Псалми

Поједине библијске приповести миленијумима импресионирају читаоце драматиком, снагом описаних ликова, темама које покрећу и лепотом исказа којима се поменуте теме представљају читаоцима. Њихова снага је толика да готово боје наше читање Писма у свеукупности иако су, готово у потпуности, одсутне из других делова Библије. Приповест о Јосифу и његовој браћи је једна од таквих. Запањујуће је да Авраам, Исак и Јаков у Постању заједно добијају двадесет и три поглавља, док је Јосифу самом дато тринаест. Ипак, док се нпр. теме стварања или изласка, посредно или непосредно, јављају у готово свим познијим библијским списима, Јосиф, коме је у наративу Постања дато највише места, упадљиво је одсутан из остатка старозаветне приповести. Име Јосиф се 57 пута спомиње у Старом завету. У 5 случајева у питању је лично име, али се не односи на вољеног Јаковљевог сина (Бр 13:17; Јзк 10:42; Нем 12:14; 1Дн 25:2.9). Јосиф 45 пута је ознака пламена, док се ван постања праотац Јосиф спомиње непосредно само 7 пута (Изл 1:5-6.8; ИНав 13:19; 24:35; Пс 105:17; 1Дн 2:2; 5:1). У Новом завету Јосиф се спомиње на два места, оба пута у контексту рекапитулације старозаветне историје. Истакнутост приче о Јосифу у Постању и недостатак референци на њега након тога представљају посебан изазов за оне који приповест желе да сагледају у контексту Библије као целине (тзв. канонски приступ). Како тумачи треба да читају причу о Јосифу у контексту целокупног наратива из Постања и на крају у канонском контексту? Питање Јосифовог места у канону блиско је повезано са другим, ужим библијско-теолошким питањем: да ли је Јосиф тип Месије? Светоотачки коментатори су тврдили да је типолошки однос између праоца и Христа известан. Очигледне сличности између ове две фигуре довеле су до предањског тумачења унутар хришћанства које види Јосифа, на његовом путу ка слави кроз патњу, као предзнак живота Исуса из Назарета.

Шта је заједничко месопотамском цилиндричном печату, грчкој вази и књизи Откривења? Седмоглаве змије. Једино питање је што научници нису сигурни зашто. Нова студија објављена у Near Eastern Archaeologyкоју је потписаоКристофер Илингер (Christoph Uehlinger) професор компаративних религија (Comparative religions professor) са Универзитета у Цириху (University of Zurich) представља схватање према ком да би мали печат откривен у Тел Хазору у северном Израелу коначно могао да пружи траг о томе како се мит о седмоглавој змији преносио између култура кроз миленијуме.

Године 1927. у знаменитој краљевској Ура чувени археолог сер Леонард пронашао је бели алабастерни изрезбарени диск лунарног облика са приказом, три мушке и једне женске фигуре. Жена, покривене главе, обучена је у вишеслојну хаљину и предводи обред натписом је идентификује као Енхедуану, посвећеницу бога месеца Нане, слушкињу богиње Инане и ћерку Саргона, цара света. Њено име је и раније било познато јер је она једини аутор у целој сумерској књижевности чије име заправо знамо, и једини аутор у читавом 2.500-годишњем периоду историје Месопотамије за кога имамо илустрацију насталу у реалном времену, каже Фостер Бењамин (Benjamin Foster), асиролог Јејл Универзитета (Yale University). Заслужна је за писање циклуса 42 кратке песме посвећених храмовима и боговима 42 месопотамска града (тзв. Храмовне химне) које одражавају личне фрустрације и наде, верска оданост, њен одговор на рат и осећања према свету у којем је живела и најмање три молитвене химне посвећене Инани, богињи коју је доживљавала као своју заштитиницу, али и покровитељку Акадског царства. Имала је два имена. Оно са рођења историја није запамтила, али је друго постало незаборавно. Високи свештеници и свештенице били су задужени за ритуалне церемоније и за писање и извођење нових песама у славу богова и то је овој свештеници, трећој у генерацији после Саргонове мајке и своје мајке Ташлултум (Tašlultum) омогућило да постане прва потписана књижевница. Живела је, међутим, у 23. в. пре Хр., бурним временима када је религија имала значајну улогу и често је коришћена за каналисање народних маса и евентуално спречавање побуна. Повезивање Енхедуане са признатим и титулираним владаркама као што су сумерска Кубаба о неоасирска Семирамида је можда одвише смела хипотеза, али је зато препознавање њеног песничког наслеђа у успостављању стандарда молитвене поезије препознатљивих и у библијским текстовима, хомерском предању, па чак донекле и хришћанској химничкој поезији неоспорно.

Хетити су познавали појмове грех (vashtai), увреда (vashtul) и злочин (shalla-kardatar) и давали су им религијски смисао. Васхтаи и васхтул су донекле синоними и означавају дело које за собом повлачи непријатне последице. Нарочито тешки грехом се сматрао сексулани прекршај инцеста (хуркел), док се намерна и озбиљна увреда против божанства називала шалакардатар, за разлику од ненамерног греха против богова (погрешка). И ненамерни грех против богова је могао имати лоше последице али оне су могле бити отклоњене после консултација са пророчиштем које су имале за циљ да се сазна који је прекршај узрок несрећа. Прекршитељ је давао обећање да ће се искупити жртвом. Гресима се сматрао и прекршај грађанског закона (нпр. даване или примање мита). Ако су богови казнили човека за чињење греха, то није ослободило грешника обавезе исповести и обештећења. Жртве животиња нису коришћене за искупљење греха, нити су компензациони дарови који су горе поменути представљали искупљење, макар не уколико га не прати искрено покајање. Због тога, неке покајне молитве хретитиских краљева не само да одражавају дубоку интимну побожност већ досежу и префињености библијских покајних псалама.