ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА – април 2025

 

Међународни тим истраживача, укључујући стручњаке из Аустријске академије наука (Austrian Academy of Sciences, ÖAW), открио је средњовековне натписе скривенена зидовима Горњице – просторије која се предањски сматра местом Последње (Тајне) вечере.

Према канонским еванђељима, Тајна вечера се догодила током недеље Пасхе, убрзо након Христовог свечаног уласка у Јерусалим и непосредно пре његовог распећа на Велики петак. Током обеда Христос је најавио Јудино издајство и Петрово одрицање. Према Библији, Горњица је, такође, место где је Свети Дух сишао на  апостоле на Педесетницу (Духове), педесет дана после Васкрса.

Неки од научника су сугерисали да се овај догађај одиграо у локалној синагоги, али археолошки налази указују да је најранији слој изградње повезан са византијским периодом (када је локација и постала место ка којем су се упућивали ходочасници), те да је простор током векова доживео циклусе разарања и реконструкције што је окончано изградњом структуре из времена крсташа. Простор сада припада јерусалимским фрањевцима. Просторија која се традиционално сматра Горњицом налази се у Јерусалиму и близини Сиона. Горњица се традиционално повезује са горњим спратом зграде за коју се верује да се налазила изнад гробнице цара Давида. 

Чини се да ни претпоставка новијих научника о просторији на спрату синагоге, а ни традиционално схватање о просторији изнад гробнице цара Давида не би могла да издржи логичко испитивање, а ни да буде усклађена са извештајем еванђеља. Наиме, један непризнати учитељ какав је био Христос, непосредно после уласка у Јерусалим на Цвети, којим је изазвао велику пометњу у самом граду и узнемирио градске религијске и политичке ауторитете, тешко да је могао да рачуна на добродошлицу високог степена, у некој од јерусалимских синагога, нарочито оној која би била блиска Сиону, односно храмовној Гори. Још мање би му био доступан простор повезан са гробницом цара Давида и других давидистичких владара Јерусалима) који је засигурно био национални споменик оновремених Јевреја.

Најбоље чему се Христос, у такој атмосфери, могао надати јесте да ће му неко отворити свој, приватни дом и чини се да питање ученика куда хоћеш да идемо, и да спремимо пасху? одражава управо такав осећај неизвесности и нелагоде у атмосфери напетости и потенцијалних (а показаће се и стварних) завера. Штавише, и Христов одговор одражава стање тајности и шифрованих порука. Тако нешто можда није препознатљиво у извештају Матеја, али речи еванђелисте Марка (уп. Лк 22:7–13) то откривају. Наиме, човек (мушкарац) који носи крчаг воде био је сцена која се не виђа у јеврејском друштву. Воду су носиле жене. Мушкарац који би носио воду би свакако био примећен као необична појава, и поглед би са њега вероватно био са презиром склоњен. Таквог човека би ученици могли лако да уоче, а са друге стране, могли би да га прате без опасности да сами буду праћени јер би свако желео да се што пре удаљи од такве сцене и таквог човека. Можемо, стога, да претпоставимо да је овај човек, као и домаћин кога Христос спомиње, био припадник ширег круга Христових поштовалаца који су били део Христове присталица у Капернауму, Витанији, Магдали, Јерусалиму... и само спомињање домаћина је индикативно. Наиме, да би је у питању синагога, само би старешина синагоге (титула несумњиво позната еванђелистима) могао да омогући Христу и апостолима приступ њеном горњем спрату. Неки претпостављају да је Заведејева породица, као угледна породица која је имала рибарско предузеће, а чији су чланови били Јован и Јаков, имала и свој дом у Јерусалиму, те да је Горњица била гостињска соба у јерусалимском дому ове угледне галилејске породице. 

 

У значајној студији истраживачи из ÖAW-а, у сарадњи са Израелском управом за старине (Israel Antiquities Authority, IAA), објавили су откриће и скривене натписе, грбове и скице урезане у вековни камен Горњице. Истраживачи су пронашли скоро 40 елемената онога што би се могло означити као древни графити.

Студија, објављена у часопису Studium Biblicum Franciscanum, односно њиховом годишњаку названом Liber Annuus, идентификовалаје грбове који су припадали Тристраму фон Тојфенбаху, штајерском племићу који је ходочастио у Јерусалим 1436. год. заједно са надвојводом Фридрихом Хабзбуршким (касније цар Светог римског царства). Амблем је идентификован је помоћу истраживања из пројекта Corpus Vitrearum, који проучава витраж и хералдику. Научници су потврдили његово порекло у штајерској регији Мурау.

Један од натписа, написан у стилу типичном за јерменско племство, гласи Божић 1300. Овај натпис потврђује претпоставку да је краљ Хетум II јерменски стигао у Јерусалим након победе своје војске у бици код Вади ел-Хазнадара у Сирији 22. децембра 1299. године.Чини се да је ово било значајно место ходочашћа у периоду од 14. до 16. в. Неколико ходочасника је оставило поруке на свом матерњем језику. Научници верују да је један од натписа написала хришћанка из Алепа. Овај натпис је идентификован на темељу двоструке употребе женског суфикса 'ја'. Ово је ретки материјални траг премодерног женског ходочашћа. Пронађен је чак и цртеж шкорпије шеика Ахмада ел-Аамија, суфијском свештенику који је именован да служи као први верски надзорник османског Јерусалима. Ови гравури доприносе слојевитој духовној и политичкој историји локалитета, одражавајући његов значај кроз вере и границе. Овај графит је начињен недуго пре тренутка када је Горњица пала под власт Сулејмана Величанственог који ју је претворио у џамију. 

