Посланица Јеврејима

Тема вере прожима Посланицу Јеврејима. За писца Посланице вера се исказује кроз истрајност и смелост. Тако, после упозорења у Јевр 6:4–8, писац своје читаоце храбри да истрају у показивању дела љубави (Јевр 6:9–12). Исти образац се налази на крају пог 10, где је обликован као упозорење на последице одбијања Христа. Писац Посланице позива хришћане да сачувају истрајност и смелост у вери како би примили обећања (Јевр 10:26–39). Значајне личности Старог завета су, затим, представљени у Јеврејима 11 као пример особа које су живеле вером. Атмосфера присности карактеристична за читаву Посланицу у овом поглављу досеже врхунац. Чак и хришћанин који је у претходним поглављима наилазио на теме које су тешке за разумевање, може да се окрене овом поглављу како би пронашао охрабење и помоћ. Каталог величанствених сведока или хероја вере враћа читаоцу храброст и надахнуће који су неопходан предуслов за јачање истрајности у духовној борби.

Посланица је била упућена хришћанској заједници (или заједницама) чији су се чланови суочили са прогонима и одбацивањима друштва у коме су живели. Постојала је опасност да неки од њих постану малодушни и да напусте веру у Христа. Писац зато осећа потребу да им се обрати и да их учврсти у вери. Не зна се тачан интензитет нити тачан облик притисака које је ова заједница подносила, нити какве је све то последице остављало на животе верника. Можда је било физичких насртаја на живот и имовину јудео-хришћана. Чини се да је већи проблем вероватно представљало омаловажавање и изругивање са којим су се сусретали.

Међу личностима које су обележиле библијску праисторију изабрани су Авељ, Енох и Ноје. Следе их праоци Израила затим Мојсеј, Исус Навин, великани из времена судија и царева Израила и Јуде. Нису заборављени ни пророци... Скоро цела историја Старог завета сажета је у јединственој ретроспективи коју доноси 11. глава Посланице Јеврејима.

"како је на небу, тако и на земљи" су речи средишњег паралелизма молитве Господње. У овом сажетом поетском исказу употребљени су значајни термине, омогућено је њихово повезивање у идиом и на тај начин са мало речи је много речено. Значајеније, можда и од тога, је оно што није речено, а што се подразумева кроз асоцијације које употребљени изрази буде када се посматрају као резиме дугог старозаветног развоја религијских мисли и идеја које свој врхунац добијају у Новом завету. Ове асоцијације нам каткад измичу те је потребно да их обновимо. Једна од таквих је и мотив вазнесења. Како је и на који начин је он повезан са Молитвом Оче наш

Слика коју аутор користи била је довољно јасна и могла је да симболизује моралну борбу у коју се улаже максимални напор праћен непрекидним усресређењем на коначни циљ. Сцена, пре свега, дозива у сећање антички амфитеатар као природни контекст атлетских такмичења. У њему су постојали низови трибина са којих је такмичења посматрала публика. Моменат визуелне фасцинације не само атлетским такмичењем већ читавом атмосфером стадиона аутор, вешто употребљава да би својим читаоцима указао на три реалности које треба да посматрају.