МОТИВ ЦАРСТВА У ЈОСИФ-НАРАТИВУ

Пад нарушава однос између цара и његовог царства.Обнова људског намесништва је од виталног значаја (Пост 3:15).То показују и типолошки одломци о Ноју и Мелхиседеку и савезна обећања дата праоцима. Решење се наговештава у авраамовском савезу, а изабрање сина обећања и обећање царства постаје значајна тема приповести о Аврааму, Исааку и Јакову. У обећању земље се преокреће изгнање из Едена. Основни мотив заплета у Пост 37 наставља тему царства/владања како кроз мотив племићке тунике, тако и кроз мотив снова. Међутим, главни актер догађаја се радикално измешта из Обећане земље. Глад и братски сукоби терају савезну породицу из Ханаана, враћајући их у стање изгнанства источно од раја.

Читаоци Постања очекују долазак царског семена и са Јосифовим ступањем на сцену постављају питање: да ли је он тај? Развој приповести сугерише позитиван одговор, да би се у драматичном завршетку у први план поставио Јуда (49:1.10). Неки аспекти Јаковљевог благослова Јуди истичу неке негативне моменте његовог живота, али ретроспективно читање неизоставно укључује и месијанска схватања. Јосиф се препознаје као царска фигура са есхатолошким значајем, али он није циљ по себи већ образац за Божије дело у будућности. Пост 49:8 кристализује његов значај и ефективно есхатологизује Јосиф-наратив. Цар из лозе Јуде биће Joseph redivivus – Јосиф последњих дана.

Тема семена (זרע) сеже до приче о стварању. Рађање (פרו ורבו) је средишњи мотив стварања и део Божјег есхатолошког плана (Пост 1:28 уп. Пост 9:1.7). Греха уводи потребу за изабраним семеном које ће победити деструктивне силе, уз искушења и муку (Пост 3:15). Греха не поништава Божије телеолошку сврху стварања, већ преусмерава пут. Налог о рађању и множењу је средишњи део савеза (Пост 12:2; 17:2.6.8.16; 22:18; 26:3-4.24; 28:3-4.14; 35:11-12) и за циљ има остваривање првобитог плана – успостављање Божијег царства преко људског регенства. Нови начин укључује улогу цара који трпи на путу ка трону, посредника божанске владавине и благослова. Постање прати линију семена жене преко Ноја до патријарха. Адамов неуспех  нарушава божанску слику у човеку и отежава репродукцију (Пост 3:16). Овај молски акорд одјекује кроз Постање (Пост 16:2; 25:21; Пост 29:31), али есхатолошка нада стварања живи у заповестима и обећањима Јахвеа (Пост 9:1.7; 12:2; 17:2.6.8.16; 22:18; Пост 26:3–4, 24; 28:3–4, 14; 35:11–12) и почиње да се остварује у бројности Јаковљевог потомства. Напетост опстаје због унутрашњих (породични сукоби) и спољашњих (глад) претњи. Семе је царско, али и страдално. Прича о Јосифу мења мелодију Постања из музике обећања у музику испуњења. У Јосифу почиње остваривање авраамовске наде. Јосиф катализира Божје стварање новог човечанства. Толедот-маркери откривају како се сваки одељак Постања односи на претходни обликујући ефекат фокусирања на линију обећања и централно место Израила у Божјем успостављању царства. Прича из Постања креће однеба и земље (1:1– 2:3) преко Адама (2:4–4:26) и Ноја (5:1–6:8) до (4) Сима (11:10–26), Таре (11:27–25:11), Авраамаи Исака (25:19–35:29) и, коначно Јакова (37:2–50:26); од универзума преко човечанства ка нарочитој породичној линији унутар човечанства; од већих ка мањим јединицама све док читаоци не стигну до израилског народа. Толедот-образац  обезбеђује да наратив не лутаи да пажња читаоца буде усредсређена на линију обећања. Очување породице и остатка (שארית), односно преживелих (פליטה),карактерише Јосифово саморазумевање (Пост 45:5-8). Употребљени изрази су богословски бременити, нарочито када се користе заједно (Ис 10:20; 37:32; уп. Пост 4:1-26; 6:9–9:29; 12:10-20;  22:1-19; 2Цар 19:31; Јл 2:32). Ништа мање значајна, са средишњим мотивом повезана, је тема благослова (Пост 1:28;  2:3; 3:14-19; 12:1-3). Авраамово семе није само прималац, већ и посредник благослова. То је препознатљиво у Јосиф-наративу (Пост 39:4-5.21.23; 41:56-57; Пост 47:7-10; Пост 48; Пост 49). Јосиф је благословен и благослов. Посредује благослове народима, доносећи благостање Потифаровом и фараоновом дому, египатској империји и народу.

