КРИЛА КАО ОРЛОВИМА – божанско обнављање малаксалог
20 Март 2026
Хронологија вавилонског расејања битна је за разумевање поруке пророка на почетку дела који се назива девтеро-Исаија. Наиме, надахнути пророчким речима Јеремије који је говорио о седам деценија вавилонског расејања (Јер 25:11–12; 29:10 уп. Пс 90:10) изгнаници су очекивали релативно брз повратак, као и политичка догађања која ће тај повратак најавити. Стога, они који су се у расејању налазили већ деценију или две, треће расејање из 586. год. пре Хр., са ужасавајућим разарањима која су прогутала Јерусалим и јерусалимски храм, доживели су као коначни и неповретни слом, а вероватно и изневеравање пророчких обећања. Све то је црпило снагу расељеном становништву, и управо је то је атмосфера у којој ученици пророка Исаије проповедају наду и говоре о божанском оснаживању изнемоглих и посусталих. Наиме, пророштво са краја Ис 40 научници датирају у период између 550. и 539. год. пре
14 Март 2026
Овде паралелизам повезује колективно ишчекивање са личном чежњом, спољашњи чинса унутрашњим стањем, и ствара богословски утицај који продире у срце читатаоца и слушаоца. У овом одломку Ис 26,7–9 средиште средишта представља место где колективна молитва и лична чежња за Богом постају једно. Јавни чин ишчекивања Бога и унутрашње стање душеповезани су паралелизмом. Текст делује као духовни филтер, који претвара заједничко ишчекивање у личну духовну реакцију. Тако настаје интимни простор унутар песме, где сваки стих вибрира у срцу читаоца, стварајући резонанцу душе која осећа и надом и чежњом за Богом.Другим речима: средиште средишта није само стилска фигура, већ богословска тачка у којој се јавни и лични, спољашњи и унутрашњи сједињују у молитвеном искуству.
Значајан број научника сматра да Исаијин ламент треба да се смести у времена експанзије Асирије током времена владавине Тиглат‑Пилесер III (745–727. пре Хр.) и Сенахериба (705–681. пре Хр.). Чини се да је временска одредница из Ис 16:14 прилично конкретна и говори о три године после којих ће слава Моава бити поражена. Ово пророштво неки тумачи повезују са асирским походима 734–732. пре Хр. (време Тиглат-Пилесера III) или са казненим војним походима које је цар Сенахериб предузимао против низа побуњеника у региону око 701. год. пре Хр.То је било време током којег се Моав налазио у сложеном положају, час као вазал, час као побуњеник против Асирије.Политички гледано, ово је тренутак његовог слома. Империје се сударају, мали народи страдају, геополитика гута периферију.
Одељак из Књиге прор. Исаије 8 историјски се смешта у период тзв. сиpо-јефремовске кризе (734–732. год. пре Хр.) током владавине цара Ахаза јудејског. То је време када су сиро-дамашћански владар склопио савез са северно-израилским (Самарјанским) царством против Јудеје у намери да јудејског цара Ахаза приморају на савез против Асирије. Ово је контекст у којем је изговорено и знаменито месијанско пророштво из претходне главе исте пророчке књиге о девојци (младој жени) која ће родити сина (наслединика) цара Ахаза. Као непосредно знамење које пророк даје јерусалимском владару, ове речи су се испуниле рођењем Језекије, будућег великог цара-реформатора и знаменитог давидита. Ипак, и поред испуњења Господњег знамења, Ахаз се усместо на Господа поуздао на Асирију чији је вазал био, што покреће нову етапу пророчких опомена.
ПРОРОЧКА ПЕСМА О ВИНОГРАДУ – стилске карактеристике, историјско-културолошки и литургијски контекст
22 Фебруар 2026
Током Васкршњег поста једна од специфичности вечерњих служби јесу читања из Старог завета. Уобичајено читају се одељци из Постања, прочких и мудросних списа. Нарочито место заузима Књига пророка Исаије кога још називају и еванђелистом Старог завета. У наредном периоду донећемо неколико промишљања о овом пророчком спису и његовим порукама, почев од знамените пророчке песме о винограду (Ис 5:1-7).
ЕВАНЂЕЉЕ (парабола) О ПОСЛЕДЊЕМ СУДУ, Мт 25:31–46
12 Фебруар 2026
Ово је један од најпознатијих еванђелских одељака и, по мом скромном мишљењу, један од најзначајнијих. Он своју занимљивост и значај има било да ми се приступа из перспективе књижевног или литургијског контекста. Међутим, разумевање ове параболе и у њеном литераном и у њеном литургијском контексту изузетно може да буде обогаћено често заборављеним, историјским и религиолошко-културолошким контекстом.