао велики везир Египта, а стабилност његове позиције се истиче опоисом успешне економске политике, браком и рођењем деце (Пост 41:37–46). Два пута нам је речено да је изишао преко египатске земље, што имплицира да се Јосиф брзо упознао са локалним приликама и да је његов план одмах спроведен у дело. 
 
наставиће се