The Milestones

Живимо у веома тужном и болном свету. Ратови, глад, природне катастрофе и ужасна, раздорна политика су главне вечерње вести на нашим новинским станицама. Баш као што то чинимо данас, Јеремија, претпостављени писац који тугује и поставља Богу питања о томе како да настави са својом будућношћу када је тако страшно сломљен тугом, понижењем, болом и бесом. Он ову трагедију препознаје као последицу колективног богоотпадништва јудејског краљевства и испуњење пророчких најавао суду Божијем (Јер 36:1–18).

Постоји могућност да је Дилмун имао сопствени локални пантеон, али пошто нису оставили сопствене писане религијске текстове, ове реконструкције су засноване углавном на археологији и анализи печата и храмова, а мање на поузданим именима божанстава. Ипак — да, постоји основа да се верује да религија Дилмуна није била само копија месопотамске, већ да је имала језгро својих локалних богова.

Пехар Аин Самија (Ain Samiya goblet) је енигма откако је први пут откривен 1970. год., близу града Наблуса на Западној обали. Сада, студија објављена у часопису Journal of the Ancient Near Eastern Society сугерише да је чувени декоративни рељеф пехара, заправо, најстарија космогонија на свету – прича о пореклу космоса. Према ауторима студије, пехар приказује хаос раног космоса, након чега следи сцена уређеног универзума. Пехар се Датира у средње бронзано доба (2650–1950. пре Хр.). Стога, уколико је ово тумачење тачно, овај артефакт садржи приказ уређења универзума далеко претходи најстаријем познатом препису епа Енума Елиш, вавилонскоог епу о стварању. То значи да је најранији писани или уметнички приказ космогоније било где у свету.

Прича о легендарној Вавилонској кули из Књиге Постања инспирисала је уметнике кроз историју и симболизовала идеју људске амбиције. Некада прави зигурат у центру града Вавилона, ова велика кула помиње се и на плочама ископаним у данашњем Ираку.

Седам деценија после ужасавајућег разорења Соломоновог храма, повратници из Персије започели су обнову Јерусалима и тамошњег храма. Ови догађаји националне трауме и обнове будуко су се утиснули у националну свест античке Јудеје, до те мере да су постолаја очекивања да ће се историја поновити, односно да ће месијански ослободиоц, седам деценија после римског разорења Јерусалима и тзв. иродовог храма обновити свето место у успоставити месијанско царство. Ношен таквим идејама Бар Кохба, последњи антички јудејски устаник подигао се на побуну против Рима 132. год. хр. ере. Почетни успеси су утицали да му се придруже бројни незадовољници, те да га равини признају за (могућег) Месију. Иконографија овог периода снажно рефлектује месијанска очекивања овог доба.

Постоје митови у којима Аполон заиста шаље смрт као казну, често стрелама – јер је као бог стрелаштва могао да шаље и смртоносне болести. Управо ови мотиви су понекад коришћени у хришћанској полемици да се он представи као уништитељ, односно библијски анђео уништења, Авадон.

Открића повезана са мајем 2025. године омогућују нам јединствену шетњу кроз време током два миленијеума и простор, будући да повезују дешавања на широком подручју басена Средоземља, од древне Месопотамије, кишитског краљевства )или макар Саргоновом Акадског царства) до Крита, Миноја, па преко народа са мора, до обала северног Израила и, коначно, Јерусалима у последњим вековима прехришћанске ере.

Помпеја, древни римски град затрпан пепелом и лавом приликом ерупције оближњег вулкана последњих година непрестано изненађује овим открићима до којих долазе археолози. Ова открића нам помажу да се боље упознамо са римским светом са почетка хришћанске ере, а тиме и светом у којем је хришћанство тражило своје место и исказ.

Археолошка открића повезана са априлом текуће године обојена су пурпурном боојом, односно повезана су са пурпурним народом – Феничанима, њиховом интеракцијом са древним царством Израила, али наслеђу које су они оставили на широком подручју Средоземног басена. Ипак, овоме претходи и једно откриће које повезује Средњи век и приповест о Тајној вечери, односно простор у којем је Тајна вечера одржана- Штавише, успоставља везу и српског средњег века са тим простором.

Кушитско краљевство развило се у 8. в. пре Хр у региону 4. катаракте модерног Судана и трајало је преко хиљаду година, до око 350. год. Хр. ере. Од његових раних краљева, који су освојили Египат и следили архаичне облике египатске уметности у својој градњи и иконографији, до каснијег развоја аутохтоног система писања и краљица ратница које су се бориле против римских и пустињских војски, ово фасцинантно краљевство семењало и развијало током своје дуге историје. Кушити су користили египатску, јелинистичку и римску иконографију да изразе аутохтоне системе веровања. Курс ће се посебно бавити доказима из недавних археолошких теренских истраживања како би се материјална култура Кушита ставила у шири контекст и све већим доказима који указују на разноликост овог древног краљевства.