ПОД СУНЦЕМ АМАРНЕ – јеретички фараон Екхатон и његов монотеизам

С. Фројд је сматрао да је хришћанство настало на трагу јудаизма (што је неоспорна историјска чињенице) а корен јудаизма је препознавао у атенизму - египатском протомонотеизму који се повезује са именом египатског фараона Екхатона. Он је Мојсеја сматрао атенистичким свештеником који је по смрти јеретичког фараона морао да напусти Египат. Ко је заправо био Екхатон? Када и како је владао и због којих уверења је понео неласкава звања фараон јеретик, велики јеретик, фараон побуњеник? У каквом односу су његово екслузивистичко поштовање Атона, соларног диска, и веровања библијског Израила?

Екхатон (1353-1336. год. пре Хр.) је најконтраверзнији фараон 18. династије и један од најконтраверзнијих фараона уопште. На трон је ступио у раним тинејџерским годинама по смрти старијег брата. Оженио се дванаестогодишњом полусестром Нефертити, женом која је владала његовим срцем а можда и умом. Према неким схватањима током пет година је био сувладар свог оца, носећи име Аменхотеп IV. Тих пет година је обележено јачањем до тада периферног божанства приказаног у обличју сунчевог диска, Атона. Ехнатонова рана владавина поклопила се са периодом када се Египат уздизао ка врхунцу моћи. Империја никада није била богатија, сигурнија и моћнија. Ове године се могу схватити као и прелазни период ка религијском обрасцу који млади владар најављује променом имена у шестој години владавине (односно првој години самосталног царевања). 

 

Обожавање Амона је, до тад, било раширеније од обожавања било ког другог бога у долини Нила. Околности које стоје иза раста његовог култа свакако указују на то да је био распрострањен политичком а не верском пропагандом. Свештество Амоновог култа вековима је јачало утицајем и богатством изједначивши се са царским домом. Штавише, њихови земљишњи поседи су били већи од царских. Да ли је то покренуло Екхатона на нову верску политику? Поуздани одговор на постављено питање измиче. Поуздано знамо само то је да је поменута реформа била толико снажна да се Екхатон и данас сматра једним од најважнијих светских религијских иноватора. У шестој години владавине напустио је традиционални египатски политеизам и почео да обожава Атона, бога соларног диска. Недуго потом, наредио је уклањање видљивих представва других богова.

Политеизам старих Египћана подстицао је поглед на свет где су мир и равнотежа (ма'ат) били наглашени а верска толеранција се није сматрала питањем, већ се подразумевала. У древним египатским текстовима не постоји чак ни реч која одговара концепту верске толеранције. Потпуно супротно, Екхатонова монотеистичка револуција праћена је насиљем. Хијероглифи су исечени са зидова храмова и гробница. Свештенство Хелиополиса било је пријемчљивије његовим концептима од свештеничке сабраће из Тебе. Тамошњи свештеници, они који су имали довољно времена и средстава, сакрили су реликвије а затим су напустили храмовне комплексе. Екхнатон је поставио нове свештенике или једноставно присилио Амонове свештенике у службу његовог новог монотеизма. Атенизам је увођен уз присилу војске. Верски прогон била је новина за Египћане који су миленијумима поштовали многе богове и били увек способни да нова божанства укључе у постојећи пантеон. Ипак, не треба пренаглашавати насилни карактер атенизма. Многи храмови древних божанстава су наставили да фукционишу а са натписа је уклањљања само ознака којом се сугерисао плурал богова. Степен уништавања постојећих верских објеката који су спроводили атенисти био је далеко мањи од оног који је доцније извршен на атенистичком религијском баштином после смрти њеног оснивача.

Ове речи су по Акхенатоновој заповести уклесане у зидове гробнице једног од његових најмилијих слугу. Оне су само један део богатог песничког опуса фараона интелектуалца. Атенизам је био веома ексклузивистичка религија. Владарска породица и то пре свега цар сматран је јединим посредником између човека и бога. Можда је тај екслузивизам био разлог због којег је престоница премештена из Тебе у Амарну, град чије је древно име дословно значило хоризонт-престоница Атона. Овај град је био средиште империје током десет година које се називају Амарна период. Једна деценија би се могла сматрати сматрати занемарљивом у тромиленијумској историји Египта, али се овај период показао изузетно далекосежним.

