Фараон

Историја древног Египта, до Александрових освајања, трајала је више од три миленијума. Ова светска империја је током тог периода доживела многе променеали једна од константи у миленијумској историји земље Нила био је положај жена. Жене су у древном Египту имале право да се разведу и да буду наследнице мираза и чак и да управљају имањем умрлог супруга. У неким периодима идентитет се преносио кроз женску линију и стога није чудно да је и наследство било повезано са линијом мајке. Погребна уметност указује на висок положај која жена заузима уз свог супруга али ипак је осликавана тако да се укаже да мушкарац има првенство и да је жена његово власништво (добро поље) које треба да се култивише. Ипак, мушкарац је имао дужност да воли своју супругу више од целог света и да је чини срећном до саме смрти. Своју љубав је показивао тако што јој је обезбеђивао обиље хране, прелепе хаљине и миришљава уља. Рамзес III, нпр. као посебно достигнуће своје владавине, препознаје то што је омогућио да жена може слободно да путује без страха да ће бити нападнута на путу. С обзиром на овакав однос према жени не треба да чуди што је љубавна поезија имала значајно место у египатској књижевности, нарочито тзв. Новог Царства. Ова врста поезије у којој се вољена жена назива сестром (што рефлектује праксу фараона да ступају у брак са својим (полу)сестрама), изводила се уз пратњу музичара (пре свега харфиста и флаутиста), плесача и глумаца. Oво је, ипак, било повезано пре свега са женама које су припадале високом друштвеном статусу (двору и племићким кућама), док су жене нижих сталежа биле у значајно лошијем положају. Чак су и многе племкиње биле неписмене, што сугерише да је образовање жена било доступно пре свега уском кругу оних које су биле повезане са двором. У египатској иконографији тело жене је било представљено жутом бојом, за разлику од мушког тела које је било осликавано црвено, чиме се сугерише да је он, за разлику од ње био више везан за послове у пољу. Жена је обављала кућне ослове, спремала је храну и правила је одећу. Оне које су припадале вишим слојевима могле су се надати да ће им се посрећити да буду укључени у неке аспекте религијске или државне администрације. Стварност је била таква да су значајни административни положаји припадали мушкарцима. То успех неких жена чини још већим. Оне су успеле да дођу до самог трона, било као саветнице и владарке из сенки, било као истински фараони.

Док је копао на свом пољу, египатски земљорадник је ископао своје животно откриће, царску стелу високу око два метра. Чини се да стела, откривена у близини египатског града Исмаилије, 62 миље североисточно од Каира, представља сећање на војну акцију фараона Априеса (око 589–570 пре Хр). Овај фараон, који је припадао египатског фараона 26. династији у Библији је запамћен као владар који је прискочио у помоћ Јерусалиму којег су опседали Вавилоњани (Јер 37:5).

Аутор текста указује на могућност поистовећивања библијског Јосифа и египатског званичника чија је мумија пронађена у Долини краљева 1905.год. Поменути званичник је живео током позног периода 18. египатске династије. Иако текст можда није довољно убедљив у вези тврдње да су Јуја и Јосиф иста личност, нарочито због тога што апстрахује библијску референцу која сведочи да су Израилци приликом изласка са собом понели Јосифиво тело, текст може - у најмању руку - да нам укаже на потенцијал археолошког реконструисања библисјког наратива са једне, и да нам помогне да боље упознамо атмесферу у коју је смештен тај наратив са друге стране.