Зидови Горњице садрже имена и симболе средњовековних ходочасника из целе Европе и Блиског истока, укључујући Јоханеса Полонера из Регензбурга, који је документовао своје путовање 1421–22. год. и скицу угљем грба бернске патрицијске породице Римлинген. Ови графити бацају ново светло на географску разноликост и међународни ходочаснички покрет у Јерусалим у средњем веку – далеко изван истраживачке перспективе којом доминира Запад, објашњава Иља Беркович (Ilya Berkovich), коаутор студије и додаје: први графити бацају ново светло на географску разноликост и међународни ходочаснички покрет у Јерусалим у средњем веку.

Чак и у случајевима када се натписи нису могли повезати са одређеном особом, истраживачи кажу да они и даље пружају материјалне доказе о томе ко су били ходочасници и одакле су дошли. Натписе су писали ходочасници из области данашње Чешке, Немачке, Јерменије, Сирије. Иако је највећи број натписа остављен на арапском језику, занимљиво је да је један од натписа оставио и ходочасник из Србије. Један занимљив приказ Тајне вечере пронађен је изнад немачког грба. Овај графит приказује пехар, послужавник и округли комад хлеба са рупом.

Раније је технологија помогла у откривању старих уметничких дела на зидовима и дешифровању верских симбола. Реем је рекао да су пронашли симболе Јудиног лава и Agnus Dei, јагњета које представља Христа. Најновије откриће натписа, који датирају из средњег века, даје научницима дубље разумевање посетилаца који су посећивали ово историјско место.

Древни зидови Горњице имају истрошене површине и лоше осветљење. То је до сада отежавало истраживачима проучавање историје просторије. Ипак, то се променило са недавним технолошким напретком.археолог Амит Реем (Amit Re'em) истиче:

Данас би, наравно, било алармантно видети речи графити и црква у истој реченици, а они који уништавају историјска места често се суочавају са правним последицама. Али колико год да је означавање верских простора сада забрањено, очигледно то није било неуобичајено за то време. Аутори студије истичу да је од краја 13. в. хр. ере "графитирање цркава" било широко распрострањено. Иако већина дешифрованих натписа изгледа као да је брзо исписана комадом угља или изгребана перорезом, истакнути положај и висок уметнички ниво других порука и цртежа указују на то да су направљени уз пуно знање, ако не и благослов, црквених власти.

Истраживачи су документовали најновије натписе, који су били веома детаљни, користећи мултиспектралну фотографију и рефлективну трансформациону слику (RTI). Слике су затим анализиране у лабораторији како би се створио читљив натпис. Аналитичари су затим дигитално спојили две фотографске технике како би натписи били читљиви. Документацију и снимање на терену спровели су виши фотограф Шај Халеви (Shai Halevi) и археолог Мајкл Чернин (Michael Chernin, ИАА). Историјску анализу водили су Беркович и Самвел Григорјан (Samvel Grigoryan) из OeAW, заједно са Арсеном Харутјуњаном (Arsen Harutyunyan) из Истраживачког института Месроп Маштоц у Јеревану (Mesrop Mashtots Research Institute in Yerevan).

Ово откриће је објављено у веома прикладном тренутку, управо током васкршњег периода, и то у години када су се источна и западна пасхалија поклопили.

За наше читаоце може да буде занимљиво подсећање да је у српском средњовековном предању остало сећање да је први српски архиепископ, Св. Сава, приликом ходочашћа у Јерусалим посетио и Горњицу и да ју је откупио од тадашњих исламских власти. Да ли би било превише уколико би замислили да је он оставио траг о томе на зиду ове просторије? Можда је доцнији српски ходочасник желео да подсети на овај догађај?

 

2. ОД ФЕНИЧАНА ДО ПУНА – ДНК истраживања осветлила историју древног народа који је поставио темеље античке Европе

А та жена беше многобошкиња,                                                                        Матеј 15:21-22

                                    Марко  7:24-26

Митови древног света се често схватају као измишљене приче. Ипак, у новије време у њима се проналазе истине  битне за једнице које су те митове изнедриле, било да имају формативну или меморативну улогу. Један од таквих митова је и онај о зачетку прве европске цивилизације, критске или минојске. Мит нам открива древнооријенталне корене најранијег европског краљевства, названог према легендарном краљу Миносу – потомку бога Зевса и феничанске принцезе Европе. Према миту Зевс је узео обличје белог бика, свете животиње која се поштовала широм басена Средоземља, а вероватно и ван тог подручја. Затим одлази у Феникију, приобално подручје Ханана које данас деле Сирија, Либан и Израел. У древности то подручје је насељавао пурпурни народ, односно Феничани. Зевс отима феничанску принцезу по којој је назван читав континент – Европа. Одводи је на Крит и тамо са њом зачиње првог европског краља. Овај мит је, вероватно, у основи и каснијих грчких митова, нпр. оној који говори о сукобу континенталне и острвске Грчке и лаганом преузимању првенства од стране континенталних племена – мит о Минотауру или минојском бику. Значајан број аутора прихвата да овај мит није измишљотина, већ сликовити приказ, архетипска прича о ратним походима коалиције тзв. народа са мора (Крићана, Кипрана, Сицилијанаца, Сардинијаца, Ахајаца, Дораца) који су узроковали слом цивилизација рушењем Хетитског царства, нападом на Египат и, коначно, насељавањем на подручју Ханана, пре свега у области Феникије, постојбине митске Европе.

