ПЕРИОД МОЈСЕЈА И ИЗЛАСКА ИЗРАИЛА ИЗ ЕГИПТА - општи преглед и основне богословске претпоставке, 13. део серијала Химна вере

Књига Изласка заузима средишње место у било којем покушају конструкције богословља ЈБ или Првог Савеза. Богословске теме које покреће овај библијски спис прожимају читаво Писмо Старог, али и Новог завета. И више од тога. Овај библијски спис и ослобођење израилског народа из египатског ропства, као њен основни мотив оставили су изузетно снажан траг не само у јудејском и хришћанском богословском предању већ и великог дела савремене културе и друштва. У богословском смислу, порука свог Старог и Новог завета тешко да се може разумети у својој дубини уколико се не узме у обзир богословски допринос Књиге Изласка и ослобођења о којем она говори. У културно-друштвеном смислу ова књига није само била тема која је инспирисала бројна уметничка дела, од Хендловог ораторијума Израил у Египту, преко Микеланђеловог Мојсеја, до знаменитих холивудских филмских остварења, а и поезије наших песника какав је Иван. В. Лалић. Насупрот томе, мотиви ослобођења од ропства, Божије помоћи потплаченима и угњетаванима и супростављања онима који тлаче и угњетавају, Божијег дела преобликовања скупине робова у савезну заједницу изабраног народа, били су мотиви који су надахњивали бројне друштвено-политичке покрете усмерене ка успостављању праведнијег друштвеног поретка у свету. У основи пацифистичке борбе Мартина Лутера Кинга у САД, али и нешто милитантнијег деловања лидера јужно-афричких црнаца, Менделе, стоји овај библијски спис. Он је и базични спис латиноамеричких заговорника теологије ослобођења која је препозната као актулена и релеватна у савременим богословским истраживањима, иако је неретко била покретач социјалних револуција, па и герилских оружаних борби за социјалну правду на подручју држава Јужне Америке.

Шта је оно што ову библијску књигу чини толико испиративном? Која је њена основна порука и на који начин ту поруку можемо да откријемо? На који начин ову библијску књигу треба да читамо? Да ли је у питању историографски спис или збирка народних легендарних предања? Уколико приповест која је изнесена у спису има историјску основу да ли постоје спољашњи докази који би могли да потврде њену релеватност и који би евентуално могли да нам омогуће датирање догађаја који су у њој описани? Исцрпни одговори на постављена питања излазе изван оквира овог општег прегледа, али неке смернице у вези са њима, свакако, би требало да буду постављене.

Проблем историчности библијског извештаја о изласку
Питање односа нарације и историје у претхроничарским списима Светога писма је комплексно. Одговор на то питање захтева упоредно истраживање библијске историје, археологије и културологије. Од нарочитог значаја су археолошка открића у земљама библијског Оријента. Она су омогућила знатно боље разумевање начина живота и историјског контекста библијског писца, његових читаоца, али и оних о којима су библијски писци сведочили у текстовима које су остављали иза себе. Ова истраживања у неким случајевима омогућују у извесној мери прецизније датирање догађаја, а то опет помаже ближем сагледавању историјског контекста унутар кога се дешавају догађаји и смештају личности о којима библијски писац пише.
Наредни, али свакако не и последњи допринос археолошких открића су открића великих и богатих библиотека у древним градовима библијског Оријента. Оне су нам пружиле неисцрпан материјал који нам пружа нове увиде у културу древних цивилизација. Тај материјал, такође, омогућује упоредно литерарно проучавање библијских и ванбиблијских извора. Ово проучавање је изразито битно за разумевање културолошке перспективе библијске нарације. На овом нивоу, наиме, долази до сусрета литерарних сведочанстава и археолошких података, историјских догађа и њихових наративних описа. Тако нам постаје могућно сагледавање литерарног обрасца који је употребљаван у древним цивилизацијама. То је образац који је, засигурно, био познат библијским писцима. И више од тога, библијски писци су несумњиво макар у извесној мери усвајали постојеће литерарне обрасце и у складу са њима су обликовали сопствене приповести о догађајима које описују. Управо овакав литерарни приступ близак тзв. критици жанра може да нам из нарочитог угла осветли проблем комплексног односа књижевности, историје и историчности библијске нарације. У овоме, свакако, може значајно да нам помогне разумевање жанра библијске приповести која је свакако пре свега приповест о националним почецима, односно пореклу.

