Јован Благојевић

Прво што се уочава у случају приповести о овом догађају је то да се она јавља у свим еванђељима, дакле како код синоптика, тако и код Јована. Одмах затим се примећује да Јован ову приповест смешта на потпуно другачије место у односу на синоптичке писце. Приповест је и код синоптика и код Јована повезана са пасхалним ходочашћем у Јерусалим. Синоптици, међутим, то ходочашће и догађај очишћења храма смештају на сам крајих својих списа, док га Јован ставља на почетак свог еванђеља, одмах после описа првог знамења учињеног у Кани галилејској на свадби (Јн 2:1-2). Ово, прво, знамење описано у Јовановом еванђељу је једни које нема своје објашњење.

А ових дванаест апстола посла Исус и заповеди им говорећи: на пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите к изгубљеним овцама дома Израиловог. А ходећи проповедајте и казујте: приближило ce царство небеско. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја са вама у све дане до свршетка века. Амин Мт 10:5-7; 28:19-20.

У том смислу Јован, који се поставља на сам почетак еванђеља, заиста и јесте идеални сведок, те стога његово сведочанство је и било учинковито. Управо о тој учинковитости говори еванђеоски текст који је основна тема овог размишљања. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом – бележи еванђелиста указујући на резултате Јованог сведочења.

Овде је битно да се истакне да овако сагледане Христове речи зато што си ме видео, поверовао си. Блажени су они који не видеше, а вероваше, као и његов ранији позив не буди неверан него веран, не престављају критику сумње (у смислу промишљања), већ скептицизма који не тражи толико разлог за веру (Тома је тај разлог имао и захваљујући ранијем искуству и захваљујући сведочанству других ученика), већ оправдање за неверу. Овакво разумевање може да буде додатно ојачано подсећањем да се Јованово еванђеље завршава описом Томиног неверовања, али да се на готово самом почетку овог еванђеља налази не мање архетипска сцена Натанаиловог лаковерја које је такође изложено извесној критици: зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш и више од овога… (Јн 1:50).

...не треба занемарити то да је Христос, пре него је учинио само знамење, издао заповест напуните судове водом (Јн 2:7а), ове речи, као и белешка еванђелисте напунише их до врха (2:7б) сугеришу да не само да је вода јудејског прања била незадовољавајућег квалитета (тј. није била вино), него је и као такве није било довољно. Посредно, Јован указује да јудејство не само да је недостано, већ је и истрошено, те је потребно да буде обновљено и уздигнуто на нови, виши, ниво. Приповест о свадби у Кани сагледана из ове перспективе, постаје заправо први наговештај изобиља месијанске трпезе свадбе јагњетове, ка којој ходимо преко евахристијске трпезе у садашњем тренутку. Она је прво знамење последњег, коначног и вечног славља у Царству небеском.

Наведени стихови Јовановог еванђеља каткад се називају златним стиховима свеукупног Светог писма. И они то јесту. Уколико би цело Писмо било изгубљено, а само ови стихови сачуван, они би били довољан да изрази суштину хришћанског веровања. Њихов садржај је изузетно комплексан и снажан, али се њихова порука – која је у правом смислу те речи радикална, може изаразити и једноставним тврђењем: Бог не суди свету, већ свет суди Богу и својим судом одређује своју вечни судбину. Бог је учинио своје. „Лопта је на нашем делу терена“.

Можда ова питања се чине саблажњивим и превише слободним, али се неминовно јављају при првом читању, а утисци првог читања су углавном драгоцени.

У приповести о Каину и Авељу постоји неколико потцелина међу којима нарочито место заузимају два дијалога који формирају оквир радње која је уметнута између њих. Први дијалог представља пролог приповести, а други њен епилог. Оба дијалога започињу Божијим питањем (које у првом случају остаје без одговора) и у оба дијалога се јавља исти, за приповест (али и Свето Писмо уопштено) значајан израз - ЛИЦЕ

божићни специјал

библијски мотиви у српском средњевековном сликарству, 1. део