АВРААМ – да ли је могао да верује у васкрсење

07 Април 2025

Ту се, међутим, сусрећемо са проблемом. Исказ писца Посланице помислишвши да је Бог кадар и из мртвих васкрснути се у савременој егзегези схвата као учитавање новозаветне (већ развијене и дефинисане) вере у ваксрсење у Авраамово искуство које такву веру није познавало.Семити су, наиме, (као и други становници) древног Оријента углавном веровали у наставак егзистенције у земљи сена смртнога, у шеолу. Историчари религије су, углавном сагласни, да идеја васкрсења као јасно дефинисана не постоји у јудаизму до периода између 4. и 2. в. пре Хр., односно пре јудејског сусрета са персијским веровањима која су, наводно или стварно, прва развила ову идеју. Постојали су, наравно, примери појединачних васкрсења мртвих, описаних у циклусима о пророцима Илији и Јелисеју, али је приговарано да тамошњи описи васкрсења можда заправо представљају описе масаже срца и давања вештачког дисања којима су преминули враћени у живот. Чак и уколико би се узело да су поменути библијски наративи приказивали заиста васкрсење, догађаји који су у њима описани удаљени су од времена праоца Авраама вековима, ако не и читав миленијум. Намеће се једноставно питање: да ли је праотац Авраам могао да верује у васкрсење?

Један од најзначајнијих и најтежих наратива Старог завета је онај у којем Бог, хтеде да искуша Авраама и позива га да на жртву, на Морији, принесе свог дуго чеканог, обећаног, сина Исаака. Ово је било интензивно искуство Авраамово. Библијски писац га приказује кроз реторичку градацију Божијег обраћања Аврааму, са једне стране, и преношење драматичног дијалога који Авраам води са Исааком док се успињу ка Морији, са друге стране (драматичност овог дијалога на снази добија када се чита на јеврејском изворнику). Повезивање Морије са Голготом, у хришћанском предању, водило је схватању овог догађаја као – пре свега – праслике Христове жртве. Иако ово није погрешно, занимљиво је да новозаветни писац на догађај гледа као на праслику васкрсења Христовог јер вером Авраам принесе Исаака кад би кушан, јединца приношаше, у којем је примио обећање пошто му је казано: „у Исаку ће ти се назвати семе“; помислишвши да је Бог кадар и из мртвих васкрснути, зато га и прими као праслику (Јевр 11:17-19).

Писац Посланице Јеврејима у препознавању Исаака као праслике васкрсења вероватно се ослања на две ствари.

Прва је богослужење синагоге које је у свом дијалошком облику после читања сваког дела (подцелине) старозаветног предлошка укључивала заједницу која би на прочитано одговарала ускликом благословен Бог који васкрсава из мртвих.

Друга је, у том тренутку још недефинисана, али вероватно богословски присутна мисао да је Исаак заправо жртвован. Наиме, оци током народних векова истичу да је Авраам у срцу свом већ (жртвено) усмртио свог сина Исаака будући да је то био спреман и физички да учини. Он је, стога, Исаака – заиста – примио из мртвих.

Ту се, међутим, сусрећемо са проблемом. Исказ писца Посланице помислишвши да је Бог кадар и из мртвих васкрснути се у савременој егзегези схвата као учитавање новозаветне (већ развијене и дефинисане) вере у ваксрсење у Авраамово искуство које такву веру није познавало.Семити су, наиме, (као и други становници) древног Оријента углавном веровали у наставак егзистенције у земљи сена смртнога, у шеолу. Историчари религије су, углавном сагласни, да идеја васкрсења као јасно дефинисана не постоји у јудаизму до периода између 4. и 2. в. пре Хр., односно пре јудејског сусрета са персијским веровањима која су, наводно или стварно, прва развила ову идеју. Постојали су, наравно, примери појединачних васкрсења мртвих, описаних у циклусима о пророцима Илији и Јелисеју, али је приговарано да тамошњи описи васкрсења можда заправо представљају описе масаже срца и давања вештачког дисања којима су преминули враћени у живот. Чак и уколико би се узело да су поменути библијски наративи приказивали заиста васкрсење, догађаји који су у њима описани удаљени су од времена праоца Авраама вековима, ако не и читав миленијум. Намеће се једноставно питање: да ли је праотац Авраам могао да верује у васкрсење?

Схватање загробног живота код Јевреја

Шеол је била мрачна земља бестелесних авети у коју су одлазили сви, без обзира на своја веровања начин живота.Овакву позицију рефлектује нпр. знаменити Еп о Гилгамешу, али библијска Књига Проповедника, као и појединачни псалми. Како је речено, тек у познијем јудаизму, нпр. код пророка Језекила јављају се идеје о васкрсењу, али пре свега као слици обнове националног бића. Слична идеја се провлачи и кроз неке друге пророчке списе, да би тек у Књизи прор. Данила (датум коначног обликовања, 3-2. в. пре Хр.) била уобличена у веровање у лично есхатолошко васкрсење. Историчари религије сугеришу да је ова вера уобличена кроз сусрет предегзилног јудаизма и зороастризма током вавилонског и персијског расејања јудејског народа, али не објашњавају како је та вера развијена у самој персијској религији (нити која су места у персијској религији која би могла бити она која су утицала на библијске писце и њихово уобличавање вере у васкрсење). 

Изнова се, стога, враћамо на основно питање: како је Авраам могао да помисли да је Бог кадар и из мртвих васкрснути када није постојала (у то време) у његовом окружењу вера у васкрсење. 

У вези са овим постоје два битна момента. Први је логички. Наиме, вера у васкрсење (било да је јеврејског или персијског порекла) морала је да се у неком тренутку појави у некој базичној форми. Та форма није била развијени догмат или јасно дефинисано веровање, могла је једноставно бити мисао ако је могао да ми га да у старости, од мртвог тела (тела неспособног да остави потомство) може да и да га подигне из мртвих. А таква мисао у очајнички рањеном срцу оца – који је већ упознао силу Божију – је више него логична.

Међутим, постоји још један моменат. 

Често своја схватања из области историје религије и религиологије уопштено не темељимо на изворима, већ на приручницима и студијама, и преносимо туђе закључке и учитавамо их у сопствену егзегезу и тумачење. Такав поступак је логичан. Немамо, коначно, сви приступ изворима. Међутим, управо свест о томе треба да нас наведе да будемо опрезни у закључцима.

Конкретно, да ли можемо бити сигурни да Авраам у свом окружењу (национално-породичном наслеђу, географском наслеђу веровања исл) није познавао никакву веру у васкрсење?

Како онда објаснити нрп. натпис који је иза себе оставио Enlil-băni један у низу царева династије Исин (период старовавилонског царства који је претходио уздизању Хамурабија који се сматра Авраамовим савремеником) који богињу Нинтинугау назива својом госпом и госпом која оживљава мртве (RIMЕ4.1.10.6, 1-3). У овом тренутку и за ово разматрање небитно је, или макар је секундарно, то што је исказ очито политеистички. Битно је да преноси веру у божанску моћ оживљавања мртвих која је постојала пре ступања на сцену праоца Авраама.

Та вера је, засигурно, вековима егзистирала у различитим политеистичким формама, митовима и сл. Током тих векова она је развијена у митске приче о умируће-васкрсавајућим божанствима (Тамузи-Иштар, Ваал-Ашера, Озирис-Изида) која су објашњавала циклусе умирања и оживљавања природе (дана-ноћи, годишњих доба...) и која су своје рефлексије добије у елусејским мистеријама античке Грчке, митраизму или (на нашим подручјима) тзв. култу подунавског коњаника. Зар и древне гностичке заједнице, чије трагове налазимо како у Грчкој тако и у нашем Виминацијуму не сугеришу позивање Јахвеа са Озирисом и Ваалом, наизглед божанствима која су неспојива (па и супротстављеним) библијском Богу (https://bkcentar.rs/sr/blog/kiparski-jahve-oziris-palindrom-svedocanstvo-o-koegzistenciji-hriscanstva-i-paganstva-u-ranoromejskom-periodu-ili-poslednji-trag-gnosticizma, Јован Благојевић, Тајна виминацијумских гностика и покушај њеног религиолошког разрешења у Библисјки путокази, 2021).

 

У чему је онда специфичност хришћанства и вере у Христово васкрсење?

Није ли то још један мит?

Волим о томе да размишљам као о миту који се испунио у историјиикоји је тиме постао не самоисторијска чињеницаи чињеница вере, ставрност, већ и испуњење свих оних ранијих митова који су пипајући у мраку природних процеса тежили за надприродним, за оним што је дато у Христу.

 

Христос васкрсе

 

Douglas Frayne (ed), Old Babylonian Period (2003-1595 B.C.): Early Periods, Volume 4 (RIM E4), ‎ University of Toronto Press, 1990.

 

Видии:

https://bkcentar.rs/sr/blog/vera-kao-pobeda-nad-smrti-deseti-deo-ciklusa-himna-vere