Према овим схватањима, мит говори о тиме како су ратничка племена средишњег и западног Медитерана у сусрету са феничанском културом (= принцезом) усвојили многе од њених вредности, пре свега алфабет и систем градова-држава (полиса) постављајући тако темеље европске цивилизације. 

Да ли, међутим, постоје материјални докази овог процеса?

Чини се да постоје и да је ново генетско истраживање додало на њиховој веродостојности. Наиме, феничанска цивилизација је широко проширила своју културу, али чини се да то није био случај и са феничанском ДНК. Бројне феничанске, тачније пунске колоније су непосредно по ратним освајањима народа са мора на подручју источног Медитерана, изникле управо на локцијама са којих су дошли освајачи, мало пошто је освајачки поход окончан. Најпознатија међу њима била је знаменита Картагина. Ове колоније су биле укључене у чувене пунске ратове, а биле су део моћне феничанске цивилизације која није била утемељена на војној моћи већ културној супериорности и трговини.

Претпостављало се да су, Феничани, угрожени на својој постојбини кренули да знањем, културом и економијом поробе постојбине својих завојевача. Нова генетска истраживања показују да није било баш тако. Резултати истраживања објављени су у часопису Nature, a изведени су из анализе неколико стотина древних људских генома.

Феничанска цивилизација била је састављена од низа градова-држава који, иако су делили језик, обичаје, обичајно право, веровања, поморске споосбности и сл., никад нису израсли у јединствену државу, царство. Углавном су били у вазалном односу према Египту, месопотамским царевинама или (ређе) хетитским господарима. Њихова цивилизација се посредством оснивања колонија ширила ка средњем и западном Средоземљу, а претпостављало се да њихови оснивачи и житељи деле исти геном са Феничанима. 

ГенетичарХаралд Рингбауер (Harald Ringbauer)саИнститута за еволуциону атропологијуМакс Планк у Лајпцигу (Max Planck Institute for Evolutionary Anthropology) и његове колеге анализирали су древни ДНК из остатака око 200 људи. ДНК је узет из феничанских блискоисточних насеља са једне стране, и пунских колонија у Европи и северној Африци, са друге. Резултати су их изненадили. Пуни, народ који је водио три велика рата поред Рима, и којем је припадао велики војсковођа Ханибал Барка као вођа картагинских снага, одговоран за величанствене победе над Римом, али и коначно уништење Картагине 146. год. пре Хр., нису  - генетски посматрано – делили порекло са древнооријенталним Феничанима и њиховим претходницима, Хананцима. Њихов геном је сличнији локалном становништву Сардиније, Сицилије, северне Африке, Ибице и других локација односно староседеоцима на чијој територији су основане феничанске колоније.

Јединствена мешавина порекла последица је сталног прилива различитих народа на антички медитерански аутопут посредством којег се одвијала уносна трговина старог света. Пуни су своје сроднике имали на геогрфски удаљеним локцијама, а падом пунских колонија под римску власт феничанска крв је додатно разблажена. Ово није изненадило Пјера Залу (Pierre Zalloua) генеттичара Калифа Универзитета у Абу Дабију (Khalifa University in Abu Dhabi). Он истиче да су Феничани имали културу интеграције и асимилације. Насељавали су се тамо где су пловили и ступали у интезивну размену са домородачким становништвом. Зашто су, међутим, медитерански народи усвојили феничанску културу? Чини се да је феничанска култура била својеврсна франзиша древног Средоземља. Нпр. Картагина је била моћна држава у данашњем Тунису. Основали су је феничански трговци у 9. в. пре Хр. Град је свој врхунац досегао у 6. в. пре Хр., када је постао право трговачко краљевство чији се утицај осећао широм Медитерана. Са успоонм Рима сукоб се показао неизбежним. У периоду између 264. и 146. год. пре Хр. вођена су три рата од којих је у другом картагинску војску предводио Ханибал. Он је озбиљно уздрмао Рим, али победа је коначно припала Римљанима.

Након  феничанског успона на Леванту, постоје 3 века у којима заиста не знамо шта се дешава. Али када видите ново насеље у левантинском стилу у Шпанији, разумно је претпоставити да су левантински људи тамо одлазили, каже историчар са Универзитета Браун ( Brown University), Питер ван Домелен (Peter van Dommelen), коаутор нове студије, али се испоставило да је таква претпоставка погрешна.

Генетичари су сарађивали са археолозима широм Европе и Северне Африке како би лоцирали и идентификовали скелете ископане током последња 2 века из гробова феничанског стила. Током 5 година, пронашли су остатке скоро 400 људи сахрањених на феничанским локалитетима. Многе кости су датиране радиокарбоном како би се потврдила њихова старост, а њихова ДНК је издвојена. На крају, рад је дао више од 100 генома феничанских појединаца, додајући се десетак претходно објављених генома. Урадили су одличан посао обједињавања свих ових локалитета, каже Хана Мутс (Hannah Moots), генетичар са Универзитета у Стокхолму (Stockholm University).

Према резултатима анализе Пуни су били мешавина медитеранских популација, углавном са Сицилије, Грчке и острва Егеја, и Северне Африке. Пилкингтон каже да подаци подржавају објашњење које су већ изнели неки археолози: Кад год би се мале групе феничанских досељеника рашириле да оснују колоније широм Медитерана, локално становништво би им се радо придружило и усвојило њихов језик, религију и културу. Можда је, било и другачије. Могуће да су освајачи феничанских теририја са Сицилије, Егеја, Сардиније, усвајали феничанску културу, вештине, језик и идентитет, а затим се враћали у своје постојбине као "феницизирани" како би подизали колоније које су постајали импозантни градови. Картагина је, нпр. бројала са више од 40.000 становника из засеока који је почео са неколико стотина људи. Пилкингтон примећује:

Уједињене заједничком феничанском културом и мајсторством поморства, популације различитих феничанских градова-држава ускоро су почеле да се мешају. На сваком феничанском гробљу које су истраживачи испитали, ниједан од мушкараца није делио сличне Y хромозоме, што сугерише да мушкарци нису остајали на једном месту више генерација, већ су уместо тога били из различитих региона.

