The Milestones

Писмо Исмаилу написано је древним јеврејским писмом пре око 2.700 год. То је један од само три преживела папируса тог времена. Изузетно редак папирус написан на палео- јеврејском враћен је у Израел, саопштила је у среду Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA). Документ се датира на крај 7. или почек 6. в. пре Хр. У земљу настанка враћен је захваљујући заједничкој операцији Јединице за превенцију крађе антиквитета при IAA (The Prevention Unit at the IAA) и професора библијских студија Шмуелом Ахитувом (professor Shmuel Ahituv) из Министарства културе и спорта и Министарства Јерусалима и наслеђа (Ministry of Culture and Sport and the Ministry of Jerusalem and Heritage).

Збирка украса од слоноваче која из периода Првог храма откривена је у палати у Давидовог града у Јерусалиму. Археолози који су радили на ископавањима Давидовог града пронашли су више од 1.500 фрагмената. Ово је једна од ретких збирки плоча слоноваче у свету уопште и прва пронађена у Јерусалиму. Збирка је вероватно увезена, а оригинално су је израдили асирски мајстори и можда је у Јерусалим стигла као јерусалимском племству. Украси на већини слоноваче били су исти, сачињени од оквира урезаних розетама у чијем се средишту налазило стилизовано дрво. Остале плоче су биле украшене цветовима лотоса и геометријском шаром. Сви симболи су флорални док су симболи сфинге, животиња и људи изостављени. Да ли је, међутим, Јудеја као мала вазална државае заслуживала богат поклон асирског цара или је била самостални играч у међународној трговини који је издалека могао да наручи ретку робу? Схватање да материјална култура друштвених елита у Јерусалиму у периоду Првог храма није заостајала – а можда чак и премашивала – ону других владајућих центара на Древном Блиском истоку, показује статус и значај Јерусалима у то време.

Зашто би неко користио камену, а не грнчарску керамику? Камено посуђе је тешко, гломазно, не изгледа привлачно савременом човеку. Одговори могли бити: статусни симбол, утилитаризам, религија... Утилитаризам се огледа у чињеници да ће се камено посуђе теже разбити од керамичког, а да је јефтино за израду (будући да се користио локални кречњак). Религијски разлог је вероватно могао бити изведен из Левитског закона у којем се наводи да се дрвене, коже и платнене посуде сматрају нечистим у одређеним условима, док се камене не спомињу у наведеном контексту. Да је употреба каменог посуђа била религијски мотивисана сведочи и то што су их користили само Јевреји користили ову врсту посуђа, док то нису чинили ни Самарјани ни пагани.

Средњи квадрат, први који је откривен, био је најспектакуларнији. На четири угла биле су фигуре четири жене, са натписима (на јеврејском) и свака од њих је представљала једно од годишњих доба. Унутар квадрата налазио се круг пречника 3,12м са мањим кругом (пречника 1,2 м) у средишту. Точак је био подељен на 12 панела, сваки са фигуром и именом који га идентификује као знак зодијака. А у центру је приказан човек како вози квадригу (кочију са четири коња) кроз месец и звезде. Из главе су му излазили зраци сунца; било је јасно да је он Хелиос, бог сунца.

Четрдесет и шест приказа древних египатских богиња пронађено је на муралу потпуно прекривеним птичјим изметом у древном храму Есну на западној обали Нила. Есну је био центар моћи Доњег Египта. Налазио се око 60км јужно од Луксора, а његове јавне зграде и храмови украшени су китњастим муралима посвећеним боговима египатског пантеона. Сматра се једним од најбоље очуваних примера египатске сакралне архитектуре из времена грчких фараона Египта, тачније Птоломеја VI који је владао током 2. в. пре Хр (вл. 180-145. пре Хр.). Храм био у употреби најмање четити века, односносно све до времена римског императора Деција (вл. 249. до 251. год. хр. ере). Откриће овог храма и његове иконографије је од великог значаја не само за разумевање египатске религије и културе у времену јелинизма, већ и опште синкретистичке атмосфере која је била амбијент унутар које је живела не само значајна јеврејска заједница у Египту, већ и која је била изазов са којим су се сусретали хришћани који су започињали свој пут у земљи Нила.

Знање научника о Партском царству повећало се са најновијим открићем у Ал-Суваири, око 60км јужно од Багдада. Археолошки тим је ископао древни парћански град насељен у времену од 247. пре Хр. до 224. хр. ере) са више од 200 артефаката. Парћанско царство је било значајана регионална сила која се у времену преласка из старозаветне у новозаветну еру борила најпре са Селеукидима, а затим и Римом око превласти у региону којем су припадале и територије древне Јудеје, Галилеје и Самарије. Открића која су повезана са овим царством, стога, могу значајно да допринесу разумевању амбијента у којем настају библијски текстови или оног којег ти текстови описују.

Изненађујуће велику колекцију од 530 кости за прорицање открио је др Ијан Стерн (Dr. Ian Stern) у Националном парку Мареша-Бет Гуврин (Maresha-Bet Guvrin National Park) у јужном Израелу. Астрагали су се користили за игре и за прорицања, односно у оквиру праксе која се назива астрагаломантија. Новопронађени астрагали се датирају у јелинистичког периода, у време око 300 год. пре Хр. Данас, следбеници New Age-а често кажу да воде магичне животе, тврдећи да манифестују догађаје за које верују да ће се догодити. Док су практичари магије данас у огромној мањини, у праисторијском свету су сви живели по кодовима богова, верујући да се на судбину може утицати магијом. Играли су је у антици и Грци и Римљани, записи који датирају из Тројанског рата (1194–1184. пре Хр.). Игра астрагаломантија била је облик прорицања у коме су се козје и овчје скочне кости бацале на површину и тумачио резултaт. У старој Грчкој астрагаломантију су играли учесници који су бацали астрагале или пророчишта коцкица. У древним временима лоше здравље, рађање, суочавање са смрћу вољене особе или одбрана од злог ока захтевало је магијску помоћ Данас би неко могао да погледа апликацију за временску прогнозу да прати олују или да посети доктора да се позабави здравственим проблемима, а ми користимо удаљеност да бисмо се држали даље од оних који би нам могли нашкодити. Али у данима пре научног расуђивања, бацање жреба зглавцима, коцкицама и другим играма прорицања били су цењени алати у одбрани од често персонификованих сила лоше среће.

Скот Стриплинг (Scott Stripling) сматра да је откриће до којег је дошао ископавајући древни Силом повезано са библијским наративом, односно да новопронађени стубови су део капије крај које је умро Илије, последњи аронитски првосвештеник ере судија Израилових. Остаци су пронађени на северној граници древног насеља. Ово откриће је било изненађујуће и за саме археологе који су копали на модерној Tel Shiloh локацији, али има смисла јер је градски зид био удаљен свега километар од локалног извора и логично је да су становници улазили и излазили са те стране града како би приступили води. „Ово је била или главна или друга капија“ истакао је Стриплинг додавши да су открили и земљани насип који је окруживао зид утврђења, акоји се завршавао на месту остатака који су археолози прпеознали као остатке капије. На тој локацији налазио се симетричан отвор у зиду, што сугерише да је можда постојала капијска комора – комплекс кроз који су људи морали да уђу пре него што су ушли у сам град. Ситуације се, ипак, чини доста сложенијом од оне коју представља др Стриплинг инситирајући да Силом био прва престоница Израила и покушавајући да интерпретира археолошке налазе до којих је дошао на начин који ће потврдити библијски наратив, односно оно што он из библијског наратива ишчитава.

Током последња два века направљен је велики напредак у дешифровању древних писма, али нека од њих упорно одолевала том процесу. Једно од њих било је и еламитско линеарно писмо које је, према писању часописа Zeitschrift für Assyriologie (Часопис за асириологију и археологију блиског истока) коначно посустало откривајући своје тајне. Ово древноиранско писмо датира око 4000 година унатраг и на њему је писан језик Елама, односно краљевства које ће израсти у моћно Персијско царство. Ово писмо је откривено у древној Суси и било је главно писмо еламитског краљевства у периоду од 2300-1880. год. пре Хр. када је замењено месопотамским клинописмом. Чини се да је оно коришћено спорадично и да је из употребе испало током колапса урбаних подручја широм Блиског истока око 1800. пре Хр. Дешифровање овог писма научници стављају у ранг Шанполионовог дешифровања хијероглифа. Име Елам потиче од акадског израза са значењем високо и означава високу земљу, док су Еламити себе називали Халтами (или Халтамти) тј. горштаци. Према таблици народа, Елам је био Симов син (Пост 10:22 уп. 1Дн 1:17) али се то не може потврдити ванбиблијским подацима. Постање 14 спомиње Ходологомора, цара еламског, који се каткад поистовећује са краљем Кутир-Наххунтеом (владао око 1750. год. пре Хр). У Писму се рефлектује повезаност Елама и Медије који се сматрају народима севера које ће ‒ према Исаијиним и Јеремијиним пророштвима против народа уништити Вавилон (Ис 21:2; Јер. 25:25). Пророштво које се може повезати са конкретним догађајем у историји Елама изрекао је Јеремија (Јер 49:34–39). Елам се препознаје као место изгнанства (Ис 11:11), типична страна нација (Јзк 32:24) и место визије (Дн 8:2). Каткада се Елам користи и као лично име или породично име (1Дн 8:24)

Подневни час пре скоро 1950. јод. Био тренутак када су становници древне Помпеје схватили да су погрешили када су недељема унатраг игнорисали упозорења која је слао оближњи вулкан, Везув. На ситне потресе су били навикнути од раније, а на ерупцију нису посумњали ни када су им у јулу пресахли сви бунари. Били су сигурни да је вилкан трајно угашен, све до тренутка када је Сунце постало заклоњено гомилом пепела који је покушао иу кратера. Огроман облак пепела, заједно са ослобођеним гасовима донео је брзу смрт, а затимје стигла лава која ихје трајно заробила у времену. Римски град уништен 79. год. хр. ере у ерупцији Везува и дање открива своје тајне. Нова открића у овој сфери могу да се покажу потенцијално значајна за бибијску археологију у смислу осветљавања живота људи у Римском царству у времену када се хришћанство ширило њиме досежући области Италије, па и сам Рим.