The Milestones

Гробница египатске царице (можда и реалног владара) из времена Прве египатске династије (Старог царства) подарила нам је бројне налазе међу којима доминирају 5000 година старе (и још увек неотворене) посуде са вином и најавила нова драгоцена сазнања у вези древне империје у њеном најранијем периоду. Друго место припада открићу обимног зида Кирове тријумфалне капије недалеко од древног Персополиса, величанствене престонице Персијског царства. Прво место предлажемо за откриће древномесопотамско-анадолског предбрачног уговора који може да нам осветли дешавања повезана са породицама праотаца и који сведочи древнооријенталну праксу сурогат-мајчинства.

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања.

Древно налазиште Хатуша (савр. Богазкеј у северно-централној Турској) је ризница археолошких налаза. Ова локацијадуже од једног века пружа различите проналаске међу којима је и више од 30.000 таблица. Написане углавном клинастим писмом, ове плоче бележе историју, друштво, економију и верска предања Хетита и њихових суседа. Већина плоча датира из касног Бронзаног доба (око 1550–1200, пре Хр.), када су цареви Хатуше контролисали огромну територију која се протезала од Егеја до Еуфрата.

Ноје, потоп, Нојев ковчег... Једна од најпознатијих библијских прича, свакако и најкоплекснијих и најкотраверзнијих. У овој библијској приповести чуду се одјеци древнијих легенди о Зиасудри, Гилгамешу, Атрахазису... док пажњу читалца кроз историју и данас привлаче загонтни "синови Божији", кћери људске, дивово (Нефили)... Шта писац Посланице Јеврејима 11 препознаје као егзистенцијалну поруку овог старозаветног наратива?

Сажети опис и недореченост библијског извештаја о овој библијској личности учинили су Еноха окосницом богатог предања апокрифне, апокалиптичке и јудео-јелинистичке литературе, премда се спомиње у свега три стиха Старог завета. Апокалиптика представља Еноха као једног од праотаца који је пренесен у рај не окусивши смрти, проповедника праведности, познаваоца божанских тајни и поседника божанског штапа датог Мојсеју да би чинио чуда. По узношењу, Енох је преображен у ангелско биће - Метатрона, небеског писара и служитеља небеског светишта, називаног и мали Јахве и ангел у коме је име Божије. У јудео-јелинистичкој литератури Енох је представљен као модел покајања (Сир 44:16).

Авељ није привукао пажњу само библијских писаца. У интертестаментарној књижевности се, такође, говори о Авељу. У овом књижевном опусу Авељ каткад добија карактеристике натприродних бића, вероватно под утицајем грчке митологије. Вазнесење Исаијино и Апокалипса Мојсејева убрајају Авеља међу праведнике, док Филон, Јубилеји и 1Енохова Каина препознају као прототип изопачености која је достојна божанске казне. Писац Посланице се, ипак, највише ослања на библијско предање (Пост 4:10 уп. Јевр 12:24). Старозаветни подаци о Авељу су доста штури, али и веома значајни. Старозаветна приповест о Каину и Авељу није само прича о насиљу. Она је препуна нијанси које пластично описују сцену са почетака људске историје.

Књижевност као израз људског духа и логосности један је од најстаријих познатих начина људског стваралаштва. Од Сумера и Акада до класичних и модерних остварења у овој области се пројављује нешто неухватљиво, често наговештено, али не и дефинисано. Оно што измиче прецизном одређењу, а опет неретко представља саму суштину не само књижевног дела, већ пре фундаменталног људског постојања које се у делима универзалног значаја остварује. Веза између књижевног и духовног, па и религијског, искуства препознаје се кроз читаву људску историју, а у новије време психолошки приступ овим темама омогућује нове увиде. Управо такве увиде нам нуди нова књига проф. др Жарка Требјешанина коју ћемо представити.

Синкретистички ранохришћански текст, модификација светописамског текста псалама два су најзначајнија открића која су обележила протекли месец. Овим откричима придодајемо и реконструкцију мириса древне египатске мумије.

Посланица Јеврејима сведочи о томе да је вера утемељена на искуству које се стиче учешћем у историји спасења. Вера је за писца Посланице, истовремено, неизоставно повезана са есхатолошком надом хришћанског живота ка чијем је остварењу усмерена историја спасења. Мост између тог историјског искуства, са једне, и есхатолошке наде са друге стране, препознаје се у богослужбеном животу Цркве. Писац ове Химне став потврђује низом старозаветних примера. Пре изношења тих примера, аутор ипак, усмерава своју пажњу на почетну и темељу истину хришћанске вере – на божански акт стварања.

речи "вера је основ свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих" (Јевр 11:1) којима почиње Химна вере неретко се називају "дефиницијом вере". Почетни исказ је заиста импересива и звучан, али и даље многима остаје нејасан. После првобитне импресије као читаоци нису сигурни шта је овим исказом уопште речено. Ова недореченост је делом, свакако, последица тога што је вера лично искуство које се, суштински, не може дефинисати нити пренети неком ко то искуство нема. Други разлог је то што нам често измиче контекст у којем је ова "дефиниција" изречена. Она се заправо ослања на моменте који су исказани у претходном, 10. пог. Посланице Јеврејима, пре свега на више пута наведене речи древног пророка Авакума "праведник ће од вере своје жив бити" (Ав 2:4). Разумевање "дефиниције" вере, стога, враћа нас на заборављени старозаветни контекст пророка који је необично наликовао на животни контекст првих хришћана, а и нас данас...