ХЛЕБ НАШ НА(Д)СУШНИ - поетски образац молитве Господње 4. део

Мт 6:11

 

Четвртим паралелизмом Молитве Господње започињу тзв. прозбе снисхођења. Њима се молитељ - из узвишених сфера трансцедентног сусрета са светим (у односу на човека потпуно другачијим види:https://bkcentar.rs/sr/blog/oce-nas-poetski-obrazac-najznacajnije-hriscanske-molitve-1-deo) Богом чије есхатолошко Царство оприсутњује у историји посредством испуњавања и ширења његове воље (https://bkcentar.rs/sr/blog/oce-nas-poetski-obrazac-najznacajnije-hriscanske-molitve-2-deo). Верник се  „са неба“ – враћа "на земљу" (https://bkcentar.rs/sr/blog/kako-je-na-nebu-tako-i-na-zemlji-poetski-obrazac-molitve-gospodnje-3-deo) и окреће конкретним животним потребама и ономе што је неопходно полазећи од најнеопходнијег – од хлеба.

 

Хлеб је за народе библијских земаља и библијских времена био основна животна намерница и неизоставни део показивања гостопримства (Пост 14:18; 18:5; 19:3; Рута 2:14; 1Сам 28:22; 2Цар 4:8; ПрСол 22:9; Ис 58:7; Јзк 18:7). Уз воду хлеб представља основни услов преживљавања (Пост 21:14; Пнз 23:4; 1Сам 30:11; 2Цар 6:22; 2Дн 18:26; Нем 13:22; Јов 22:7; Пс 37:25; 78:20; Ис 3:1; 4:1; 21:14; 30:20; 33:16; 51:14; 55:10; Јер 37:21; Ос 2:5; Јзк 12:18; Ам 8:11). Хлеб је, зато, схватан као оно што је човеку најосновније и неопходно потребно (Пост 28:20; 45:23; 47:12; Пнз 10:18; 2Сам 9:10; Суд 8:5; Рута 1:6; 1Сам 2:5; 17:16; 1Цар 18.4; 1Цар 19:6; 22:27; ПрСол 17:1; 30:8; Јер 42:14; Мт 15:26; Мк 7:27). Није, стога, чудно што Христова искушења почињу искушењем хлеба (Мт 4:4; Лк 4:4 уп. Пнз 8:3).

Могућност изобилног уживања у хлебу сматрана је благословом Божијим и знаком богатства (Лев 26:5; 2Цар 18:32; ПрСол 12:11; Ис 36:17; Лк 15:17), док је његова несташица сматрана показатељем крајње оскудице и животне опасности (Бр 21:5; 2Сам 3:29; 2Цар 25:3; 105:16; 109:10; Пс 132:15; ПрСол 12:9; 28:3; Јер 5:17; 16:7; 38:9; Јер 52:6; ПлЈер 1:11, 4:4; 5:6).  Уздржавање од хлеба знак је аскетизма, туге или презаузетости (Пнз 9:9; 1Цар 21:4; Јзд 10:6; Јов 33:22; Пс 102:4; Лк 7:33), а полазак на пут без хлеба знак је ослањања на божанску бригу (Мк 6:8; Лк 9:3).

У поетској књижевности Старог завета каткада се велика туга изражава сликом у којој сузе заузимају место, које у уобичајеном поретку ствари, има хлеб (Пс 42:3 уп. 80:5), а неправда описује речима хлеб безбожности (ПрСол 14:7). 

Треба имати на уму да је хлеб био не само основна намерница него да је неретко схватан као синоним за храну уопште, па чак и за сам живот (Пнз 8:3) У кини грчком овај израз се углавном односио на бели или јечмени хлеб (при чему је овај други сматран хлебом лошијег квалитета и храном сиромашних, Јн 6:9). Слично старозаветном изразу lehem (לֶחֶם), могао је да буде синоним за храну уопште, премда у смислу основних, тј. животно неопходних, намерница. У том смислу је коришћен као основа за Христове параболе (нпр. Лк 11:5). 

У складу са значајем хлеба на древном Оријенту и позиција хлебарника је сматрана високим дворским положајем (Пост 40:1-2; 41:10), док је дељење хлеба са неким сматрано знаком савеза. Није чудно, са друге стране, што се издаја која долази од блиске особе изражава у категоријама издаје хлеба (Дн 11:26; Авд 1:7; Пс  41:9; Jн 13:18).

Хлеб (и хлебне житарице) имали су нарочито место у празничном (Изл 12:8; 13:6; 23:15; 34:18, Лев 23:6; Бр 9:11; ИНав 5:11; 2Дн 8:13; 30:13; 35:17; Јзд 6:22; Јзк 45:21) и у храмовном (Изл 25:30; 29:2; 35:13; 39:36; Лев 7:13; 8:2; 10:12; 21:6; 24:7; Бр 4:7; 6:15; 28:2; 1Дн 23:29; 1Дн 28:16; 2Дн 2:4; 4:19; 13:11; Јзд 10:33 уп. Mк 2:26; Mт 12:4; Лк 6:4; Јевр 9:2) или уопштено жртвеном култу (Суд 6:19; 1Сам 10:3). 

Хлеб (ἄρτον) чест је појам у новозаветним списима. Јавља се у различитим облицима и са различитим предлозима (нпр. Мк 6:41; 8:19; Лк 24:30; 6:11; Јн 21:13; Дап 27:35). Пажњу читалаца еванђеља обично окупирају приповести о Христовим величанственим чудима умножавања хлеба приликом којих је нахрањено пет или четири  (Mк 6:37.38.41.44; Mт 14:17, 19; Лк 9:13.16; Jн 6:5.7.9.11.13). Пажња је усмерена, такође, на Христове ефективне мини-параболе у којима своје ученике упозорава на фарисејски квасац (Mк 8:4-6.14.16.17.19; Mт 15:33.34.36; 16:5.7-10) и то управо у вези са поменутим чудима (Mт 16:5–12; Mк 8:14–19). Хлеб у Христовим изрекама, међутим, функционише и као симбол добрих дарова које Бог даје човеку (Mт 7:9 уп. Лк 11:11).

У том контексту хлеб превазилази физички симбол и постаје синоним за духовну храну речи Божије која се даје посредством Христа (Јн 6:23.26-27.31-35.41.48.50.51.55. 58 уп. 4:34). У наведеном знаменитом поглављу у којем Јован говори о Христу као хлебу живота, односно истинском хлебу са неба прави се јасна паралела са старозаветним наративом о изласку и мани која се у у библијској терминологији (иако није била дословно хлеб) називала небеским хлебом, тако да још у Септуагинту наилазимо на изразе ἄρτος ἐκ τοῦ οὐρανοῦ (Нем 9:15), ἄρτοςἀπʼ οὐρανοῦ (ПремСол 16:20), (ἄρτοι) ἄρτος οὐρανοῦ (Изл 16:4; Пс 78:24). 

Мање су, међутим, позната есхатолошка очекивања јудаизма са почетка хришћанске ере. Она нам откривају нарочит конктекст унутар којег се треба сагледавати Христово уможавање хлеба и, још и више, дијалог са Јудејима којим се Христос представља као онај који посредује истински хлеб са неба и то посредством давања свог тела и крви. Наиме, ове изразито и јасно евхаристијска терминологија обликована је у контексту есхатолошких ишчекивања јудаизма која су најављива друго чудо мане као знамење успостављања месијанског доба (нпр. СирАпВар 29:8; МидрПроп 1,1.9 (Qoh. R. 1 on 1:9); Philo, Leg. All., III, 169; Philo, Det. Pot. Ins., 118; b. Joma, 75b исл). Значење и атмосфера Јн 6 је несумњиво евхаристијска и рефлектује оно што је у остатку Новог завета повезано са последњом или тајном вечером (Мт 26:26; Мк 14:22; Лк 22:19; 1Кор 11:23.26; 10:16; Дап 2:42.46; 20:7.11 уп. Мт 14:19; 15:36; Мк 6:41; 8:6; Лк 9:16; Јн 6:11). То, међутим, не треба да нам замагли есхатолошки смисао знамења хлеба, итекако присутан у новозаветним списима који изобилност хлеба повезују са гозбом есхатолошке свадбе јагњетове (Мт 26:29; Лк 14:15; 22:30).

 

2. На(д)сушни

Други значајан израз са којим се сусрећемо у првој стих-линији четвртог паралелизма Молитве Господње је на(д)сушни. За разлику од, можда и збуњујуће, вишезначности израза хлеб (која може да олакша, али и да отежа разумевање значења у конкретном случају) израз ἐπιούσιον тумачима задаје муку зато што се не јавља ни на једном другом месту у библијској књижевности, па чак и познатој грчкој књижевности антике уопштено. Како не постоји паралелно место које би помогло да се утврди прецизно значење израза, у историји тумачења су се појавила различита схватања, међу којима су у историји тумачења два остала доминантна.