То је невиђени скок у варијацијама, каже коаутор студије Дејвид Рајх (David Reich), генетичар на Универзитету Харвард (Harvard University).  Он додаје: ово је била култура која је стално интегрисала људе и радо се венчавала са људима из суседних култура.

Студија је такође открила значајне личне детаље. Идентификовањем делова ДНК које деле појединци, тим је успео да уочи блиске рођаке. Један пар рођака у другом колену живео је преко океана, један је сахрањен на Сицилији, а други у Северној Африци. „Море би био најбржи начин да се стигне до места“, каже Мутс. „То заиста показује колико је Медитеран олакшао повезивање.

Ово је упечатљив је пример ширења културе без масовних миграција становништва коју је ту културу изродило, каже Натан Пилкингтон (Nathan Pilkington), историчар и археолог са Универзитета Северне Каролине у Вилмингтону (University of North Carolina Wilmington), додајући: ово су заиста добри подаци који почињу нешто да говоре.Од Сицилије до Шпаније и широм Северне Африке, нови приобални градови су грађени у феничанском стилу, са феничанским артефактима и пољопривредним праксама. Али велико отворено питање било је да ли је било и много кретања народа, каже Х. Рингбауе.

 

Картагина и њено царство основани су од стране Феничана, али ново истраживање открива да су заклети непријатељи Рима имали мало генетске везе са својим левантинским оснивачима.

 

Народ је познат по грчком имену Феничани, односно по латинизацији грчке речи коју су користили Римљани - Пуни, себе су сматрали потомцима и баштиницима древних становника Ханана и богатог културног наслеђа Угарита или Рас Шамре.Феничани су били познати као вешти морски путници и добављачи јединствене љубичасте боје. Ови народи су у времену слома цивилизација бронзаног доба потиснути са значајног дела своје постојбине од стране Израилаца који су преко Синаја доспели из Египта и Филистејаца (критски контигент народа са мора), са друге. Населили су се у уском појасу сиро-либанског приобаља.

Ови људи су себе називали Хананцима, што је кровни термин за становнике Леванта  бронзаног доба. У двојезичним натписима на грчком би писало Феничани, док би самоодређење у семитском тексту било или Хананац (општи термин) или Сидонац, Тирац итд. што је било одређење према граду порекла“, каже Регев. Постоје текстови у Северној Африци где ова идентификација као Хананци опстаје кроз хришћанска времена у 5. в. хр. ере. Трагови овог двојаког означавања препознатљиви су и у приповестима еванђеља. Тако позната приповест о Христовом исцељењу кћери жене која га моли за помоћ у крајевима тирским и сидонским одражава ову двојност. Матеј о њој говори као жени Хананејки, а Марко као Сирофеничанки.

Из историјских записа и археологије знамо да су у раном гвозденом добу (10-9. в. пре Хр), трговци из просперитетних феничанских градова-држава, углавном Тира и Сидона, почели да оснивају прекоморске трговачке станице и колоније. Створили су прво поморско трговачко царство на свету, које је досегло чак до Шпаније, и проширили ханански алфабет по Медитерану (где ће се трансформисати у грчки и латинични алфабет које данас користимо). До касног гвозденог доба, од 6. в. пре Хр., моћ феничанских градова-држава је опадала, јер су они и остатак Леванта дошли под контролу моћних царстава: Асираца, Вавилонаца и коначно Персијанаца.

У међувремену, једна од бивших тирских колонија у данашњем Тунису, Картагина, постала је доминантна сила у централном и западном Медитерану, борећи се за контролу над трговачким путевима и територијом са Грцима, посебно на Сицилији. Ово је постало Пунско царство које ће изазвати Рим и скоро покорити римску републику. Међутим, замало победници постали су потпуни губитници.

Престоницу картагинске империје у зачетку уништили су Римљани, који затим настављају да пишу историјске књиге као што победници обично раде. То је један од разлога због којег знамо веома мало о пореклу и далекој прошлости Картагињана, или Пуна, како су их Римљани звали. Пунска насеља на Медитерану први пут основана пре скоро 3.000 година од стране феничанских трговаца који су пловили из данашњег Либана. Међутим, до времена када је Картагина постала велика сила, њен народ готово да није имао генетску везу са својим левантинским оснивачима.

Пуни су имали врло разноврсно порекло, а већину свог порекла извели су из генетског профила сличног профилу древних људи са Сицилије и Грчке. Друга главна компонента порекла потицала је од локалног северноафричког становништва и стално је расла како је политички значај Картагине растао. И поред тога, током векова, Картагињани одржавали јасне културне везе са својим левантским коренима, говорећи семитски језик, користећи феничанско писмо и обожавајући хананске богове својих оснивача. Ово је први познати случај где генетика показује потпуно неслагање са културним континуитетом, каже проф. Дејвид Рајх. додајући да: анализа ДНК сугерише да је Картагина била прва биолошки космополитска цивилизација, у суштини културна и верска франшиза коју су Феничани пренели људима са којима нису имали генетску везу. То је, опет, у супротности са чисто грчким колонијама Медитерана, будући да се Грци нису мешали са локалним становништвом.Др  Х. Рингбауер истиче да је истраживаче изненадило:

