Посланица Јеврејима

Шта је оно што ову библијску књигу чини толико испиративном? Која је њена основна порука и на који начин ту поруку можемо да откријемо? На који начин ову библијску књигу треба да читамо? Да ли је у питању историографски спис или збирка народних легендарних предања? Уколико приповест која је изнесена у спису има историјску основу да ли постоје спољашњи докази који би могли да потврде њену релеватност и који би евентуално могли да нам омогуће датирање догађаја који су у њој описани? Исцрпни одговори на постављена питања излазе изван оквира овог општег прегледа, али неке смернице у вези са њима, свакако, би требало да буду постављене.

Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајен од остале браће, браћа која су га продала као роба у туђину (Пост 37:25-36); његово тело које је од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила шарена племићка хаљина, ненавикнуто на тежачки живот, обликовано је ропским послом на дворовима епигапског угледника Петефрија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су постале особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39:1-6). То је могла да буде позиција на којој би могао да проживи прилично лагодан живот, да га промењивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео тамнице (Пост 39:6-23). Ту, у најдубљој тами свог живота поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41:1-46). И опет, он који је својом мудрушћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима - својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 45:1-4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом признавши Бога као врховнуог судију и господара (Пост 50:19-21).

Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9:7.10; Гал 4:28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22:7.8).

Древним семитским веровањима, наиме, није постојало јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом. Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12:2-3) и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11:12 уп. Пост 18:11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику.

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи.

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања.

Ноје, потоп, Нојев ковчег... Једна од најпознатијих библијских прича, свакако и најкоплекснијих и најкотраверзнијих. У овој библијској приповести чуду се одјеци древнијих легенди о Зиасудри, Гилгамешу, Атрахазису... док пажњу читалца кроз историју и данас привлаче загонтни "синови Божији", кћери људске, дивово (Нефили)... Шта писац Посланице Јеврејима 11 препознаје као егзистенцијалну поруку овог старозаветног наратива?

Сажети опис и недореченост библијског извештаја о овој библијској личности учинили су Еноха окосницом богатог предања апокрифне, апокалиптичке и јудео-јелинистичке литературе, премда се спомиње у свега три стиха Старог завета. Апокалиптика представља Еноха као једног од праотаца који је пренесен у рај не окусивши смрти, проповедника праведности, познаваоца божанских тајни и поседника божанског штапа датог Мојсеју да би чинио чуда. По узношењу, Енох је преображен у ангелско биће - Метатрона, небеског писара и служитеља небеског светишта, називаног и мали Јахве и ангел у коме је име Божије. У јудео-јелинистичкој литератури Енох је представљен као модел покајања (Сир 44:16).

Тема вере прожима Посланицу Јеврејима. За писца Посланице вера се исказује кроз истрајност и смелост. Тако, после упозорења у Јевр 6:4–8, писац своје читаоце храбри да истрају у показивању дела љубави (Јевр 6:9–12). Исти образац се налази на крају пог 10, где је обликован као упозорење на последице одбијања Христа. Писац Посланице позива хришћане да сачувају истрајност и смелост у вери како би примили обећања (Јевр 10:26–39). Значајне личности Старог завета су, затим, представљени у Јеврејима 11 као пример особа које су живеле вером. Атмосфера присности карактеристична за читаву Посланицу у овом поглављу досеже врхунац. Чак и хришћанин који је у претходним поглављима наилазио на теме које су тешке за разумевање, може да се окрене овом поглављу како би пронашао охрабење и помоћ. Каталог величанствених сведока или хероја вере враћа читаоцу храброст и надахнуће који су неопходан предуслов за јачање истрајности у духовној борби.

Посланица је била упућена хришћанској заједници (или заједницама) чији су се чланови суочили са прогонима и одбацивањима друштва у коме су живели. Постојала је опасност да неки од њих постану малодушни и да напусте веру у Христа. Писац зато осећа потребу да им се обрати и да их учврсти у вери. Не зна се тачан интензитет нити тачан облик притисака које је ова заједница подносила, нити какве је све то последице остављало на животе верника. Можда је било физичких насртаја на живот и имовину јудео-хришћана. Чини се да је већи проблем вероватно представљало омаловажавање и изругивање са којим су се сусретали.