Ово је нарочито значајно у односу на тему коју су многи тумачи препознали као керигму јахвистичких приповести о праоцима – обећање о посредовању благослова свету. Благослов (ברך) је средишња тема Пост 12:1-3 која је стратешко јединство читавог списа  (Пост 1:28; 5:2- 3; 9:1; 17:5-6; 28:3; 35:11; 48:4). У Јосиф-наративу обећани благослов се испуњава, макар у назнаци. У Пост 39:1-6 пет пута сусрећемо израз све (כל) што јасно превазилазећи норму библијског понављања и тиме привлачећи пажњу на опсег благослова који Јосиф посредује (39:5, 41:49, 57; 47:13-26). Тема о Јосифу као посреднику благослова је истакнута у целом наративу (39:2-5; 41:21 -23; 41:46-49; 41:56-57; 45:10-12), при чему је наглашен зачетак испуњења благослова о великом народу. Све то сведочи о тематском/теолошком континуитету између приче о Јосифу и наратива о праоцима, нарочито Јакову будући да Авраам није представљен као посредник божанских благослова (другим) народима.

Када се у Јосиф-наративу говори о благослову, развија се специфично речник у коме се понављају термини као што су успех, присуство Бога и мир (склад). Прича се, заправо, образује око успеха који води обнови мира/склада кроз божанско присусутво.Тема испуњених благослова за народе се јавља још у Јаков-циклусу (Пост 30:27.30), а Јаков је и онај који благосиља фараона у Јосиф-наративу (Пост 47:7). То указује на међусобну повезаност Јаков-наратива и приче о Јосифу. Јаков и Јосиф као посредници благослова су приказани на запањујуће сличан начин. Препознавање божанског присуства и артикулације испуњења посредништва благослова у причама о Јакову и у причама о Јосифу, али не и у причи о Аврааму наглашава постојање јединственог тематско/богословског континуитета између ове две личности и њихових прича.

Владари јудејске лозе (Пост 49:8) описани су сликама које одражавају Јосифов живот. Јудина браћа ће га хвалити, и поклонити му се (חוה уп. Пост 37:7.9-10; 42:4; 43:26.28). То су речи које сажимају Јосифове снове и живот. У наративу се наговештава и, коначно, потврђује Јосифово царско достојанство. Он се од роба уздиже на позицију управника имања високог царског чиновника (Пост 39:1). Понижен је и заточен, али је и у тамници са царским затвореницима (Пост 39: 20). Што се Јосиф даље спушта у друштвеном рангу, то се више приближава царском двору (40:1.4). Коначно постаје фараонова десница, велики везир Египта. Можда није цар, али је описан царским атрибутима и његова браћа му се клањају (חוה, 42:4; 43:26.28 уп. Пост 37:7.9–10). Они су се једном подсмевала идеји да ће Јосиф владати (שלמ) над њима (Пост 37:8), а сада извештавају оца да је Јосиф жив и да влада (שלמ) над Египтом (уп. Пост 45:8; 45:9, 26). Његов царски статус је прва нада за разрешење есхатолошког очекивања које је се развијало од Пост 1. Његови снови део су породичног предања у које су уграђена царска очекивања.Његов успон до царства је доказ Божјег одобравања његове верности и први опипљиви доказ Божје непоколебљиве посвећености обнови људског регентства на земљи преко Авраамовог семена. Јосиф је први из тог семена који посредује Божје благослове народима.

Сличност је намерна. Оно што је Јосиф проживео есхатолошким благословом је дато Јуди. Референтни оквир који би првобитни читаоци имали за разумевање употребљених фразе је, управо, Јосиф-наратив. Будући цар из Јудиног племена ће изгледати као Јосиф (Пост 49:8). Пост 37-50 се уобичајено сматра Јосиф-наративом, а Јосиф се у појављује као кључна фигура. Јуда је, међутим, онај који пролази кроз стварну трансформацију и развој карактера и зато оно што Јосиф сања, Јуди се обећава за последње дане(Пост 49:1). Јосиф модел будућег цара, он ће увелико надмашити племенске родозачетнике Израила и представља образац за Божије дело у будућности, али ће се оно остварити преко Јуде.

Јосифове изјаве откривају додатну димензију Јосифовог знања, ванредну перцепцију Божје делатности у животу и животима породице, разумевајући суптилне, али убедљиве божанске намере које су га довеле на власт како би се бринуо за друге. Јосиф схвата да моћ у Египту поседује због очувања породице и спаја главне наративне нити у један хоризонт значења. Јосиф схвата потпуни значај младалачких снова. Раније је мислио да ће имати власт над браћом, сада брине о породици. Кроз ову додатну димензију Јосифовог знања, прича о Јосифу даље резонује са  Еден-наративом, настављајући успостављајући везу са знањем о добру и злу. Он је, међутим, и даље усмерен на прошлост и тек каткад гледа у будућност.