У том контексту треба сагледати и тврдњу Š. Etinger-а да је тешко претпоставити да би слободна племена, своје предање слободних народа заменила предањем о понижавајућем ропству и подјармљености. Ниједан народ није створио неистинито предање о сопственом робовању нити би намерно измислио такву причу о понижавајућем ропству у времену свитања своје историје, односно у тренутку када жели да објасни сопствено порекло, и то је објективна потврда предања о робовању Израилаца у Египту. Не смемо занемарити чињеницу да се тешко може претпоставити да прича о националном пореклу нема никакво историјско језгро, нарочито када је оно у потпуности атипично, односно када не гооври о величанственом пореклу ратничког народа, већ сведочи о робовском положају у којој је био један породични клан који се постепено развијао, преко племенског савеза у верско-националну заједницу.
У новије време и са развојем тзв. новог литерарног критицизма равијају се и нови приступи библијском тексту укључујући и Књигу Изласка. Један од новијих приступа библијског текста који се показао најплодоноснијим јесте литерарно-реторички приступ са својим различитим читањима библијског текста (конструктивистичким, деконструктивистичким, дијалошко-реторичким). Један од најзначајнијих доприноса оваквог приступа библијском тексту је уочавање литерарно-структуралних карактеристика са којима се сусрећемо у Изласку: ритам тужбалице, ослобођења и хвалоспева, међусобна повезаност литургијског и наративног материјала. Тако нпр. празник Пасхе и литургијски образац који је са њим повезан надовезује се на приповест о Пасхи (Изл 11-12); приповест о преласку Црвеног мора у Изл 14 (реторичко-наративна грађа) прераста у Изл 15 у хвалоспев тј. богослужбено-литургијско прослављање самог догађаја). Оваква читања откривају нам и међусобну повезаност закона и приповести. Ово нам показује да наративно-реторички (историјски аспект Изласка) је неодвојиво повезан са литургијско-богословским и законским материјалом исте књиге која је, пре свега, имала дидактичку намену. Књига је причала о догађајима, људима, законима..., али са циљем да поучи и надахне своје читаоце и слушаоце. Она стога није ни збирка реторичко-наративног (историјског-легендарног) материјала, ни скуп законског материјала, већ учење – развијање литургијско-богословског интерпретативног обрасца који из историје развија поуку и историју обликује у поруку за будуће генерације. Једна од тих генерација била је и прва генерација хришћана којој се обраћао писац Посланице подсећајући их на догађаје из Изласка, а том низу генерација које се поучавају на овом библијском спису можемо и ми да се придружимо.

Ванбиблијска сведочанства и излазак
У ванбиблијским текстуалним записима древног Оријента, било да су египатског или не египатског порекла, не постоји писано сведочанство које говори, непосредно и директно, о догађају изласка, односно ослобођења израилских племена из египатског ропства. Чак ни само присуство Израилаца на територији Египта током дужег периода није потврђено писаним изворима. Оно што може да послужи као потврда таквог боравка јесте египатска иконографија која може да се схвати као илустративна позадина библијског текста, тако да нпр. библијска нарација о Јосифу може да се схвати као сажета епизода која би свој ликовни израз могла да има у старо-египатским гробницама Средњег и Новог Царства, између 2600-1070. пре Хр. Наведена библијска приповест и илустрације које смо споменули имају начелну сличност. Значајно је сведочанство о тешким пословима које су радили Азијати у Египту које даје чувена сцена прављења цигли (опека), осликана на гробној капели везира Rekhmire око 1450.пре Хр. (упр Изл 1:11-14 и 5:6-19). Постоје текстуални подаци који потврђују значај овог посла. Ово може да пробуди наду да је могуће ускладити библијске и ванбиблијске податаке. Овакво усклађивање је, за сада могуће, уколико се не инсистира на њиховој хронолошкој већ општој подударности којом се потврђује поклапање културно-друштвеног амбијента древног Египта и амбијента који описује почетак Књиге Изласка.

Писмо сведочи да су разлози због којих су Египћани желели да задрже Израилце у Египту били и економске природе - потреба за присилним радом (кулуком) јефтине радне снаге. Ово је у складу са писаним египатским изворима који сведоче о кулуку наметнутом семитском становништву, а у вези са изградњом царских гробница, храмова и насеља (папирус Abusir; папирус Reisner). Šarl Etinger-а признаје да до нас није дошао ниједан египтаски документ о боравку Израилаца у Египту, али истиче да постоји низ египтаских докумената који бацају светлост на библијско предање. И други научници су изражавали слична схватања.

