10 Септембар 2024
Тајанствени рано-алфабетски натпис који је пре скоро века откривен у Вет-Шемешу (средишњи Израил) и даље привлачи пажњу стручњака. Иако није најстарији алфабетски текст пронађен у Израелу, свакако је један од најстаријих и датира у период 1500-1300. год. пре Хр. Оно што је специфично је чињеница да је овај алфабетски текст писан клинописом. У новој студији археолози са Универзитета Бен-Гурион (Ben-Gurion University) предложили су да је овај текст заправо био школска вежба младог писара из древних времена.
01 Септембар 2024
Шта је заједничко месопотамском цилиндричном печату, грчкој вази и књизи Откривења? Седмоглаве змије. Једино питање је што научници нису сигурни зашто. Нова студија објављена у Near Eastern Archaeologyкоју је потписаоКристофер Илингер (Christoph Uehlinger) професор компаративних религија (Comparative religions professor) са Универзитета у Цириху (University of Zurich) представља схватање према ком да би мали печат откривен у Тел Хазору у северном Израелу коначно могао да пружи траг о томе како се мит о седмоглавој змији преносио између култура кроз миленијуме.
Фебруар 2024. год. изнео је на светло кречњачку кутију пронађену дуж ходочасничког пута у Јерусалиму, значајне резултате примене нових технологија у читању древних списа и откриће древне амајлије која потврђује асирско присуство на територији некадашњег Израилског царства, у складу са библијским наративима.
НАЈЗНАЧАЈНИЈА АРХЕОЛОШКА ОТКРИЋА - јануар 2024
15 Август 2024
Први месец ове године довео је дозначајних орђткрића на подручју библијског Оријента Прво од њих је откриће остака тврђаве из бронзаног доба у Саудијској пустињи, односно једној од тамошњих оаза. Поред тога у Јерусалиму су откривени фрагменти ретке сребрене кованице из персијског периода који помажу разумевању увођења новог вида трговине у региону и, коначно, нове методе датирања омогућиле су прецизније датирање знамените Иштар-капије древног Вавилона.
Последњи месец 2023. године донео је више археолошких открића. Нека од њих се само посредно могу довести у везу са библијским наративом, али је њихово препознавање значајно за разумевање ширег контекста унутар кога су деловали и писали библијски писци. Друга нам потрђују наративе повезане са древним приповестима из времена Макавеја, а најзначајније је оно које нам може осветлити свет у којем се појављује, развија и шири хришћанство.
Употреба метафоре у Јевр 12:1-3, међутим, има извесне специфичности. Сцена, пре свега, дозива у сећање антички амфитеатар као природни контекст атлетских такмичења. Амфитеатар је имао низове трибина са којих је такмичења посматрала бројна публика. Тај моменат визуелне фасцинације не само атлетским такмичењем, већ читавом атмосфером стадиона аутор вешто употребљава да би својим читаоцима указао на три реалности које треба да посматрају.
Савремено друштво је обележено „пост“ префиксом. И док се на једној страни говори о постхришћанском (па и пострелигијском) друштву, на другој страни се говори о постсекуларном друштву. То је амбијент у којем се снажно поставља питање религиозности у јавној сфери, нарочито религиозности која би била организована и иституциолизована. И док са једне стране постоји притисак да се религија потисне у сферу искључиво приватног и интимног, са друге се истиче да религијске институције - које су се показале као историјски битни фактори у формирању и очувању нациоланог и културног наслеђа – и даље имају своје место у јавној сфери и да су позване да се изјашњавају у вези са друштвеним збивањима која препознају као битна за религијски, етички, културни, па и политички живот.
Сведоци вере библијске давнине нису до сада искусили коначно есхатолошко избављењебољег васкрсења, не због својих недостатака већ Божије жеље да га и ми искусимо заједно са њима (ст 40). Есхатолошко сједињење о којем говори аутор Химне стога јесте сједињење старозаветних и новозаветних сведока вере у Христу као централној тачки и месту сусрета. Постизање тог сједињења, као коначног циља, захтева подвиг вере и истрајности и писац Посланице управо позива слушаоце да уложе напор у том правцу уздижући се у есхатолошку реалност попут древних сведока вере о којима су читали. Писац изнова, мада прећутно, употребљава мотив ходочашћа повезан са праоцима Израиља како би описао дијалектику између вере и наде. Нада је, према његовом схватању, способност да се наслути будући невидљиви свет, а практична последица наде јесте живот ходочашћа вере ка божанском обећању, ходочашћа које се врши у богослужбеном животу хришћанске заједнице (Јевр 11:6). Вера, стога, потврђује реалност онога у шта се надамо, стварност божанског обећања. Истиче се да сви наведени и ненаведени сведоци вере јесу препознати и признати од Бога, али да још увек нису искусили коначно испуњење божанских обећања (види: 11:2.11.33; 12:1 уп. 6:15; 11:11.33), јер је Божија намера да они који су се унапред уздали у Христа у њему буду сједињени са нама (уп. 10:14; Еф 1:2).
ВЕРА КАО ПОТПУНА ВЕРНОСТ - 24. део серијала "Химна вере"
27 Април 2024
Јован Златоусти примећује да се вера једних сведока из древности осликава у томе што су избегли оштрицу мача, док се код других препознаје у томе што су од мача пострадали. У томе поменути отац препознаје два квалитета вере истичући да су кроз оба учињене велике ствари. Аутор Химне истиче да су наведени сведоци вере били лишени свега, и неретко и сопствених живота, управо зато што су посведочили своју веру као потпуну и безрезервну верност. У контрасту са тим, аутор Посланице управо њих који су аскетским одрицањем доспели до крајњег сиромаштва и оскудице, представља као вредност вишу од свемира. Свет, међутим, не беше достојан те космичке вредности чак иако га она (као спона са Богом), одржава у животу.
Слично поменутим великанима античке књижевности и реторике и писац Химне вере ванредно елегантном реторичком стилском фигуром у нарацију уводи више судија Израилових. Набраја шест, наизглед произвољно издвојених личности, али на такав начин да се у позадини потцртавају и они који нису именом споменути због ограничења у времену. Писац прећуно истиче да је у историји Израила превише примера победносне вере, да би могао све да их поименице наведе. Он као да жели да су дела вере, наведена у ст 33-34, за његове читаоце значајнија од оних који су та дела чинили. Поменута дела вере нису повезана искључиво са појединачно наведеним личностима ст 32, већ се могу узети као општи приказ подвига којима је у овом историјском периоду Старог завета показана и посведочена вера народа Божијега.