Напред речено показује да је издвајање Јосиф-наратива из девтерономистичке историје вештачко. Јосифови снови се природно повезују са каснијим историјским односима међу израилским племенима.Бог је то мислио за добро, али чак ни Јосиф није могао да до краја види какво добро Бог мисли. Он помиње господство над Египтом (не и над браћом), али добро о којем говори повезано је са прошлошћу, а не будућношћу. Јаковљев благослов, међутим, открива типолошки значај Јосиф-наратива, а Пост 49:8 му даје есхатолошки карактер. Стих садржи далеке асоцијације на Пост 3:15 (слика победе - рука на врату непријатеља) што показује да писац Постања помно прати лозу царског семена од Едена преко Сета, Ноја, Авраама, Исака и Јакова. Пост 49:8 развија ранија обећања о семену.

Божја обећања (Пост 12:1–3) јасно указују на царско назначење Авраама и његовог семена. Авраам ће постати велики народ (גוי) и породице (שפחהמ) ће бити благословене кроз њега (Пост 12:2–3). Реч גוי супростављена изразуשפחהמ, означава царство. Избор термина наглашава да је Аврамова породица фундус правог царства.Пост 14 Авраама супростставља царевима Месопотамије/Вавилоније, а повезује са цар-свештеником Мелхиседеком и прото-Јерусалимом. Хетитски становници Ханана га препознају као кнеза од  Бога (Пост 23:6), а Авраам се односи према царевима као да им је раван (Пост 20; 21:22–34). Обећања се конкретизују непосредном најавом царске лозе (Пост 17:6).Сличне карактеристике могу се пронаћи у приповестима о Исааку и Јакову (Пост 26:26–31уп. 17:16; 22:17б–18; 35:11). То показује дасе Авраамов царски идентитет преноси на његове потомке. Авраам носи адамитску обавезу и благослов, аобећање великог потомства и царског семена је средишња карактеристика обећања датих праоцима (Пост 12:2; 17:2.6.8; 22:17). Бог обећава не само да ће обновити земљу, плодност и благослов Едена већ и да ће вратити људско намесништво на земљи. Савезна обећања земље, семена, благослова и царства су нераскидиво повезана (Пост 17:6, 17:16, 35:11) и јављају се у контексту преименовања и избора појединца који ће наследити обећања: Исаак (а не Исмаил), Јаков (а не Исава). На обзорју је све уочљивији царски дом као посредник обнове твари, а Бог се јавља Јакову потврђујући савезна обећања која рекапитулирају Божје намере за човечанство. То се врхуни у послењој целини Постања хијазму чије средиште представља опис Јаковљеве сахране, а паралеле су Јаковљеве и Јосифове последње речи (Пост 49:29–50:26):

А         Последње речи                                                          Јосифов апел фараону          Б 

и смрт Јаковљева                                                                  (50:4-6) – дијалог

(49:29–50:3) – монолог

 

 

                                                                     В         Јаковљева сахрана 

                                                                                 (50:7-14) – наратив

 

 

Б’        Апел браће Јосифу                                                                Последње речи                  А’ 

           (50:15-21) – дијалог                                                              и Јосифова смрт

                                                                                                            (50:22-26) – монолог

Средиште хијазма је изабрано због типолошког значаја Јаковљеве смрти. Пренос његовог тела у Ханаан наговештава излазак, тако да читав одељак (па и Јосиф-наратив) постају мост између Пост 1-36 и Изласка. Заправо, пуне импликације Јосиф-приповести  јасне су тек у светлу књижевног и богословског односа између Пост 1–36 и 37–50. Препознавање мотива царства (уз пратеће теме семена, обећања и благослова) представља кључан моменат којим се Јосиф-наратив чврсто позиционира у свом литерарном контексту.