Датирање Изласка
Датирање догађаја изласка је сложен проблем који укључује упоредно проучавање библијске хронологије (нарочито у односу на датирања праотаца Израила и освајање Ханана), ванбиблијских писаних извора и археолошких налаза. Дуго времена је доминатно било схватање по којем се излазак датирао у време Сета I или Размзеса II (чему је свакако допринела филмска продукција). Мањи број конзервативних библиста и данас излазак смешта у средину 15.в. пре Хр. Већина савремених научника сматра да излазак треба дарирати у последњу четвртину 13. в. пре Хр., као и да споменици раног датирања изласка могу да се повежу са библијском приповешћу веома посредно (Сан-стела Тутмозеса IV, спомињање тзв. Апиру-народа и(ли) Хабиру народа у Амарна-писмима, сиропалестински артефакти који су препознавани као сведочанство израилских освајања у периоду од средине 15. до краја 13.в. пре Хр). Ова група научника, такође, сматра да инсистирање на унутарбиблијским подацима односно библијском тексту као дословно историјском извештају и дословно схваћеној библијској хронологији као кичми библијске историје и историјске релеватности библијских списа (види: Суд 11:26; 1Цар 6:1) одражава неразумевање појма историчности у свету древног библијског Оријента. Своје тзв. позно, датирање, изласка у последњу четвртину 13.в. пре пре Хр. заснивају на четири стуба:
1) идентификација царских гранично-војних центара Питома и Рамзесе (Изл 1:11) на чијој су изградњи (тачније обнови) радили Израилци током владавине Рамзеса II;
2) археолошки подаци о разарању хананских градова у 13.в., и то оних који се спомињу у библијском приказу освајања. Иако ови подаци нису једнозначни и иако се могу различито тумачити постоји довољно разлога да се закључи да је више хананских градова доживело снажно разарање у периоду од почетка 15. до краја 13.в. и да се библијски извештаји, говорено уопштено и грубо, уклапају у те налазе. За детаљније и прецизније закључке, према схватању релавантних научника, потреба су нова ископавања, пажљивије анализе исл.
3) археолошки налази у Трансјорданији из периода Средњег и Касног Бронзаног Доба;
4) војни походи Сета I и Рамзеса II.
Ова група научника подсећа и на библијске стихове који старешине хананских народа Едома и Моава из времена изласка назива царевима (Бр 20:17–20; 22:1.4 уп. Суд 11). Употреба оваквог назива сведочи да су ови народи насељавали одређену територију и да је на њој постојао организован систем власти. Сви подаци указују да се о едомско-моавским племенима као о трајно насељеним јерархијско уређеним етничким заједницама може говорити тек после 1300.год. пре Хр. Уколико се начелно прихвати позније датирање изласка, односно уколико се излазак смести у 13.в. пре Хр. можемо да закључимо да је фараон угњетавања био Рамзес II, а да је фараон изласка био његов син Мернептах.

Не треба одбацити ни могућност да је било више излазака из Египта, од којих је последњи био онај који је предводио Мојсеј. Он је био најдраматичнији и усредсређен на идеју савеза и испуњења савезних обећања Јахвеових. Као такав, овај излазак је остао кључан у историји библијског Израила и сви други изласци су временом у усменим приповестима, а касније и у писаном предању повезани са Мојсејем као кључном личношћу у Божијем ослобођењу Израила које је Мојсеј посредовао. То значи да је део Израилаца могао да заиста напусти Египат са својим обесправљеним патронима – Хиксима. Мање групе Израилаца су могле да одлазе пут Ханана покренуте све снажнијом репресијом нове египатске династије. Коначно, Мојсеј је покренуо најмасовнији излазак из Египта који је захваљујући богословском значају постао кључан. Овакво сагледавање не умањује историчност библијског извештаја о изласку, већ нам омогућује да га сагледамо у категоријама које су карактерисале историјске нарације древног библијског Оријента.
У древној свести историја није била одвојена од књижевности, предања и мита. Описи чуда, који код савременог читаоца изазивају неверицу, у старини су употребљавани како би појачали драматичност и значај историјске подлоге (што не значи да су чуда описана у Писму измишљена).

Божије деловање у историји и проблем чуда
Данашњи човек је скептичан према чудима, и стога библијске извештаје о чудима доживљава или као бајковите приказе који немају везе са стварнишћу (измишљотине) или, уколико је верник, као неизоставно дело Божије које представља супростављање природним законима. Први оштро критикују друге за лаковерност, а други (најчешће) саблажњиво и помало уплашено одмахују главом на критике првих. Тако и једни и други остају чврсто на својим позицијама међусобно се оптужујући. Рационалисти вернике оптужују за одбацивање разума, а верници оптужују рационалисте за одбацивање вере. И једни и други заборављају да идеал на који смо позвани јесте да Бога љубимо свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом, али подједнако и свим умом својим. Свакако, ово је микропростор на којем се манифестује вековни сукоб разума и вере. Мислим да су за међусобно неразумевање рационалиста и верника криви и једни и други. Први, зато што многи међу њима површно тумаче веру и у свему као да траже разлог против истинитости верског погледа на свет и историју, а други зато што често одбацују разум и његово место у разумевању библијске историје, али и што неки међу њима поједностављеним тумачењем вере дају доста оправдања за њену критику.