Проф. Илан Гронау (Prof. Ilan Gronau), компјутерски научник и популациони генетичар са Универзитета Рајхман у Херцлији (Reichman University in Herzliya) истиче да је:

Највероватније је да се мешање првобитно догодило на Сицилији и у Северној Африци, где је било више контаката између грчког/сицилијанског становништва и Феничана, а затим се проширило на Сардинију, Иберијско полуострво и друге пунске поседе. Касније и секундарно додавање северноафричког порекла вероватно има везе са успоном Картагине као престонице Пунског царства, примећују истраживачи. Рингбауер подсећа да оно што је необично је то што се:

Доказ ове мобилности је да је унутар отприлике 200 генома које су истраживачи реконструисали, било неколико случајева далеких рођака који су потицали из различитих делова царства, укључујући две особе које су биле рођаци другог или трећег степена, при чему је једна дошла из Биргија на Сицилији, а друга из Керкуана у Тунису.

Генетске везе никада нису спречавале људе да ратују једни против других, али постоји историјска иронија у открићу да су пунски народи били тако блиско повезани са Грцима, са којима су се три века борили за превласт над Сицилијом. Можда би песник Хомер, који је у Одисеји назвао Феничане „похлепним лоповима који доносе безброј дрангулија у свом црном броду“, сада желео да преиспита свој оштри суд. Супротно томе, грчки историчар Херодот препричава да када су, крајем 6. в. пре Хр., персијски владари Леванта наредили феничанској флоти да исплови како би освојили Картагину, Феничани су одбили да се повинују, рекавши да се никада неће борити против својих сродника, показујући колико је пунска култура је кроз историју остала готово неразлучива од својих предака феничанских корена, посебно када је у питању религија. Феничани и Картагињани су користили исти сет црвено обојених грнчарских посуда за ритуале; обожавали су Ваала, Астарту (што се у Картагини преводи као Баал Хамон и Танит) и друга хананска божанства; имали су теофорска имена која су укључивала та божанства и делили су исти језик и писмо. Горану примећује:

 

Истраживачи су секвенцирали 210 генома, углавном древних Картагињана и неколико из суседних група ради поређења. Узорци ДНК потичу из скелета сахрањених у 14 феничанских насеља у Иберији, Сицилији, Сардинији, Леванту и Северној Африци, укључујући и саму Картагину. Остаци датирају између 6. в. пре Хр.-146. год. Хр. ере, односно краја Трећег пунског рата.

Овај распон датума је кључан јер пропушта отприлике прва четири века феничанске експанзије, остављајући још увек многа отворена питања о пореклу Картагињана. Иначе, разлог за ову празнину у подацима је тај што је, до 6. в. пре Хр., кремација била главни облик сахрањивања у феничанским колонијама – тако да нису могли бити прикупљени узорци ДНК из ранијег периода.Др Рајх истиче:

Иронично, римски освајачи Картагине су успешно ширили своју културу далеко и широко међу народима који су имали мало или нимало генетских веза са италским народима. Викинзи раног средњег века су такође очигледно били веома генетски разноврсни, показала су недавна истраживања. Још увек постоји дебата, често обојена не баш разумним политичким импликацијама, о степену генетске повезаности између савременог јеврејског народа и првобитних Израилаца. Коначно, Картагињани су можда били први који су наишли на нови начин преношења и ширења културе, онај који је и данас на делу у модерним космополитским и веома генетски разноликим урбаним центрима попут Њујорка или Лондона. И ово изванредно откриће поново истиче колико мало знамо о пунском народу, чију су преживелу историју углавном писали њихови грчки и римски непријатељи, и колико још открића о њима можда чека. Постоје бројни докази да су древни народи широм Средоземља практиковали левантске обичаје, градили грађевине у левантском стилу и говорили пунским језиком изведеним из Леванта али, према анализи ДНК, скоро нико од њих није имао трагове левантског порекла. Њихови генетски профили највише су личили на оне праисторијских становника Сицилије и Егеја. Неки од њих су такође показивали различите степене северноафричког порекла. ван Домелен закључује уз напомену да резултати истраживања можда и нису толико изненађујући:

Када и зашто су хананско-феничанску културу и језик усвојили људи без икаквог уочљивог левантског порекла? Археолози имају неке хипотезе. Можда су се многи од првих левантских досељеника оженили људима са острва која су колонизовали, а левантско порекло пунских народа се због тога брзо смањило, чак и док су настављали да практикују левантске традиције. Можда ти рани колонизатори нису били сви Левантинци; поморски досељеници су можда били мешавина источних и западних медитеранских народа.

У годинама које долазе, ван Домелен и његове колеге ће тражити одговоре. Он већ ради са шпанским колегама на испитивању културних промена које су пунска насеља претрпела у периоду 8-6. в. пре Хр. у данашњој Шпанији. Наставиће се и дугогодишња ископавања С'Урачија, древног насеља на Сардинији, где постоје докази да су се староседелачке архитектонске и културне праксе почеле мењати у истом периодупод утицајем феничанских колонизатора. Ово је  прича стара колико и време. Људи путују, повезују се и мењају - то је оно што су радили тада, и то је оно што раде сада. Ван Домелен истиче:

Све ово нас наводи да се запитамо да ли је можда потребно да одговоре потражимо и у историјском сећању које је до нас дошло преко древних митова, митова какав је и онај о Зевсу и феничанској принцези Европи?