На свом врхунцу, Амарна је имала више од 10.000 становника, свештеника, трговаца, лађара. У њој су биле изграђене елегантне палате, најшири пут древног света, бројни кипови владајућег фараона.Град је саграђен на нетакнутој земљи усред Египта окренут према истоку и прецизно постављен да усмерава зраке јутарњег сунца према храмовима и вратима. Положен је био паралелно са реком, његове границе су обележене стелама уклесаним у стене које окружују ово место. У центру овог града је била владарска палата, док су се палате припадника његове породице налазиле на северу. Сваког дана, Ехнатон и Нефертити су у кочијама пролазили од једног до другог краја града, одражавајући путовање сунца преко неба. У овоме, као и у многим другим аспектима њиховог живота који су нам познати из ликовне уметности и древних текстова, јасно се показује да су Ехнатон и Нефертити били виђени, или да су барем они видели себе, као оваплоћење божанства на земљи.

Међутим, док је нова престоница блистала остатак царства се урушавао. Војна освајања Египта су заустављена и ослабљена је одбрана граница. Бројне територије су се осамосталиле а ништа од тога као да није дотицало фараона који је у новој престоници био изолован од свог народа и његових мука. Његово деловање из Амарне у остатку царства било је препознатљиво пре свега кроз грађевинске пројекте у Хелиополису, Мемфису и чак и у Нубији. Ипак, чини се да није био свестан какав је стварни живот његових поданика.

Амарна је био напредан и леп град али многи његови становници нису прихватили монотеистичку религију коју је промовисао Екхнатон. Ван престонице било је још више неслагања са његовим верским уверењима. Египћани су поштовали опипљиве и одрживе богове, док је Атон у суштини био светлост а то је био прервише етеричан концепт за већину Египћана у том тренутку. Осим тога, у древном Египту религија је била један од кључних економских покретача. Одбацивање постојећих веровања и њихових материјалних израза тешко је погодило бројне занатлије које су живеле од производње реликвија али и многе друге слојеве друштва.Напуштање поштовања старих богова, многе Египћање је плашило, јер је њихово веровање у загробни живот било пољуљано. У овом периоду Египат је погодила куга која је донела глад а затим је дошло и до прве забележене епидемије грипа. Умрле су хиљаде људи. За све ово је, у мисли Египћана, вероватно био одговоран јеретички фараон.

У Амарни је пронађена значајна архива, тзв. Амарна писма (Amarna Letters), која углавном садрже дипломатску преписку са страним владарима. Она представља сведочанство о постепеном опадању египатске моћи у периферним провинцијама. Краљ Библоса, вазал Египта и један од најоданијих египатских савезника, Рибади (Риб-Хада) послао је преко 50 писама у Амарну тражећи помоћ у борби против Амуру-номада. Сваки одговор је изостао и Библос је изгубљен за Египат. Ипак, нека од писама показују да је Екхатон имао истанчан осећај за дипломатију. Умео је да оштро просуђује међу својим вазалима у питањима која би га заинтересовала. Једног од вазала, Абдијаширу, је оштро прекоревао због пријатељствима са Хетитима, тада непријатељски настројених према Египту, очигледно у жељи да га натера да задржи позицију тампон државе између Египта и земље Хати. Нема сумње да је његова пажња на овај проблем била у интересу државе али како су остала слична питања игнорисана чини се да је бирао само оне ситуације које су њега лично занимале.

Да ли је Екхатон о себи мислио као о правом оваплоћењу? Екхатонови претходници користили су уравнотежен приступ дипломатије и војне акције у обрачуну са страним народима. Екхнатон је једноставно одлучио да у великој мери игнорише оно што се догодило изван граница Египта и, чини се, већину ствари изван његове палате у Амарни. Можда је сматрао да је недостојно да се он, као оваплоћење самог Атона, бави свим тим земаљским и приземним стварима? Не знамо, можда постоје и други разлози.

