The Milestones

Ископавање којим је управљала Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA), под покровитељством Фондације Давидовог града, открива промену урбаног пулса Јерусалима у последњим деценијама пре уништења храма 70. год. хр. ере. Ископавања су открила канал који је био главна подземна артерија Јерусалима. Овај канал је пролазио испод и између објеката и шарених пијаца Јерусалима у подножју храмовне горе и целом дужином Давидовог града.

Током ископавања на локалитету Кулуоба Моунд (Küllüoba Mound) у граду Ескишехир у средишњој Анадолији у Турској, археолози су ископали рушевине повезане са древним култом који можда има корене чак 10.000 година у прошлост. Учесници ове религијске праксе су имали обичај да намерно закопавају зграде, очигледно у циљу њиховог чувања за наредне генерације..

И анђелу цркве у Сарду напиши... Знам дела твоја, да имаш име да живиш, а мртав си. Бди и ојачај оно што је остало, што је спремно на смрт, јер нисам нашао твоја дела савршена пред Богом. Памти, дакле, како си примио и чуо, и држи се и покај се. Ако не, бдиј, доћи ћу на тебе као лопов (Отк 3:1-3).

Можда један од најупечатљивијих женских ликова је неименована жена Јосифовог господара, Потифара. Већина тумача је осликава једноставно као сексуалног предатора, међутим оваква слика иако доминантна није једина. Знаменити равин Раши је наговестио комплекснији лик Зулаике, како ову жену назива исламско предање. Он је повезује са Тамаром са једне и Асенетом, са друге стране. Уметници обично приказују Зулаику као средовечну жену, али је ситуација још интригантнија ако је она постадолесценткиња којој је досадно. Чини се да је била лепа и чврста жена упорна у прогањању згодног младића. Коначно одбијање прати вапајем који би закон препознао као отпор силовању (Пнз 22:24–27). Она оптужује мужа да је довео Јеврејина (Пост 39:14) са намером да Јосиф приреди увреду (поигравање, ст 17). Она је покушала да оптужи свог супруга да је одговоран за овај чин. Зулаика је, према неким схватњима, Јосифа позивала на чин током читаве године (Пост 39:10). У религиозном контексту ране Јосифове традиције, демонизација лика Потифарове жене била је скоро неопходна. Но да ли је оправдана?

У библијским текстовима доминирају мушки ликови. Тако нпр. Јаковљеве иноче, Била и Зилпа представљене су првенствено у односу на синове које су родиле, али и због Рувиновог посезања за Билом (Пост 37:2; Пост 35:22-23). Други женски карактери су снажни и у појединим ситуацијама веома значајни (Сара, Ревека, Рава, Ана, Рута...). Ипак, ове жене нестају са историјске сцене на којој су одиграле кратку ролу. Штавише, ове жене су ретке уколико се има на уму обим материјала који је канонизован у Светом писму, као временски период који тај материјал покрива. Примећено је и да жене које нестају из Библије показују снагу и иницијативу пре него што пробију пут мушким протагонистима, тј. да је утишавање женских гласова у тексту додатни подстицај да се попуни трудна тишина текста - да се ослободе позитивна значења Торе за жене. Ослобађање гласова жена у Постању је један од задатака савременог читаоца.

У новије време, често се о овом корпусу прича као и забрањеним пророчким књигама које су од стране верских званичника избачене из Библије. Шта, међутим, знамо о Еноху, енохистичкој књижевности, времену њеног настанка и односу према библијском канону. Које су кључне поруке ове књижевности?

Како и када су хришћани почели да приказују слике Исуса на крсту? Неки верују да је рана црква избегавала ликовне приказе Христа на крсту све до 4-5.в. Међутим,

Ово је типичан приказ Мојсеја који прима заповести као почетак савеза између Бога и Израила, како је то описано у Старом завету. Други приказ, за који Грабхер претпоставља да илуструје Христово испуњење старозаветног савеза, представља човека у кочији коју вуку два коња. И овде је приказана рука која коње и кочију виче у облаке, ка небу. Иако Грабхер истиче да је ово приказ Христовог вазнесења, подсећајући да је илустровање старозаветних сцена и њихово повезивање са Новим заветом типичан за позну антику, остаје отворено питање идентификовања друге сцене.

Фраза породичне вредности тренутно je jeдна од веома присутних у јавности. Постојеће расправе укључују важна и темељна питања: Шта је породица? Да ли постоји нормативна породична структура? Изгледа да је апел на породичне вредности постао кодна фраза за решавање различитих питања, од којих многа укључују људску сексуалност и породични живот. Које су традиционалне вредности сведочене у Старом завету и која је институција породице коју тамо видимо? Шта нам говори пример Авраама ожењеног једном женом, а у полном општењу са другом? Јаков ожењен сестрама? Шта рећи о Давидовом брачном животу. Може ли бити да породичне вредности Библије нису толико саморазумљиве савременим читаоцима? Систематско историјско проучавање породице – и модерно и древно – оповргава претпоставку да је породица икада била статичан ентитет са једном дефиницијом фиксном за сва времена. Постање, такође, не даје статичну дефиницију породице.

Имао сам четрдесет година када ме је Мојсије, слуга Господњи, послао из Кадеш-Варне да извидим земљу; и донео сам му поштен извештај. (ИНав 14:7)