 

Ексклузивна боја се обично користила на вуненим текстилима, а могли су да је приуште само најбогатији. Претпоставка је да је, негде на Блиском истоку, морао постојати барем један погон који је пумпао тоне ове материје. Међутим, упркос опсежним истраживањима на ову тему, производне инсталације за љубичасту боју никада нису биле јасно идентификоване – барем не оне које би могле да се датирају у гвоздено доба. До сада...

Тирски tekhelet, пурпурна (љубичаста) боја је један од најскупоценијих производа древног света. Производња ове боје најчешће се повезује са Феничанима, пре свега са градом Тир (данас јужни Либан). Ипак, један од највећих погона за производњу ове боје пронађен је на територији Израилског царства. Овај производни погон из гвозденог доба II пронађен је у близини Тел Шикмоне, а аутори академског текста у часопису Tel Aviv сугеришу да је током 9-8. в. Израилско царство контролисало промет овом скупоценом робом. Ово древно производно место које је функционисало у комерцијалним размерама између 1100. и 600. године пре нове ере. Овај период се поклапа са библијским Царством Израила и ером Првог храма у Јерусалиму. Тел Шикмона је тренутно препозната као једино место на Блиском истоку – а вероватно и у целом Медитерану – где је откривен континуирани запис радионица за љубичасту боју. Налаз представља неупоредиве доказе о алатима, обиму и методама које се користе у производњи и екстракцији тирског пурпура, драгоцене и скупе боје добијене из слузи морских мекушаца. Међу најзначајнијим открићима биле су огромне керамичке бачве, од којих су неке биле обојене у тамнољубичасту боју. Високе један метар и широке 80 см на отвору, свака бачва је захватала око 350 литара. Научници процењују да је до 15-20 ових бачви било истовремено у употреби током врхунца, што наглашава индустријске размере локалитета. Шалви истиче: 

Укупно је откривено 176 артефаката везаних за производњу боје – 135 њих је обојено љубичастим пигментом. Међу њима су млевено камење, шкољке мекушаца и други алати за обраду. Петрографска и минералошка анализа указује на то да су бачве произведене на обали Кармела и највероватније указују на локалну производњу у Шикмони, где су изданци стена са плаже изложени у подножју хумке. Приметно је да је у једином другом случају у Леванту где је откривен комплетан контејнер коришћен за производњу љубичасте боје – у Тел Кејсану из раног гвозденог доба – коришћена посуда био питос висок око један метар са широким отвором. Недавно је неколико идентичних обода пронађено у Тел ел-Бураку у Либану, северно од Сарепте, такође у контекстима касног гвозденог доба; за локалитет и економске активности тамо у касном гвозденом добу. Све ове посуде указују на то да је прилично стандардна велика бачва коришћена у процесу бојења љубичастом бојом током гвозденог доба, барем од јужног Либана до обале Кармила.

Пронађене посуде или њихови фрагменти могу се поделити у следеће категорије:  љубичасто обојени ободи посуда; Ободи посуда без видљивих мрља; фрагменти тела посуда са љубичастим остацима; основе бачви; различите крхотине обојене љубичастом бојом; љубичасто обојени камени алати и предмети из гвозденог доба. Доследан облик и просторна организација указују на веома ефикасан систем производње који је постојао скоро 500 година.

Тел Шикмона се налази на малој хумци у близини Хаифе. Иако је хумка величине свега пола хектара она је једно од највећих места производње тирске љубичасте боје ГД. Боја се извозила на Кипар, у Либан, Јудеју и друга левантска краљевства, чак и на југ до Тимне у Вади Араби. Скупу боју користили су припадници царске олигархије и високо свештенство, укључујући и оно из Јерусалима. У време Рима, килограм ове боје плаћао се са три килограма злата. Ова боја се помиње и у натпису асирског краља Сенахериба, који датира из око 690. год. пре Хр. Гилбоа истиче:

У асирским документима помињу челет и аргаман. Истраживачи су до сада могли само да се претпостављају да се ово односи на плаву и љубичасту боју, али за то није било доказа.Сада имамо доказ да се боја већ производила у масовним количинама у релевантно време.

Тел Шикмона је у раном гвозденом добу била мало село. Ипак, оно је до 9. в. пре Хр. потпуно преуређено и утврђено импозантним казаматским зидом, истим типом утврђења који се користио широм царстава Израила и Јудеје.

Ископавања слојева из гвозденог доба на локалитету открила су обилне количине грнчарије и предмета за свакодневну употребу, све обојене у љубичасту боју. Међутим, ко је контролисао локалитет?  Тел Шикмона се може похвалити изузетно разноврсним низом материјалне културе, укључујући керамичке склопове који снажно одражавају феничанску и израилску културу. Казаматски зидови били су карактеристични за многе градове у јужном Леванту у то време.

Археолози су приметили да се период када је Тел Шикмона постала средиште производње пурпурне боје поклапа са периодом раста и ширења и Тирског краљевства и Израилског царства.  Тел Шикмона се налази само 56 км јужно од Тира, али је ипак највероватније била под влашћу Израила који се током династије Омрида (9. в. пре Хр.) ширио у области приобалне равнице. Неки од археолога чак прецизирају да је у састав Израила Тел Шикмоне ушла током владавине Ахава (вл. 874–853. пре Хр.).Како је Царство Израил почело да се шири, локалитет је трансформисан из рибарског села у утврђени центар за производњу љубичасте боје, каже Г. Шалви. Налази сугеришу да су на врхунцу своје моћи, Израилци преузели су контролу над Тел Шикмоном и вероватно постали главни извозници љубичасте боје у региону, снабдевајући цењеном робом суседна царства попут Филистеје, Моава, Едома и Јуде. Откривени су докази трговине са Кипром у овом периоду.