 

Прикази владара и његове породице навели су научнике да помисле да је боловао од Марфановог синдрома који се манифестује у издуженој глави, врату, шакама и стопалима, набијеном стомаку, тешким бутинама, слабом тонусу мишића и кратком торзу. Фигура цара приказана јеса одређеним андрогиним цртама, мршавим лицем, израженим струком и испупченим стомаком. Многи оболели од поменутог синдрома умирали су веома млади а чини се да су могуће и компликације које се манифестују у сфери способности друштвеног живота. Неки сматрају да је Екхатон заправо био ружан, деформисан човек који се борио са сопственим менталним и физичким абнормалностима.

Могуће је, међутим, да цар уопште није патио од болести, и да је једноставно био пионир новог тренда у уметности односно реалистичког приказа насуппрот идеализованим приказима прошлих фараона. Штавише, можда је у питању била друга верзија иделизованог приказа, она која је изражава нова религијска уверење. Атон се, наиме, сматрао богом који је председавао свиме и уливао се у сва жива бића. Био је замишљен као сунчев диск чији зраци завршавају у рукама додирујући и милујући оне на земљи. Можда је, дакле, издужење фигура на овим сликама требало да покаже људску трансформацију када их дотакне моћ Атона. Чувена Ехнатонова Стела (Stele of Akhenaten) приказује Атонове зраке како додирују чланове царске породице. Приказ, дакле, илуструје Екхнатона и Нефертити као оне који су својом приврженошћу Атону претворени у статус налик на бога.

Друга карактеристика уметности Амарне је приказ интимности и приватности царске породице. Слике фараона пре и после овог периода приказују владара као усамљену фигуру која се бави ловом или битком, стоји у друштву бога или царице. У уметности Амарне он је приказан као отац и посредник Великог Оца (Атона) који кроз њега указује очинску пажњу породици и свему народу. У пракси, чини се, Екхатон је био превише удаљен од своје деце, народа Египта. Религија новог фараона је била сувише елитистичка и народне масе су вероватно осећале да имају право само на одсјај са фараоновог лица, уместо пуног права на обилат сунчев сјај. Какогод, иновативни прикази дали су уметницима тог времена слободу да прикажу краљевску породицу у догађајима из стварног живота, нешто што се никада није догодило, ни пре ни после Екхатона.

 

Екхатоново наследник, Сменкхкара, је кратко владао, да би потом био устоличен осмогодишњи Тутанкатен (1336-1327. пре Хр.) који је променио име у Тутанкамон. Тим чином је изразио отклон од атенизама. Он је, вероватно, био марионета у рукама Амонових свештеника који су видели прилику да обнове свој утицај и стару религију. Амарна је напуштена а Мемфис је постао престоница. Започето је уништавање трагова Ехкнатона и његове јеретичке религије. Царево име је уклоњено са свих званичних царских листа, храмови су срушени а материјал употребљаван у другим пројектима. Амарна је остављена да лежи у рушевинама у пустињи.

Екхатонова гробница у Амарни пронађена је крајем 19.в. Уопштено, одражава постојеће стандарде познате на темељу гробница у Долини краљева. У гробници пронађен ружичасти саркофаг, али не и мумија.Гробница је очигледно опљачкана а већина предмета уништена. На иконографији гробнице приказана је владарска породица која обожава Атона у храму залазећег Сунца. Неке сцене приказују и странце који подижу руке у обожавању Атона. Чини се да је иконографски програм осмишљен као визуелни приказа Екхатонове Химне богу Атону, најдуже химне која се често пореди са библијским псалмима. 