Проблем који стоји у позадини овог сукоба, најчешће је начин на који једна група верника доживљава дело и деловање Божије у историји. Обично се на Божије деловање гледа као на чудо. То само по себи није нетачно. Проблем је, међутим, у томе како се само чудо објашњава, а оно се (по правилу) објашњава као божанско деловање које је у супростности са природним законима. То је, међутим, веома упрошћено и знатним делом нетачно разумевање чуда које може да нас спречи да прихватимо могућа рационална објашњења историјских догађаја описаних у Писму. Такво разумевање чуда нас, истовремено, наводи да у сваком покушају рационалног објашњења тих догађаја препознајемо опасност невере. На тај начин заборављамо основну истину наше вере, а то је да Верујемо, у једног Бога Оца, Сведржитеља, Створитеља свега видљивог и невидљивог. Овај први и основни члан хришћанског вероисповедања нам говори да је Бог створио и природу, и да као Сведржитељ управља природом и одржавља природне законе које је приликом стварања успоставио. Природа, међутим, није област већ средство Божијег откривењског дела. Бог се не открива у природи, него се природом (између осталог) открива у историји. Откривење Божије у историји, стога, користи природу како говори и псалмопевац када каже: небеса казују славу Божију, и о делима руку његових гласи свод небески (Пс 19).
Бог користи природу да би у историји објавио величину свог стваралачког дела и природне законе користи да би показао снагу свог сведржитељског дела. Није, стога, незамисливо да ту исту природу и њене законе користи да изврши дело спасења свог старозаветног народа из Египта. Такво тумачење, макар дела, Божијих чуда у Египту потврђује веру у Бога као Створитеља и Сведржитеља природе.

Проблем географских одредница у Изласку
У вези са извештајима Изласка постоје бројни проблеми који се тичу географских одредница. Најпре, царски градови на чијој су изградњи или обнављању радили израилски робови (Рамзеса и Питом) се наводе под веома уопштеним именима тако да се могу односити на већи број локација древног Египта. Чини се да међу научницима, ипак, постоји готово потпуни консезус о томе које локације треба поистоветити са овим древним царским градовима. Тај консензус, међутим, готово потпуно нестаје када је у питању друга битна географска одреница Изласка – Црвено море. Наиме, одредница Црвено море је сувише широка и недовољно јасна. У новијим расправама се сугерише да оригиналну формулацију треба схватити као Тршчано море. Описани догађаји су повезани са овим географским проблемом. Једно од понуђених решења сугерише да је Мојсеј израилске бегунце повео ка источној обали исушеног сланог језера (=мора) Сирбонис. Египатски војници су бојним колима пошли преко сувог дна језера у намери да бегунцима пресеку пут. У то време на Средоземном мору се подигла бура са севера која је подигла велике таласе и они су пресекли уску брану срушивши се на Египћане. Ова реконструкција, међутим, није у складу са библијским наводима (нпр. Изл 13:7), као и са чињеницом да би кретање бегунаца у тој области отежале, а можда и онемогућиле, војне посаде из бројних египатских утврђења распоређених у тим областима.

Друга могућност је да се прелазак одиграо близу данашње Ел Кантаре на Суетском каналу. Водену површину источно од Авариса је потиснуо јак ветар омогућивши пролаз бегунцима. Повратак водене масе затекао је тешко наоружане гониоце на трсковитом и муљевитом тлу. Треба напоменути да је западни огранак Црвеног мора пре три хиљаде година допирао много даље на север спајајући се са Горким језерима, а можда и са језером Тимасах. Уколико се прелазак десио у тој области израилски пешаци су са лакоћом могли прећи плитки газ, док је блато заробило тешке кочије Египћана. Честе су појаве потенцијално веома снажног северозападног ветра који води велике масе воде пред собом и може да врло лако претвори плићаке у опасне дубине. Тешко се, ипак, може претпоставити да би искусне војсковође Египта лакомислено упале у такву замку природе.