За разлику од савремених приобалних локација у региону, Шикмона нема важно сидриште. У ствари, због режима ветра и струја, и широког гребена кречњачких абразионих платформи дуж обале, Шикмона је једно од најгорих приобалних места за пристајање у Јужном Леванту. С друге стране, ова стеновита окружења пружају једно од најбољих станишта за морски живот у источномедитеранском приобаљу, укључујући пужеве породице Muricidae, које је данас Израелска управа за природу и паркове прогласила заштићени морски парк.

Тел Шикмона је вероватно изабрана као локација за постројење јер њено каменито морско дно пружа идеално станиште за морски живот, посебно пужеве неопходне за производњу боје, обезбеђујући стално и приступачно снабдевање. Ослањајући се на стратиграфски низ, научници су успели да прецизно реконструишу историју локације. Г. Шалви примећује:

Израилска контрола Тел Шикмоне је део овог ширења током којег је Северно царство анкетирало обалу Кармил и неколико других локалитета. Ипак, производња пурпурне боје подразумевала је технике које су биле непознате Израилцима. То значи да су Израилци имали договор са локалним феничанским становништвом, чиме може да се објасни присуство великих количина типичне феничанске грнчарије на том локалитету. Чини се да је  израилска контрола локалитета окончана око 740. год. пре Хр. односно деценију пре него што је асирска империја коначно уништила једно од два царства библијског јеврејског народа. Могуће да је локалитет уништен у међуизраилским немирима који су били чести током последње деценије Израила (2Цар 15–17).У том периоду Тел Шикмона је функционисала у малом обиму, вероватно одржаваном од локалног становништва од стране локалне заједнице. Пред крај 8. в. Израил је пао у руке Асираца. Када су Асирци преузели контролу, производња великих размера је настављена. Археолошки записи сугеришу да локалитетом нису директно управљали Асирци, већ су њиме вероватно управљали Феничани, вероватно из Тира. Др Шалви подсећа да се ова боја добијала из жлезди морских мекушаца:

Аутори студије напомињу да се процес производње одвијао унутра, а не у спољашњим условима где би мирис слузи мекушца био мање јак. Шалви истиче: 

Проф. Ајелет Гилбоа појашњава:

Према ауторима студије, закључи су јасни: што се тиче производње љубичасте боје у источном Медитерану, а можда и у другим медитеранским регионима, Шикмона нуди неколико нових увида. Она је - када је у питању организација производње, барем од 9. в. пре Хр. – постала велики индустријски погон за производњу љубичасте боје. Користимо термин индустрија с обзиром на обим, концентрацију производних погона и специјализацију евидентну на локалитету. Шикмона је била одлична локација за индустрију, јер су њене абразионе платформе пружале једно од најбољих станишта за Muricidae дуж обале Јужног Леванта. Када је производња успостављена, она је одржавана вековима, преживљавајући неколико геополитичких превирања и многе несреће, укључујући и догађаје потпуног уништења. Производња је престала тек када су вавилонске војске уништиле цео регионални економски апарат и скоро свако веће налазиште у Јужном Леванту, након чега је очигледна вековна пауза у окупацији Шикмоне. Све ово сугерише да би лоцирање великих и дуговечних локација за производњу љубичасте боје у будућности требало да почне идентификацијом повољних морских екосистема.

Осим тога, аутори студије тврде да се на овој локацији спроводио цео процес, од сакупљања шкољки до бојења – највероватније вуне. У прилог овог закључка говори и чињеница да је скоро сваки слој из гвозденог доба у Шикмони производио вретенасте пршљенове и тегове за разбој. Коначно, производња љубичасте боје у великим размерама била је неуредан посао. Шикмона јасно открива да је производња и бојење боја у великим размерама стварало значајан отпад. Боја би се лепила за глинене и камене артефакте у производним областима и на одређеним местима за отпад. Пошто су, као што је показано, мрље лако уочљиве на многим (деловима) предмета, оне указују на врсте артефаката и обрасце бојења које бисмо требали очекивати или тражити на другим производним местима. На основу нашег искуства у Израелу, укупна резервисана грнчарија обично чини око 7% од укупног броја ископаних крхотина. Коначно, идентификовали смо већину обојених предмета у лабораторији уз редовно дневно светло, а специјализовани услови осветљења (као што су мултиспектралне снимке) би вероватно открили више примера. Фрагменти бачви у Дору, Шикмони, Тел Кабрију, Сарепти и Тел ел-Бураку сугеришу да су између 9. и краја 7. в. пре Хр., барем од обале Кармила до јужног Либана, посуде сличног облика и величине коришћене за производњу љубичасте боје у великим размерама. Препознавање фрагмената таквих посуда, посебно њихових различитих обода и база, може омогућити идентификацију више производних локација. Ово може бити случај и за оближње регионе који су током гвозденог доба били повезани са приобалним Левантом путем вишеструких комуникационих канала, као што су Кипар, сиријска обала и локалитети феничанске дијаспоре.