На другој локацији (КВ55) пронађена је неидентификована мумија мушкарца старог око 35 година чија је крвна група била иста као и Тутанкамонова. Лобања мумије је пропорцијално већа од тела, слична статуама извајаним током владавине Екхнатона. У близини мумије пронађене су опеке са именом Екхнатон а саркофаг у који је мумија похрањена има атрибуте саркофага царске породице. Научници су подељени по питању идентификовања мумије. Неки сматрају да се ради о Екхатоновој мумији а други који оспоравају ту идентификацију се позивају на нова истраживања која указују да је преминули чија је ово мумија био доста млађи и да се стога ради о мумији Сменкхкареа. Године 2010. ДНК истраживања рађена на Тутанкамоновој мумији и њихово поређење са мумијом из гробнице КВ 55 је дало потпору схватању да се, ипак, ради о Екхатоновој мумији.

 

У оцени револуционарности Екхатонових религијских уверења и пракси треба бити опрезан. Корени атенизма су далеко дубљи него што се то обично претпоставља. Аменхотеп II, градитељ сфинги и храмова био је владар Хелиполиса а не Тебе. Његов син Тутмос је, такође, био повезан са свештенством Хелиополиса који су уздизали соларно божанство Атон-Ра-Хоракти. Владавина Аменхотепа III довела је до ширења јаза између тебанских свештеника Амона и северних свештеника соларног божанства који су гајили древна предања северноегипатских династија и митолошких школа. У овим предањима цар је фигурирао као син бога Ра, онај којем је остарели Ра предао власт као Хорусу. Ра као Хорус два хоризонта постао је бог излазећег и залазећег сунца и заштитник цара. Аменхотеп III је изједначен са Ра-Хоракти-Кхепра-Атумом, Хелиополиса.

Са друге стране, Амоново свештенство Тебе је толико ојачало да је свог патрона покушавало да изједначи са богом Ра (обликујући концепт Амон-Ра) и да га позиционирају као најзначајније божанство свег Египта. Тиме су јачали и сопствену моћ и то не само над земљом већ и над самим двором. Изједначавањем Ра са Амоном фараон је постављен у позицију Амоновог сина а то је била позиција онога који прима савете његових посредника (свештеника). Ова игра моћи навела је Аменхотепа III да издејствује да почасна титула другог свештеника Тебе припадне поглавару свештеничког братства Хелиополиса. Штавише, по смрти свештеничког поглавара Тебе, везира Птахмосеа, Аменхотеп III је ту позицију доделио нижем племићу Рамосеу а не неком политички моћном припаднику свештеничког братства. То су били кораци који су имали за циљ ограничавање моћи тебанског свештенства и њима је трасиран пут којим се, до крајности, упутио његов наследник који је намерио да свештенство у потпуности почини моћи цара. Екхатон у средишту култа Амон-Ра, Карнаку, на јужном улазу поставља сцене повезане са богом Атон-Ра-Хоракхти. Поступци које спроводи откривају да је разумео и ценио легитимитет Амон-Ра и да му је управо тај легитимитет био потребан да би потврдио свој нови верски став.

Грађевине које је подигао срушене су по смрти Екхнатона али је велики део грађевинских блокова очуван што је омогућило њихову реконструкцију. Реконструкција је показала ране карактеристике Амарна стила али и то да је, макар у том периоду, Ехнатонов бог коегзистирао са традиционалним египатским божанствима. Ипак, пронађена су сведочанства да су у овом периоду, неуобичајено, уведени порези храмовима. Средства добијена на тај начин употребљавана су за изградњу објеката повезаних са Атоновим именом. Чини се да су чак и земљишњи поседи у власништву храмова делом конфисковани и додељени дворјанима и племству.

Радикална промена, која је подразумевала напуштање Тебе и пресељење у Амарну, обележила је пету годину владавине Екхатона. Разлог овог чина је непознат. Стиче се утисак да је он Амарну изабрао зато што није била посвећена ни једном од богова. Стратешки је, такође, заузимала добар положај у средишту између две египатске провинције. Можда је Амарну видео као равнотежу, као израз маат-концепта.Треба имати на уму да религија древног Египта није била политеистичка у строгом смислу речи. Богови древног Египта били су пројава универзумске равнотеже која је омогућавала и одржавала живот. У пракси народних маса она је, свакако, имала груби политеистички облик. Па, ипак, у свом префињеном облику била је политеизам који је монотеизам - рекао би М. Елијаде. То је била школа мишљења која се стално мењала. Екхатон је хтео да јој помогне у смеру у којем су ти кораци водили. Суптилност којом је он правио разлику између класичног обожавања Сунца и прперознавања његових зрака (који би можда могли да буду означени именима која су носили неки египатски богови) као извора и услова живота је веома дубока, и на ту дубину Египат у том тренутку није био спреман.