Најпре, вероватно ослањајући се на паралелна места у смислу употребе сличних израза, у патристичком периоду се појавило схватање по којем ἄρτον ἐπιούσιον уствари означава хлеб надолазећег дана. Овакво схватање је поткрепљено употребом израза ἐπιούσῃ ἡμέρᾳ (надолазећи дан, сутра Дап 7:26уп. 16:11; 20:15; 21:18; 23:11), при чему сам израз надолазећи дан може да се схвати и као сутра и као (данашњи) дан који је пред нама.

Ово тумачење подразумеваповезаност израза ἐπιούσιον и ἐπιούσῃ. Та сродност, предма могућа, не може текстуално и у познатим писаним документима, ни потврдити ни оспорити. Ово тумачење је заступао св. Јероним изводећи употребљени израз из глагола ἔπεινᾳι и ослањајући се на предање по којем је на овом месту, у арамејском предлошку Матејевог еванђеља (тзв. Evangelium hebraeorum), стајала арамејска реч mahar (сутра). Ово тумачење Јероним надграђује библијско-богословским разумевањем самог појма сутра, односно надолазећи дан. Он подсећа да у јудаизму са почетка хришћанске ере израз сутра не означује само дан који следи после данас, него и Онај Дан успостављања месијанског царства. Прозба, стога, према Јеронимовом схватању означава хлеб царства Божијега, есхатолошку (другу) ману, присуство на есхатолошкој гозби о којој говори Господ апостолима: и ја вам одређујем Царство, као што је мени Отац мој одредио: да једете и пијете за мојом трпезом у царству и да седите на престолима и да судите дванест племена Израилових (Лк 22:29-30).

Упоредно са овим тумачењем, у раном периоду се јавља и схватање према којем израз ἐπιούσιον треба извести од идиома ἐπι τὴν ούσιᾳν у значању хлеб наш потребни. Према овом тумачењу, које је заступао Ориген, и у чему су га следили значајни тумачи патристичког периода (нпр. св. Јован Златоусти), хлеб треба да се схвати у дословном значењу, односно као синоним за основне материјалне потребе потребне за одржавање физичке егзистенције. Тек у новије време се јавља отклон у односу на овакво материјалистичко тумачење прозбе уз истицање ствара по којем би такво схватње било профано.

Но, да ли је заиста тако?

Шта је профаније, истиснути Бога из сфере своје материјалне егзистенције и физичких потреба или се, дубоко свесни истине да не живи човек само о хлебу (са којом смо упознати још на почетку списа, Мт 4:4) обраћати Богу исповедајући да задовољење и тих потреба зависи од његовог благовољења? Није ли управо ова профана прозба, заправо молитва оних који су, прихватили Христово упутство иштите најпре Царства небеског и поверовали његовим речима да ће Отац небески који храни птице небеске које нити сију нити жању своју бригу показати и према њима (Мт 6:26)? Зар молитвом за задовољење елементарних животних потреба не исповедамо да, као сиромашни духом (Мт 5:3), немамо икога и ишта нашта би могли да се ослонимо до Бога самог?

 

3. Данас

Каткад се сугерише да је контекст ове молитве надничарски живот у којем појединац данас зарађује хлеб који ће јести надолазећег дана. Друга линија овог паралелизма, међутим, упућује на с на другачији закључак. Наглашено дај нам данас (σήμερον)[1] указује да ово није молитва за сутра. То није молитва за радну снагу и способност током данашњег дана која би се гарантовала сигурност сутрашњице. Ово није толико молитва надничара колико просјака (уп. Лк 16:19-31) који се окреће Богу. Уочавање поетског обрасца Молитве Господње, стога, упућује нас да је ово прозба којом признајемо да не само наш духовни, већ и физички живот зависи од Бога и којом му га поверавамо на старање.

Да ли, међутим, то искључује могућност есхатолошког читања прозбе, које је раније представљено?

У ранијим тумачењима указано је да есхатолошки карактер молитве Оче наш није исказан толико у наглашавању краја историје света и успостављања Царства Божијег, колико у дијалектици тог есхатолошког и потпуног Царства и његовог оприсутњења у историји посредством испуњавања његове воље у животу хришћана.

