Посланица Јеврејима 11

Поједине библијске приповести миленијумима импресионирају читаоце драматиком, снагом описаних ликова, темама које покрећу и лепотом исказа којима се поменуте теме представљају читаоцима. Њихова снага је толика да готово боје наше читање Писма у свеукупности иако су, готово у потпуности, одсутне из других делова Библије. Приповест о Јосифу и његовој браћи је једна од таквих. Запањујуће је да Авраам, Исак и Јаков у Постању заједно добијају двадесет и три поглавља, док је Јосифу самом дато тринаест. Ипак, док се нпр. теме стварања или изласка, посредно или непосредно, јављају у готово свим познијим библијским списима, Јосиф, коме је у наративу Постања дато највише места, упадљиво је одсутан из остатка старозаветне приповести. Име Јосиф се 57 пута спомиње у Старом завету. У 5 случајева у питању је лично име, али се не односи на вољеног Јаковљевог сина (Бр 13:17; Јзк 10:42; Нем 12:14; 1Дн 25:2.9). Јосиф 45 пута је ознака пламена, док се ван постања праотац Јосиф спомиње непосредно само 7 пута (Изл 1:5-6.8; ИНав 13:19; 24:35; Пс 105:17; 1Дн 2:2; 5:1). У Новом завету Јосиф се спомиње на два места, оба пута у контексту рекапитулације старозаветне историје. Истакнутост приче о Јосифу у Постању и недостатак референци на њега након тога представљају посебан изазов за оне који приповест желе да сагледају у контексту Библије као целине (тзв. канонски приступ). Како тумачи треба да читају причу о Јосифу у контексту целокупног наратива из Постања и на крају у канонском контексту? Питање Јосифовог места у канону блиско је повезано са другим, ужим библијско-теолошким питањем: да ли је Јосиф тип Месије? Светоотачки коментатори су тврдили да је типолошки однос између праоца и Христа известан. Очигледне сличности између ове две фигуре довеле су до предањског тумачења унутар хришћанства које види Јосифа, на његовом путу ка слави кроз патњу, као предзнак живота Исуса из Назарета.

речи "вера је основ свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих" (Јевр 11:1) којима почиње Химна вере неретко се називају "дефиницијом вере". Почетни исказ је заиста импересива и звучан, али и даље многима остаје нејасан. После првобитне импресије као читаоци нису сигурни шта је овим исказом уопште речено. Ова недореченост је делом, свакако, последица тога што је вера лично искуство које се, суштински, не може дефинисати нити пренети неком ко то искуство нема. Други разлог је то што нам често измиче контекст у којем је ова "дефиниција" изречена. Она се заправо ослања на моменте који су исказани у претходном, 10. пог. Посланице Јеврејима, пре свега на више пута наведене речи древног пророка Авакума "праведник ће од вере своје жив бити" (Ав 2:4). Разумевање "дефиниције" вере, стога, враћа нас на заборављени старозаветни контекст пророка који је необично наликовао на животни контекст првих хришћана, а и нас данас...

Тема вере прожима Посланицу Јеврејима. За писца Посланице вера се исказује кроз истрајност и смелост. Тако, после упозорења у Јевр 6:4–8, писац своје читаоце храбри да истрају у показивању дела љубави (Јевр 6:9–12). Исти образац се налази на крају пог 10, где је обликован као упозорење на последице одбијања Христа. Писац Посланице позива хришћане да сачувају истрајност и смелост у вери како би примили обећања (Јевр 10:26–39). Значајне личности Старог завета су, затим, представљени у Јеврејима 11 као пример особа које су живеле вером. Атмосфера присности карактеристична за читаву Посланицу у овом поглављу досеже врхунац. Чак и хришћанин који је у претходним поглављима наилазио на теме које су тешке за разумевање, може да се окрене овом поглављу како би пронашао охрабење и помоћ. Каталог величанствених сведока или хероја вере враћа читаоцу храброст и надахнуће који су неопходан предуслов за јачање истрајности у духовној борби.

Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали. (Јевр 11:11-12)

Запазимо и то да се се Мојсејево дело описује речима које се доцније користе за описе божанских интервенција. Мојсеј види да је Израил угњетаван (Изл 2:11) баш као што Бог види патњу свог народа (Изл 2:25; 3:7, 9; 4:31; 5:21). Мојсеј удари египатског надзорника радова и уби га (Изл 2:12) баш као што Господ удара Египат моћним пошастима (Изл 7:17, 19; 9:15; 12:12, 13, 25; 29). Mojсеј спасава и избавља Мадијанке (Изл 2:17.19), као што Бог спасава (Изл 14:13, 30; 15:2) и избавља (Изл 3:8; 6:6; 12:27) Израил из Египта.

Писац посланице Јевр 11:8-10.13-16. усресређује се на живот праоца Израила откривајући у њиховом путовању битну ходочасничку димензују показујући да је њихово путовање било не само потрага за "Обећаном" већ и за "Новом" земљом, путовањем на којем треба да их следимо. Каква је вера потребна за такав покрет?

Вером је Авраам принео Исаака када је био кушан, и јединца је приносио који је примио обећања, коме је речено: по Исааку назваће ти се потомство. Пoмислио је да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику. Посл. Јеврејима 11:17-19

Оно што читаоцу лако може да промакне јесте реинтерпретавини поступак новозаветног писца којим се врши преобликовање старозаветнеприповести где се говори о о крви Авеља која виче преобликује у тврдњу да посредством ње (жртве, тј. крви) Авељ и данас говори. Значај овог поступка се открива управо у поређењу старозаветног предлошка и новозаветне реинтерпретације. Наиме, према старозаветној приповести, од три кључна актера који се јављају у средишњем делу наратива (Бог, Каин, Авељ), једини актер који остје нем, чије речи нам не преноси писац Старог завета је управо Авељ...