Екхатон је први индивидуалиста и историји, онај који је одбацио сујеверје, сматра археолог Џејмс Хенри Бреастед на шта се надовезује египтолог Хенри Хал који је Екхенатона назвао првим научним умом. Има нечег у Акхенатону што чини да га доживљавамо веома модерним, нама савременим ликом. Да ли је то његова слобода у одбацивању стереотипа, потреба да спонтани пољубац са Нефертити изнесе пред јавност у виду рељефа и свакодневицу учини светом, или је то пак ослобађање од страха од стихијског схватања природе и логичан закључак да мора постојати само један Створитељ света? – питају се људи и данас док размишљају о овом јединственом владару две земље.

 

Екхнатонов монотеизам је круцијалан за развој познијих монотеистичких религија. Његово уздизање Атона на превласт променило је не само Египат већ и ток светске цивилизације. За оне који су дошли после њега он је био јеретички краљ и непријатељ. Да ли је био боље прихваћен од не-египћана?Око стотину година касније још један човек који станује у Египту размишља о једином Богу. Мојсеј, по пореклу Јеврејин, потомак Авраамов, у исто време је припадник египатске аристократије и поробљеног народа. Попут Акхенатона он одлази у пустињу вероватно једино девичанско место када су у питању религијске идеје. Као да су извори и плодна места већ одавно заузети идолопоклонством и као да у се тој пустињској суши најбоље може расцветати оно што се оком не може видети — смисао и вера у јединог Бога – примећује Олга Благојевић-Михајловић

У новије време постоји склоност повезивања јеврејских верских пракси из доба Старог завета са Египтом из времена Амарне. Каткада и неоправдано тенденциозно. Нпр. јеврејска верска (Рош Хашана) и грађанска Нова година се разликују за седам месеци. Та разлика одражава, према неким схватањима, сећање на хипотетичку седмомесечну разлику између Екхатоновог ступања на престо као очевог савладара и почетка његовог самосталног царевања. Међутим, чини се вероватнијим да је Екхатон био очев савладар пет година а не седам месеци.

Рош Хашана је обелевежаван звучним шофарима (Лев 23:24; Бр 29:1) и каткад повезан са праксом крунисања јерусалимских царева или прославама њиховог крунисања као начина антиципирања у прослављању Божијег царства (Изл 15:18; Пс 45; 47; 93; 95; 97; 98:6). Празник је, стога, повезиван са ишчекивањем Месије и коначним Божијим царством чија је коначна тачка била ослобађајућа пресуда помиловања за коју се веровало да се изриче десет дана касније, на Дан Помирења (Јом Кипур). Са празновањем Рош Хашана, наводно, била су повезана ритуална прања. Наведени моменти се, тенденциозно, доводе у везу са праксама које су постојале у Амарни. У Атоновој престоници омиљени иструмент је био шофар повезиван са соларним култом и церемонијом обнављања фараонове власти и царског крунисања (тзв. Сед-празник). Ступање на трон и прославе ступања на трон у Амарни је довођено у везу са ритуалним купањима владара који се, симболично, урањао у воде живота. 

Нема података да је у израилској религији прослава Рош Хашана била више повезана са ритуалним купањима него неки други празник. Веза између Рош Хашана и царског крунисања (или прослављања тог крунисања) може да повеже Амарну и Јерусалим, алислична пракса постојала и у Вавилону где је Нова година је прослављала Мардуково крунисање након победе над Тијамат. Поменута победа и испуњињање Мардука на место поглавара пантеона, приказивана је кроз годишњу обнову владавине владајућег цара. Дакле веза Јерусалима и Амарне ничим није екслузивнија од везе Амарне и Вавилона или Јерусалима и Вавилона. Другачије речено, карактер израилског празника Рош Хашана не рефлектује праксу Амарне, већ општи амбијент древног Оријента. 