 

Научници верују да ће локалитет отворити многа нова врата за проучавање неухватљиве љубичасте боје. Сада када знамо како изгледају производне посуде, можемо видети да ли су сличне посуде откривене на другим местима. Даља истраживања ће нам понудити више одговора.Резултат истраживања су објављени у часопису PLOS ONE, а његови потписници су др Голан Шалви (Dr. Golan Shalvi) из Зинман института за археологију на Универзитету у Тел Авиву и Универзитету у Чикагу (Zinman Institute of Archaeology at Tel Aviv University and the University of Chicago) и проф. Ајелет Гилбоа. Тим за ископавање чинили су стручњаци из различитих институција у Сједињеним Државама и Израелу. Аутори су се фокусирали на различите врсте доказа везаних за производњу љубичасте боје у њиховом еколошком и археолошком контексту. Користили су хемијске, минералошке и контекстуалне анализе како би повезали неколико категорија налаза, пружајући по први пут директне доказе о инструментима који су коришћени у процесу производње љубичасте боје у Леванту гвозденог доба. Датирање налаза се заснива на керамичкој хронологији у Јужном Леванту, коју, заузврат, поткрепљују радиометријски датуми са многих локалитета до око 800. год. пре Хр., а након тога се заснивају на корелацијама између нивоа уништења на неколико локалитета са документованим историјским догађајима везаним за неоасирска и неовавилонска освајања. Идентификација  биолошких извора љубичасте боје на артефактима вршена је посредством хемијска анализа високоефикасном течном хроматографијом (HPLC). Ова хроматографска метода је ефикасна у раздвајању и идентификацији једињења у смешама и често се користи у аналитичкој хемији и биохемији. Претходне студије су показале да HPLC може да идентификује боје мекушаца у остацима археолошких текстила, као и на грнчарији. Ова анализа захтева само мале количине супстанце и може прецизно идентификовати компоненте боје, омогућавајући идентификацију боја мекушаца са сигурношћу. У неким случајевима, омогућава идентификацију специфичних врста из којих је љубичаста боја екстрахована са великом вероватноћом.

Порекло бачви је проучавано применом керамичке петрографије, добро успостављене аналитичке методе која се користи за одређивање минералошког састава глинених артефаката, идентификацију техника производње и прецизно одређивање географског порекла материјала коришћених у изради грнчарије. Петрографија је посебно корисна за проучавање грнчарије произведене на океанским обалама због своје способности да открије присуство приобалних и морских компоненти у керамичким тканинама. Обала Кармила је посебно карактеристична по кречњачком еолијанитском пешчару горњег плеистоценског гребена (куркар) и црвеним иловастим земљиштима (хамра). Ове карактеристике су окружене алувијалним седиментима који укључују глину, приобални песак и еродирани кречњак са планина Кармил. Неколико геолошких студија је открило да се испод приобалног песка обале Кармила налазе смеђе пешчане глинене јединице које датирају из краја плеистоцена - почетка холоцена, што представља краткотрајну епизоду боћатих мочвара. Да би се допунила петрографска анализа у одређивању минералошког састава керамичких каца и проценила температура печења вршена је и Фуријеова трансформациона инфрацрвена (FTIR) спектроскопија. Керамички узорци су узети из свеже изложеног дела који се користи за петрографску анализу.

Откриће боје и њен процес производње  било је предмет легенди већ у антици.  Неколико успешних покушаја бојења тканина природним или синтетичким материјалима пријавили су научници из целог Медитерана. Неки од ових покушаја следили су Плинијев древни опис процеса, који датира из 1. в. хр. ере (Historia Naturalis IX, 60). Међутим, ови докази не реплицирају нужно стварне древне процесе, нити информишу о инсталацијама, артефактима итд. повезаним са производњом у антици.

За разлику од многих других древних боја, тирски пурпур се не прави од корена или цвета, већ од секрета морског пужа. Према речима проф. Зохара Амара (Prof. Zohar Amar) са Универзитета Бар-Илан (Bar-Ilan University) коаутора студије, љубичаста боја произведена је излагањем зеленкасте слузи морских пужева ваздуху. То изазва хемијску реакцију која ју је променила у чувену љубичасту боју. Пигмент је хемијски везиван за текстил у вишестепеном процесу.

Процес екстракције боје из хипобранхијалне жлезде пужа је напоран, што је производ чинило скупим. Сваки пуж садржи мање од једног грама боје. Било је потребно стотине пужева да офарбају једну тканину. Обично је само елита могла да приушти куповину љубичасте одеће обојене на овај начин. Тканина обојена биљним бојама била је приступачнија, али су боје знатно брже бледеле. У Библији се љубичаста одећа помиње првенствено у вези са гардеробом свештенства, царске породице и декорацијом Скиније и Храма (Изл 25:2–7).

Неколико врста морских мекушаца уобичајених у Средоземном мору коришћено је за бојење у антици: пругасти мурекс (Hexaplex trunculus), бодљикави мурекс (Bolinus brandaris) и црвеноусти камени шкољкаш (Stramonita haemastoma). Недавно је у региону рудника у Тамни пронађен фрагмент тканине обојен тирским пурпуром, датиран у 10. в. пре Хр. То је време уједињене монархије, тачније њеног другог цара, Соломона који је и контролисао ово рударско подручје, Тај проналазак је потврдио могућност да су библијски цареви овог периода користили овако скупоцене тканине.

Радници би сакупљали пужеве жлезде у овим керамичким посудама, припремали раствор боје и урањали руно или нити у боју. Иако научници немају директне доказе да су текстилна влакна директно бојена у посудама, то изгледа као једини логичан закључак. Наиме, пошто се ради о огромној количини течност, померање би било непрактично и расипно. Нема доказа да је производња боје у Шикмони укључивала загревање. Приметно је да на бачвама нису пронађени чађ или други трагови ватре, нити су откривене одговарајуће инсталације за грејање. Потреба за загревањем мешавине боје зависила би, између осталог, од сезоне производње, посебно у веома топлом Јужном Леванту. Било како било, загревање раствора не би нужно било изведено применом директне топлоте, већ би се могло постићи додавањем топле/вруће воде.