Структура индиректно асоцира Јосифа на испуњење божанског обећања о земљи. Симетрични образац поставља Јаковљеву и Јосифову опоруку у паралелу (А и А’). Обојица траже да буду сахрањени у Ханану (Пост 49:29; 50:25). Јаков-Израил пролази кроз сопствени егзодус у Ханан, баш као што је и Јосифова смрт најава изласка (Пост 50:24б.25б; уп. Јевр 11:22). Паралела између Јаковљеве и Јосифове смрти и каснијег егзодуса може да се схвати као наративни начин повезивања Јосифовог живота са испуњењем Божијих обећања о наслеђу земље. Приповест о Јосифу је дуго сматрана потпуно независном, па чак са приповестима о праоцима, неповезаном целином. Новије студије сугеришу да везе које постоје нису само литерарне, већ и тематско-богословске. Оне сежу не само у приповести о праоцима, већ и библијску праисторију. Пост 49 је испреплетено са Пост 35 у смислу теме Авраамског обећања у смислу да се испуњење обећања о великом народу, царству и земљи.Испуњење обећања наговештава се у Пост 4, целини која је пажљиво обликована.Структура се ослања на редослед рођења Јаковљевих потомака (Пост 29:31-30:24; 35:16-21). Различити поредак племена открива пажљиво структурно преуређење материјала. Редослед је следећи: шест Лијиних синова, један син Билин (3) два сина Зилпе, други син Билин, и на крају  два сина Рахиље. Обликован је хијастички распоред Лија–Била–Зилпа–Била–Рахиља. Он одража намеру аутора да обликује целину која преноси националну идеологију. То је препознатљиво у чињеници да Јудина и Јосифова племена доминирају у Јаковљевим речима.Њима је дато десет од двадесет пет стихова. Ово поглавље је врхунац Јаков-толедота и тиме врхунац Постања.

Однос Јакова са обећаном земљом на самртној постељи  потврђен је у опису Јосифа на самртној постељи. Он захтева заклетву по којој ће Израилци, при напуштању Египта, са собом понети његове посмртне остатке (50:24-25). Веза између места сахране и Обећане земље јасно је истакнута. Извештаји о Јаковљевом животу и смрти (47:28-31; 49:29-33; 50:1-14) врте се око Авраамовог обећања земље. Они дају оквир за Јаковљеве благослове и потврђују обећања о народу и царству (48:1-49:28). Два Јаковљева благослова (Пост 48 и 49) баве се темом божанског обећања Аврааму.Она су намерно раздвојени у извештајима о Јаковљевом упутству за сахрану, смрти и сахрани (47:28-31; 49:29- 33; 50:1-14).Тиме се истиче да ће Јаковљеви потомци уживати божански благослов у Обећаној земљи (Пост 47:28-31; 49:29-50:14) и да су тиме испуњена божанска обећана дата Аврааму.[i]

Значајан је још један мини-хијазам обликован у Пост 46:6-7, где хијастичка структура сугерише да су Јаковљеви синови и кћери који долазе у Египат део обећања семена, новонасталог великог народа. Следи списак имена свих потомака који су путовали са Јаковом у Египат (Пост 46:8–27) при чему коначни  број од седамдесет потомака који долазе у Египат је сугестивна напомена (Пост 46:27). То је број народа набројаних у Пост 10. Писац нам представља ново човечанство које се обликује посредством Јосифа. Савезне теме добијају истакнуто место у Пост 46-50. Братски сукоб који угрожава испуњење обећања о спаситељском потомству разрешава се у Јосифовом помирењу са браћом. Ово нам помаже да разумемо секуларну перспективу Пост 37-45, целине у којој се Јахве ретко појављује. Секуларна перспектива, заправо, ствар осећај драме и читаоци се питају да ли ће савезна лоза успети да превазиђе највећи скуп изазова са којима се до сада суочавала: насиље у породици, раздвајање, глад и изгнанство. Зарешење које доноси Пост 45 у тренутку када напетост досеже врхунац и тиме се покреће повратак на образац приповедања који је конзистентнији са ранијим одељцима у Постања, укључујући експлицитно помињање Аврамовог савеза и савезне терминологије, благослова и теофаније. Штавише, доминира еденска терминологија са изразима народише се и намножише се (ויפרו מאד ויברו, Пост 47:27 уп. Пост 1:28; 9:1.7; 35:11; 16:10; 17:2.6; 22:17; 26:4.24). Оно што је почело као заповест Адаму, трансформисало се у обећање Аврааму, сада је постало стварност, макар у зачетку (уп. Пс 105:23–24).

Ендноте:
[i] А           Јаковљев животни век, предстојећа смрт и упутства за сахрану; 
Обећана земља 47:28-31 
                Б             Јаковљеви благослови додељени његовим синовима; народ и цареви 48:1-         
                                49:28 
А’            Јаковљево упутство за сахрану, његова смрт у Египту и сахрана у Ханану; Обећана земља 49:29-50:14

 

Samuel Cyrus Emadi, Covenant, Typology, and the Story of Joseph

Eunjung Kim, A Parallel Structure between the Jacob Narrative (Gen 25:19-37:1) and the Joseph Narrative (Gen 37:2-50:26): The Purpose of God’s Election of the Patriarch 

Alan t. Levenson, Joseph: Portraits Through the Ages

Brian O. Sigmon, Between Eden and Egypt

Yong Zhao, The Story of Judah, The Hero: An Analysis of Genesis 38, JBQ, Vol. 42, No. 4

Arnold Hensman, A Narrative Analysis of Genesis Chapter 37

Dylan Ellison, The Characterisation of Judah