Религијске мотиве који се јављају у уметности (сфинге, херувими исл) су, такође, део општег религијског наслеђа древног Оријента,а не специфичне везе атенизма и јахвизма. Такође богослужбени обрасци, нпр. клањање ничице, је форма поклоњења и богопоштовања присутна у библијским наративима и може се повезати са приказима Екхатоновог и Нефертитиног поклоњења Атону, али и са другим сличним облицима богослужења познатим у Месопотамији и на Леванту (нпр. Дн 2: 47). Сличности свештене одеће у различитим областима древног Оријента рефлектују исто наслеђе. Проста бела ланена одећа коју првосвештеник обалачи на Дан помирења (тзв. киттел) може да симболише колико и чистоту толико и погребну одећу (приступ престолу Божијем сматран смртном опасношћу), а не египатску идеју поновног рођења и новог живота која је специфично развијена у Амарни на бази ранијих предања. Терминологија коју су употребљавали библијски писци, нпр. позивање на моћну десницу Господњу и његову снажну мишицу (Изл 15:6; Пнз 26:8) изгледа као ехо атонистичке терминологије (Earlier Proclamation, Amarna Boundary Stelae) или египатских освајачких описа моћне руке фараона, алитерминолошке сличности постоје у приближно истом степену и са религијском књижевношћу других области древног Оријента. Мотив светлости, пре свега божанске (Пс 27:1 Бр 6:25), није карактеристично само за Египат а нарочито не само за Амарна-период у којем је, свакако, било највише наглашано. Каткад се пореди пракса трократне дневне молитве препознатљиве у библијским одељцима као повезане са вечером, јутром и подневом (Пс 5:3; 55:17; 97:11) у три молитвена обраћања Сунчевом диску у египатској религији Амарне. Међутим, у египатској религији објекат богопоштовања је Сунчев диск у својим различитим (јутарњим, вечерњим и подневним) формама, односно његови зраци и светлост коју пружа. Та светлост се препознаје као извором живота док се само Сунце представља као врховни створитељ. Потпуно супротно, у библијским изворима Сунце и његово кретање се користе као временске одреднице за молитвено обраћање Невидљивом Богу који је створио и само Сунце. Сунчева светлост се препознаје као животодавна енергија али истински животодавац за библијског писца није Сунце већ Творац и самог Сунца.

Штавише, можда се може говорити о утицају раноизраилског хенотеизма (веровање у једног Бога отаца без негирања али ни прихватања других богова) који је посредством праоца Јосифа био присутан на самом египатском двору у деценијама које су претходиле Екхатоноовј реформи. Бог отаца можда није био једини у њиховом верском систему, али је свакако био један, онај који им се обратио и којег су поштовали. Штавише, чини се да су родозачетници Израила макар нека од божанстава Ханана препознавали као аспекте свог Бога. Такав концепт је могао бити надахњујући за реформу коју је покушао спровести Екхатон. Иако она није успела, тешко је претпоставити да је у потпуности била неутралисана. Вероватно да су утицајни заговорници Екхатонових веровања били присиљени да одустану од јавног исповедања својих верских уверења али су она у неким тајним (можда и илегалним) круговима интелектуалаца могла да преживе наредне деценије и векове и да доспеју до Мојсеја који је и сам био васпитаник египатског двора. Он је могао да формира нову синтезу у којој је своју веру у Бога отаца и Бога који му се јавио обликовао у терминолошким изразима преузетим из атенистичким химни. То би могло да буде једно од објашњења сличности између нпр. знамените Екхатонове Химне Атону и Пс 104:

Извори:
Мирче Елијаде, Водич кроз светске религије.

https://bkcentar.rs/sr/blog/kad-je-monoteizam-bio-jeres