The Milestones

Праотац Јосиф је последњи у низу патријараха Израила. Најавио је излазак Израилаца из Египта. Том најавом се завршава историја праотаца и наговештавају будући догађаји започети рођењем Мојсеја, старозаветне личности чијим делима вере аутор Посланице даје највише места. Период између Јосифа са једне, и Мојсеја са друге стране, је вероватно један од најтежих периода у историји изабраног народа. То је период обележен постепеним, али констатним терором, који су египатски староседеоци вршили над новопридошлим Израилцима, сводећи их на грађане другог реда и обезвређујући њихов живот. У овом светлу, приповест о Мојсеју и изласку није само приповест о величанственом Божијем војевању у корист свог народа, већ и приповест о Божијем ревновању наспрам сваке тираније и социјалне неправде, а у прилог достојанства човека и људског живота. То је, истовремено, и посредни императив којим се налаже и наше садејство са Богом у борби против социјалне неправде, непоштовања људског живота и достојанства човека. Ова борба не подразумева, макар не првенствено, револуционарну активност, већ унутрашњу револуцију којом своје унутрашње настројење и спољашње деловање усаглашавамо са принципима хуманистичке антропологије и социологије која изворе из Светог Писма. Оно што се, међутим, често пропушта јесте кључна улога жена у овој приповести која стоји у темељу изласка, као библијске књиге и догађаја. Та улога је у првим поглављима толико наглашена да поједини аутори их означавају као "древни јудејски феминистички трактат".

Шта је оно што ову библијску књигу чини толико испиративном? Која је њена основна порука и на који начин ту поруку можемо да откријемо? На који начин ову библијску књигу треба да читамо? Да ли је у питању историографски спис или збирка народних легендарних предања? Уколико приповест која је изнесена у спису има историјску основу да ли постоје спољашњи докази који би могли да потврде њену релеватност и који би евентуално могли да нам омогуће датирање догађаја који су у њој описани? Исцрпни одговори на постављена питања излазе изван оквира овог општег прегледа, али неке смернице у вези са њима, свакако, би требало да буду постављене.

Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајен од остале браће, браћа која су га продала као роба у туђину (Пост 37:25-36); његово тело које је од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила шарена племићка хаљина, ненавикнуто на тежачки живот, обликовано је ропским послом на дворовима епигапског угледника Петефрија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су постале особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39:1-6). То је могла да буде позиција на којој би могао да проживи прилично лагодан живот, да га промењивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео тамнице (Пост 39:6-23). Ту, у најдубљој тами свог живота поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41:1-46). И опет, он који је својом мудрушћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима - својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 45:1-4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом признавши Бога као врховнуог судију и господара (Пост 50:19-21).

После занимљиве промоције у издавачкој кући и књижари Библос, књига ће бити представљена и у Дому Омладине Београда. Овиг пута, заинтересованој публици ће на дар бити поклоњено 100 примерака ове књиге захваљујући покровитељима издања. Један од водећих представника овог дијалога је проф. др Бредли Насиф који нам своје богословско и лично искуство дијалога преноси у књизи пред нама. Ова књига представља снажно сведочење православне вере и предања (библијског, светоотачког, литургијског, догматског и аскетског) обликовано на начин који је разумљив еванђеоским протестантима и, истовремено, напор да се богословље еванђеоских протестаната представи на пријемчљив начин (уз јасно вредновање позитивних и негативних аспеката) без умањивања и пренаглашавање разлика.

Обимну рекапитулацију и егзистенцијално тумачење историје праотаца Израила, писац Химне вере завршава у три реченице. Оне сажимају период дуг око 150 година. То је приближно библијском схватању о трајању три генерације, а одговара спомену три личности које су кључни представници тих генерација. Прва од њих је Исаак. Следе Јаков и Јосиф. Оно што се као нит протеже у опису сваког њих јесте њихово усмерење ка будућности и, коначно, есхатону. Управо тај мотив писац Посланице препознаје као кључан за своје читаоце.

Значајан део едомске висоравни је прекривен релативно богатим, црвено-браон медитеранским земљиштем са 200 до 600 мм просечних годишњих падавина, што га чини веома пожељним земљиштем погодним за суву пољопривреду – типично пољопривредно занимање Блиског истока као већ у периоду неолита. Изузетна промена се дешава у геологији, топографији, клими и вегетацији док се спуштамо са ове високе висоравни у низију. Велики вади, богате историје, дубоко секу кроз Едомску висораван. Док се висоравни могу похвалити уским коридором доброг пољопривредног земљишта на кршевитом платоу, низије садрже један од најбогатијих извора природне супстанце у источном Медитерану: руду бакра.

Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9:7.10; Гал 4:28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22:7.8).

Слобода и личност стоје у основи хришћанске тријадологије, антропологије и сотириологије. Ова тема разматрана је током ове трибине из перспективе књижевности, философије и Библије (укључујући и друге предања Древног Оријента).

Древним семитским веровањима, наиме, није постојало јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом. Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12:2-3) и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11:12 уп. Пост 18:11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику.

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи.