The Milestones

Према таблици народа, Акад је један од главних градова Нимрода/Неврода у Сeнару/Сумеру. Спомиње се уз Вавилон и Ерех/Урук (Пост 10:10). Нимруд/Неврод је митски (или макар легендарно-историјски) јунак који је сажето описан као добар ловац, вешт ратник и први силник (велможа) постпотопног света. Уколико би ово схватили дословно значило би да Неврод уздиже Акад у времену старовавилонског (тј. пост-акадско-сумерског) царства. Међутим, у библијском наративу није неопходно тражити хронолошку прецизност будући да писац Неврода представља као архетипског идејног зачетника Вавилона, а не његовог историјског оснивача. Са друге стране, чињеница да се вавилонски цареви нововавилонског доба потписују као цареви Акада навела је неке на закључак да су Акад и Вавилон један град са два имена. Какогод, чињеница је да након што је Вавилон постао месопотамска престоница, термин Акад означава целу северну Вавилонију. У том значењу се користи све до позноперсијског периода. Истовремено, Неврод/Нимруд практично сажима кључне карактеристике свих других значајних великана сумеро-акадског света од Гилгамеша из Урука, до Тукулти-Нинурта I из Асура. Шта можемо да поуздано знамо о овом, првом, царству библијског Оријента, наследнику и преноснику културно-цивилизацијских тековина древних Сумера?

Онима који читају Библију, нарочито стручњацима, опште је познато да током подељене монархије у Јудеји углавном владали побожни цареви, док су на трону царева Северног (Израилског) царства седели владари који су оцењени као идолопоклоници. Постоји неколицина изузетака у односу на овај општи модел. Један од тих изузетака је јудејски цар Ахаз који је оцењен као веома негативан. Археобиографија која следи говори о њему.

Библијска приповест о праоцу Ноју и потопу једна је од најпознатијих прича које Библија може да понуди. Сада, два геолога и признати подводни археолог мисле да су пронашли доказ о догађају који је инспирисао легенду. Резултати њиховог истраживања показују да су потоп у Црном мору и Нојев велики потоп исти.

Египaтски извори потврђују да је знаменити ханански град са империјом имао интезивне комерцијалне односе од времена 4. Династије (2613–2494 пре Хр), што сугерише да Хананци у област Сиро-палестине долазе око 3000 год пре Хр. То је време када се етничка припадност још увек не повезује са етничким сродством већ са јавним прихватањем договореног корпоративног идентитета (заједничке вредности, заједничка предања и веровања). Ханан је, стога, ознака територије а Хананац је био становник територије Ханана (уп. Јзк 16:3) без обзира којој породичној, клановској, племенској и градској групацији региону савременог Либана, југозападне Сирије, Израела, Палестине и западног Јордана припада. То потврђује и натпис Мернептахове стеле где се Израил набраја као један од хананских народа. Израил је, чини се, ограничени етнички или политички идентитет унутар Ханана, Израилац Хананац који је био поданик Израилског царства, или Хананац који се поистоветио са културним сећањем на то царство. Па, ипак, Израилци – макар они чији је глас сачуван у библијском тексту, Хананце су доживљавали као друге признајући им да су били насељени на територији коју су Израилци постапено заузимали. Ко су били ти пре-израилски становници Ханана?

Кованица има 14 гр. Направљена је од чистог сребра и на њој се налази натпис који се, по мишљењу стручњакаодноси на седиште првосвештеника.Редак сребрни новчић из 1.в. хр. ере пронашла је 11-годишња девојчица која је волонтирала у археолошком пројекту, саопштила је у уторак Израелска управа за старине (ИАА).

У Светом писму се спомиње близу сто пута. У девторономичарској и хроничарској историји јудејских царева заузима значајно место (2Цар; 2Дн), као и у пророштвима Јеремије и његовог савременика Данила. Јеремија га назива затирач народа (4:7). Опис је одговорајући јер историја бележи да је Навуходоносор проширио своје царство тако да се оно протезало од Персијског залива до Средоземног мора.[1] На свом врхунцу, обухватао је делове данашњег Кувајта, Ирака, Сирије, Јордана, Израила, Либана и Турске.[2]

У епској песми Одисеја, Хомер описујући Крит, најјужније грчко острво и дом једне од најстаријих европских цивилизација, каже да се оно налази у мору тамном (боје) вина... богата и дивна земља са морским појасом, густо насељена, са деведесет градова и неколико различитих језика.Насељено још од 7. миленијума пре Хр., ово острво је постигло завидни цивилизацијски успон и нагли пад. Да ли је то постало основа мита о Атлантиди? Шта нам открива базични мит ове протогрчке цивилизације о међутицају народа средњег Медитерана и Средњег Оријента, подручја које заједно чине географско-културолошку целину света Библије?

Археолошка открића у новембру 2021. године укључују значајно открића у Египту и Израелу, као нове резултате артефаката повезаног са значајним библијским догађајем.

Персија (јевр. פרס, Парас), царство настало на територији провинције Фарс у савременом Ирану. Локално становништво, Персијанце, чинили су индоевропски номади који су током 2. мил. пре Хр. прешли преко Иранске висоравни. Иако је прва асоцијација на древну Персију Ахеменидско царство познато по својим ратовима са Грцима од 5. в. пре Хр., персијско епско предање открива да су постојале династије које су јој претходиле. Археолошки записи показују да је пре успона Ахеменида Персија била под влашћу Еламита, а у неким областима Асираца и Медијанаца. Ипак, Авеста (збирка зороастријских светих текстова) и Шахнамех (национални еп Ирана) говоре о староседелачким династијама Персије: Пишдадиан и Каианиан.

Као цар Јерусалима и Јудеје Језекија је био на трону у периоду 716-687. год. пре Хр., док је у ранијем периоду био савладар свог оца Ахаза око тринаест година.[1] У 2Дн 29:1-2 читамо: да је Језекија је имао двадесет пет година када се зацарио, и владао је двадесет и девет година у Јерусалиму. Мајка му се звала Авија и била је кћи Захаријина. И учинио је оно што је право у очима Господњим, као што је учинио Давид његов отац. Он је, можда, најпознатији по верским реформама и по свом супростављању асирској инвазији на Јудеју од стране цара Сенахериба 701. пре Хр.