Молитва Господња

Много пута смо изговорили ове речи. Када смо последњи пут застали да размислимо о њиховом смислу и значењу? Шта је то опроштење? О какавим дуговима се говори? Да ли су то греси, и ако јесу зашто се називају дуговима? У каквом је каузалном односу божанско опроштење за које се молимо у првој стих-линији паралелизма и наше опроштење које дарујемо „својим дужницима“? Како разумете ту условљеност „као што и ми опраштамо“ и доцнији Христов коментар „јер ако не опростити дужницима својим, ни отац мој небески неће опростити...“? Специфично, како ту условљеност разумети у светлу других тврђења Новог завета да је Христос на крсту „поништио нашу обвезницу (дуговања)“ тј. да нама је унапред опроштено?

"O, дa caм ce poдио у друго време и могао да придружим свадби на којој се вода преточи у вино и да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа светла телеса, или да сам само пољем само потрчао пре него што се смркло небо изнад Голготе... Нисам био на свадби у Кани, нити сам сведок Васкрсења..." - писао је Миодраг Павловић изражавајући жал због немогућности да буде непосредни очевидац догађаја историје спасења, додајући: "зато се одричем сваког хтења... и надам се још у хлеб и његова преображења." Да ли су последњи наведени стихови можда кључ који може да нам помогне у откључавању миленијумске егзегетске загонетке повезане са најзначајнијом молитвом хришћанства „Оче наш“? Шта је смисао упечатљивих израза њене четврте прозбе (хлеб, на[д]сушни, данас? Да ли нас упечатљивост тих израза понекад заводи скрећћи нам поглед са истински кључне речи која прожима својим понављањем не само ову прозбу, већ читаву Молитву Господњу? И на који начин нас приступање овој молитви као поетском исказу и уочавање њеног поетског обрасца оспособљава за њено потпуније разумевање?

"како је на небу, тако и на земљи" су речи средишњег паралелизма молитве Господње. У овом сажетом поетском исказу употребљени су значајни термине, омогућено је њихово повезивање у идиом и на тај начин са мало речи је много речено. Значајеније, можда и од тога, је оно што није речено, а што се подразумева кроз асоцијације које употребљени изрази буде када се посматрају као резиме дугог старозаветног развоја религијских мисли и идеја које свој врхунац добијају у Новом завету. Ове асоцијације нам каткад измичу те је потребно да их обновимо. Једна од таквих је и мотив вазнесења. Како је и на који начин је он повезан са Молитвом Оче наш

Оно што је можда измакло пажњи тумача јесте њен поетски карактер дубоко укорењен у постојећим старозаветним поетским облицима. Ова молитва заправо, уколико се изузме свечани почетак (Оче наш) може да се схвати као низ паралелизама у којима свака прозба представља први стих, који се понавља и идејно развија у својој паралели. Овакав приступ молитви може да нам омогући извесне увиде који омогућавају разрешење могућих недоумица у разумевању молитве које могу да буду последица језичке и културолошке дистанце која савременог читатеља раздваја од хришћана прве генерације.

На који начин разумети дијалектику "сада и већ овде" и "не још" присутног Царства? Шта је уопште Царство небеско? На који начин је присутно међу нама? Како се припремамо за њега? Да ли и на који начин можемо да „утичемо“ на долазак будућег, есхатолошког Царства? Шта значи, коначно, завршни члан хришћанског вероисповедања чекам васкрсење мртвих и Царство будућег века? Да ли је то пасивно ишчекивање другог доласка Христвог којим ће се окончати историја греха, патње и смрти, или динамика оствареног и будућег царства укључује и активност хришћана?