Богословска интересовања у приповести о Изласку
Бројно потомство, достојанство међу народима и земља на којој ће се населити – то су била обећања која је Бог дао праоцима Израила. Њихово испуњење је почело у Ханану са проширењем Јаковљеве породице, али праве размере ове експанзије осетиле су се тек у Египту и досегле врхунац насељавањем Ханана. На овај начин се показује да је основна тема ових нарација Божија верност савезним обећањима која је дао праоцима Израила.
Потпуно је, стога, очекивано што Излазак почиње са листом Јевреја који су се првобитно населили у Египту (Изл 1:1–5). На списку је Јаков заједно са својих дванаест синова, сваки од њих епонимичан предак јеврејских племена. Листа је прикладно описана као сегментна генеалогија јер се листа грана у дванест родослова од Јакова (његових дванаест синова), али је то и племенска листа зато што је наводно сваки од синова предак јеврејског племена. Упоредне студије, нарочито из области тзв. критике жанра, показују да су генеалогије биле део живе културе на древном Блиском Истоку и да су ретко имале историјску функцију коју проналазимо у савременим генеалогијама. Чешће генеалогије су биле идеолошкови текстови којима се одређују друштвени односи и дефинишу контуре друштвене праксе. Један од резултата оваквих генеалогија често је флуидност, пошто оне морају да буду подешене сменама плима и осека живе социјалне историје. Научници верују да се израилске племенске родословне листе понашају по сличном обрасцу. Листе су биле идеолошке јер је њима експлицитно представљен идеални Израил.

Иделани Израил, међутим, није (макар не пре свега) биолошко-генеаолошка или национално-племенска категорија. Излазак нам сведочи и о неопходности људског одговара на Божији позив и обећања. Бог позива и обећава, а човек се одазива и прихвата обећане благослове. Тек се у тој синергији божанског благовољења и људске воље остварује богочовечански смисао изласка и Израил од групе робова постаје народ царског свештенства (Изл 19:6) који служи Богу, постаје идеални Израил. Тај народ у свом историјском искуству открива да циљ изласка није једноставно ослобођење од ропства, већ слобода за служење, и то пре свега за богослужење. У овом контексту је значајно приметити извесна ограничења приступа који у односу на Излазак формирају заговорници теологије ослобођења, будући да заборављају кључне категорије у којима је излазак представљен и заборављају да библијски спис више говори о ономе за шта је Израил ослобођен него о ономе од чега је Израил ослобођен. Једна од најстаријих књижевних целина целокупног Светог писма је тзв. Песма мора () коју је испевала Марија, сестра Мојсејева. Она за тему има прослављање Божијег ослобођења из Египта, али исто тако и прослављање будућег синајског савеза између Израила и Јахвеа и царства Божијег. На тај начин, сам излазак представља историјски пролог савеза унутар којег је Израил конституисан као заједница, национална, али и више и пре од тога, као богослужбена заједница (уп. Лев 25:55; Пнз 6:24).

Св. Јефрем Сирин пише да грм, који није могао да послужи да се од њега направе мртви идоли, могао је да у себи прикаже тајну Бога Живога. Мојсеје, ово ти је знак да си видео Бога који је у ватри! Тако је неопходно да и ви ватрено служите Бога који је у ватри. Оци су, следећи писце Новог завета, у догађајима повезаним са Изласком и Мојсејем видели типолошка христоцентрична пророштва, као и етичке поуке. Тако је св. Јефрем сматрао да је Мојсеј тип Христа који изводи народ из Египта, будући да је Христос посредством своје патње људе из смрти превео у вечни живот. На сличан начин су говорили Јустин и Хиларије, док је Ориген Раву истицао као пример покајања. Св Јован Златоусти сведочи да нас Христова крв којом су обележени довратци наших душа спасава од смрти, као што је крв јагњета спасла Израилце прве пасхалне ноћи. На исти начин овај догађај тумачи и св. Теодорит Кирски.
Треба примети и то да је, нарочито у новије време, ослобођење угњетаваног и злостављаног Израила у Египту схватано као парадигма божанског дејства у корист потлачених и обесправљених, као својевсрстан императив социјалне правде која је хуманистичко-социолошки елемент у богословљу савеза. Услед тога, Излазак и његове приповести су биле актуелне кроз читаву историју и на актуелности добијају нарочито данас, када је тема социјалне правде и супротстављања различитим облицима ропства (било да је оно економско, културно или политичко) изразито значајна. На овом месту добро је да се подсетимо да приповест Изласка, баш и као раније приповести о праоцима Израила, треба читати у контексту стварања. На тај начин читана, ова библијска књига добија универзалистички карактер који није ограничен само на древни Израил. Управо то је препознао и писац Химне вере.