Страх

Одељак из Књиге прор. Исаије 8 историјски се смешта у период тзв. сиpо-јефремовске кризе (734–732. год. пре Хр.) током владавине цара Ахаза јудејског. То је време када су сиро-дамашћански владар склопио савез са северно-израилским (Самарјанским) царством против Јудеје у намери да јудејског цара Ахаза приморају на савез против Асирије. Ово је контекст у којем је изговорено и знаменито месијанско пророштво из претходне главе исте пророчке књиге о девојци (младој жени) која ће родити сина (наслединика) цара Ахаза. Као непосредно знамење које пророк даје јерусалимском владару, ове речи су се испуниле рођењем Језекије, будућег великог цара-реформатора и знаменитог давидита. Ипак, и поред испуњења Господњег знамења, Ахаз се усместо на Господа поуздао на Асирију чији је вазал био, што покреће нову етапу пророчких опомена.

Мојсејев страх се подразумева, али и истовремено се сведочи о вери која га преображава у храброст. За аутора Химне, храброст Мојсеја није неустрашивост већ победа над страхом коју даје вера и исправно деловање упркос страху. Мојсеј је осетио страх због обзнањивања убиства египатског надзорника, али тај страх – према писци Посланице Јеврејима - није био покретач његовог одласка из Египта. Одлазак из Египта био је, према писцу Химне вере, чин вере усмерене ка будућем ослобођењу Израила. Писац наглашава улогу вере у превазилажењу страха кога узрокују спољашње околности, околности описане споменом краљеве наредбе (27а). Израз дозива у сећање септуагинталну верзију Изласка која сведочи да је фараон захтевао живот Мојсеја, односно да је Мојсеј због убиства египатског надзорника радова био стављен ван закона и осуђен на смрт. Стари завет, дакле, сведочи о Мојсејевом страху од одмазде фараона (Изл 2:14–15), док аутор Посланице у његовом напуштању Египта види неустрашивост, јер је упркос смртној опасности ушао у заједницу са изабраним народом ослањајући се на виђење Бога невидљивог.