Уколико ова сазнања применимо и на четврти паралелизам молитве, она може да се сагледа као молба да хришћани данас, једући хлеб свој потребни предоукушају обед есхатолошке гозбе свадбе јагњетове. То је, стога, прозба која нас подсећа да, кад год узмемо храну потребну за одржавање свог физичког живота, имамо на уму да тај живот своју крајњи ослонац имају у победи Живота и да без те победе хлеб потребни није храна вечности, већ ограничено одлагање смрти. Сагледана из перспективе дијалектике есхатолошког и историјског, ова прозба Молитве Господње постаје молба да свако данас живимо из перспективе Дана Који Долази. 

У овом контексту, у евхаристијско читање Молитве Господње, према којем је хлеб на(д)сушни заправо сам Господ који нам се даје у својој речи и евхаристијским даровима (ово тумачење је заговарао нпр. о. Јустин Поповић, упоредно са дословним), добија свој смисао јер Евхаристија и јесте многодимензионално оприсутњење есхатона у историји. Уколико прихватимо да израз хлеб на(д)сушни има двојако значење (хлеб потребан за опстанак и Хлеб Царства), ова прозба може да нас подсети на божанско Господарство над творевином. Хлеб који добијамо из земље, који је потребно засадити, узгајати, самлети, хлеб који стварамо својим радом, тражимо од Бога препознајући да нам умешност, снага и способност, па и сам живот долазе од Њега. Ми смо само гости на земљи која је, са свим оним што је на њој, Господња и, стога, своју егзистенцију утемељујемо на свакој речи која излази из уста његових (Мт 4:4).

У вези са тим моментом треба имати на уму још један моменат који каткад остаје заборављен у широкој расправи о значењу снажних израза хлеб, на(д)сушни, данас. Наиме, кључна реч, она која се јавља у обе стих линије овог паралелизма и једина реч која се у њима понавља, лична заменица у првом лицу множине. Ово је једина реч, која се у различитим падежима, понавља кроз читаву Молитву Господњу почев од свечаног призива Оче наш, до последње стих линије у којој се молимо избави нас. Тако реч из прве стих-линије хлеб наш (ἡμῶν) понавља се у другој када кажемо дај нам (ἡμῖν) исповедајући да животне потребе молитеља нису индивидуалне потребе, већ да су оне увек повезане са потребама других чланова заједнице, црквене или друштвене. Другачије речено, не само да је Молитва Господња молитва заједнице, већ од свог самог почетка она подстиче образовање друштва као братства будући да оног се већ призивањем Бога као нашег оца, хришћанин сусреће са изазовом да своје ближње препозна као браћу и сестре, те да се на тај начин и опходи према њима јер у супротном, како то примећује св. владика Николај, пут тог молитеља биће Каинов пут чији је крај Јудин свршетак јер гомилањем  свог иметка којим обезбеђујемо задовољење својих потреба (а понекад и прохтева, па чак и хирова) сутра, прекосутра и... често заправо своју браћу лишавамо хлеба који им је неопходан данас.

Уколико на овај начин посматрамо ову прозбу можемо да уочимо својевсну многослојност којом нас она поучава да свој потребни, неопходни, хлеб препознајемо као предукус есхатолошког Хлеба Царства, као и да хлеб „мој“, посматрајући га као хлеб (литургијске) заједнице, преображавам у хлеб наш како би био кадар да, при његовом ломљењу препознам, Христа колико у другом обличју (Лк 24:30.35; Jн 21:7–13) и другим обличјима (Речи, хлеба и вина), толико и у обличју другог (Мт 25:33-46).

Можда заиста са песником Миодрагом Павлововићем треба да кажемо:

[1]Ово је један од детаља у којем се Лукина и Матејева верзија Молитве Господње разликују. Наиме, Матејево данас (σήμερον) код Луке је замењено са на (сваки) дан (καθ᾽ ἡμέραν, 11:3). Разлика постаје снажнија уколико се примети да је глагол δίδωμι код Матеја употребљен у императиву аориста (δὸς) који означава која је једнократна у смислу временског одређења данас, за разлику од Лукине употребе истог глагола у императиву презента (δίδου) којим се означава трајна радња. Другим речима, док се у Матејевој верзији молитве молимо данас за данас (или надолазећи дан), у варијанти коју доноси Лука молимо се данас за све дане свог живота.