Жртвовање Исааково

Ту се, међутим, сусрећемо са проблемом. Исказ писца Посланице помислишвши да је Бог кадар и из мртвих васкрснути се у савременој егзегези схвата као учитавање новозаветне (већ развијене и дефинисане) вере у ваксрсење у Авраамово искуство које такву веру није познавало.Семити су, наиме, (као и други становници) древног Оријента углавном веровали у наставак егзистенције у земљи сена смртнога, у шеолу. Историчари религије су, углавном сагласни, да идеја васкрсења као јасно дефинисана не постоји у јудаизму до периода између 4. и 2. в. пре Хр., односно пре јудејског сусрета са персијским веровањима која су, наводно или стварно, прва развила ову идеју. Постојали су, наравно, примери појединачних васкрсења мртвих, описаних у циклусима о пророцима Илији и Јелисеју, али је приговарано да тамошњи описи васкрсења можда заправо представљају описе масаже срца и давања вештачког дисања којима су преминули враћени у живот. Чак и уколико би се узело да су поменути библијски наративи приказивали заиста васкрсење, догађаји који су у њима описани удаљени су од времена праоца Авраама вековима, ако не и читав миленијум. Намеће се једноставно питање: да ли је праотац Авраам могао да верује у васкрсење?

Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9:7.10; Гал 4:28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22:7.8).