Сећање

Хронологија вавилонског расејања битна је за разумевање поруке пророка на почетку дела који се назива девтеро-Исаија. Наиме, надахнути пророчким речима Јеремије који је говорио о седам деценија вавилонског расејања (Јер 25:11–12; 29:10 уп. Пс 90:10) изгнаници су очекивали релативно брз повратак, као и политичка догађања која ће тај повратак најавити. Стога, они који су се у расејању налазили већ деценију или две, треће расејање из 586. год. пре Хр., са ужасавајућим разарањима која су прогутала Јерусалим и јерусалимски храм, доживели су као коначни и неповретни слом, а вероватно и изневеравање пророчких обећања. Све то је црпило снагу расељеном становништву, и управо је то је атмосфера у којој ученици пророка Исаије проповедају наду и говоре о божанском оснаживању изнемоглих и посусталих. Наиме, пророштво са краја Ис 40 научници датирају у период између 550. и 539. год. пре

Учиних велика дела – пише Проповедник који се представља као Соломон, син највећег јудео-израилског владара, Давида – сазидах себи куће, засадих винограде, уредих вртове и воћњаке и засадих у њима свако воће. Начиних себи језера водена да натапам шуму у којој дрвеће расте (Проп 1:1; 2:4-6). Ове речи могу да се схвате као самопохвално величање царске моћи или указивање на испразност живота коју ни таква велика дела не могу да надоместе (што је тема која се провлачи кроз наведену библијску књигу). Ипак, уколико се оне сагледају у контексту царске хортикултуре древнооријенталних владара суочавају нас са дубоком религијском, па и богословском поруком која нам уобичајено промиче – сећањем и чежњом за (изгубљеним) Едемом. Ово је један од мотива веома значајних за разумевање тековина цивилизација библијског света.