The Milestones

Апокалипса и апокалиптика као књижевно-религијски феномен, миленијумима је присутан у јавности и исто толико привлачи пажњу, нарочито у кризним временима, какво је и наше. Импресивне слике (неретко митолошког порекла) боје, нумерологија, снажно и оштро супротстављене силе добра и зла, неизоставно је повезано са тешкоћама у тумачењу ове врсте религијске књижевности, а опет је изазовна и неретко подстиче трагања за одгонетањем симбола у конкретном историјском тренутку. Армагедон, звер, јагње... Иако су ова и оваква тумачења често извор још веће забуне, а каткад и образовања апокалиптичко-друштвених покрета, понекад веома деструктивних, не може се побећи од чињенице да је апокалиптичка књижевност, а нарочито новозаветно Откривење, спис који се може, и то par exellance, означити као политичка теологија. Kоје су карактеристике ове књижевности, како јој приступити, на који начин правилно разуметии њену политичку поруку и исту повезати са хришћанском вером?

Уникатно издање Младинске књиге има за циљ оживљавања српског верског, историјског и културног наслеђа уз представљање најзначајнијих примера српске средњовековне илуминације насталим крајем 14. века и овековеченим у тзв. Српском-минхенском псалтиру. Псалтир је, претпоставља се, написан или за кнеза Лазара, или његовог сина, деспота Стефана. Он је драгоцен и као најобимнији рукопис српског минијатурног сликарства и као дело које је у себи садржало много оних позитивних особина из којих се формирао последњи велики стил старе српске уметности, стил моравске школе. Визуелни украси садрже минијатуре илуминиране златном фолијом. Овакви прикази, у плавим и црвеним оквирима на златним подлогама илуструју текст рукописа у словенском стилу са изразитим византијским утицајима. Ради очувања средњевековне аутентичности уз могућност читања и разумевања ЗЛАТНОГ ПСАЛТИРА, су посебно дизајнирана, по узору на Српски-минхенски Псалтир, ћирилична слова којима су исписани Псалми у Даничићевом преводу.

Заоставштина цара Асурбанипала је веома значајна за библијске студије. Као владар прве прраве древнооријенталне империје у тренутку њене највеће експанзије, овај цар је свакако у библијском наративу представљен као немилосрдни освајача и непријатељ Јудеје. Јудејски писци су били сведоци очајничких покушаја јудејских владара да оствареи сачувају државну и религијску самосталност пред државном-војном машинеријом која је гутала део по део света који су познавали. Били су сведоци и да је вазални однос према Асирији, често био повезан са идолатријском апостасијом. Ипак, непосредна заоставшина цара Асурбанипала и његове палате представља драгоценост јер његови царски анали, баррељефи његове палате и други изворе потврђују истинитост, па и историјску веродостојсност библијских наратива. Такође, богати књижевно-митолошки материјал пронађен у његовој библиотеци омогућио је поређење библијског и ванбиблијског материја чиме је снажно дорпинела не само прочавању упоредне религије већ и контексуализовању библијских приповести.

Намеће се питање на који се дух сиромаштво односи? Да ли су блажени сиромашни Духом Светим или људским духом који човека чини способним за препознавање позива Духа Светог и одговор на њега. Без обзира на одговор који дамо на прво питање намеће се друго: зашто би сиромаштво у Светом или људском духу било блажено?... Чак иако се не говори о Светом већ људском духу, проблем остаје јер је потоњи описан као унутрашње средство самоспознаје (тајни људских) које омогућава сусрет човека са Духом Божијим који познаје тајне Божије (1Кор 2:10-11). Дух и дух, стога, чине место сусрета човека и Бога будући да не говоримо речима наученим од људске мудрости, него речима наученим од Духа тумачећи оно што је духовно духовним људима. А земаљски човек не прима што је од Духа Божијег... зато што о томе на духован начин треба расуђивати (1Кор 2:13-14). Земаљски човек се описује као онај који нема духа (Јд 19) јер управо Дух Божији сведочи нашем духу да смо деца Божија (Рим 8:16) молећи се на нас уздисајима неисказаним (Рим 8:26).

Трговина и употреба опијума се углавном повезује са Далеким истоком, али нова студија израилских научника је потврдила да се овај снажни наркотик користио током библијских времена на подручју Ханана. Остаци опијума пронађени су на грнчарији из Тел Јехуда, савремени средишњи Израел. Посуде се датирају у 14. в. пре Хр. Према истраживачима Ханаанци су користили психоактивну дрогу као жртву за мртве, јер су посуде пронађене у ханаанским гробовима. Ови налази су пример најстаријег потврђеног коришћења опијума и психоактивних супстанци уопште. Ово узбудљиво откриће подржава историјске списе и археолошке хипотезе да су опијум и његова трговина били важни у блискоисточним културама. Откриће би можда могло да послужи и као средство на бази којег је можда могуће реинтерпретирати библијске текстове које говоре о ханаском култу или неких култних забрана садржаних у Мојсејевом закону, а које су можда биле реакција на култне праксе преизраилских становника Ханана.

Химера... освојена је силом и варвари су се предали дугом немилосрдном масакру свих оних који су ту остали (...) Ханибал је опљачкао света места и, отимајући људе који су се тамо склонили, запалио их и сравнила са земљом град који је био насељен 240 година... Диодор Сицулус, Bibliotheca historica, 1. в. пре Хр.

Открића у Јерусалиму из времена првог храма су доста ретка и веома драгоцена, а овог месеца забележена два, од којих је једно писано што нарочито даје на значају његовог проналаска, као и дотово детективске потраге која је претходила његовом повратку у земљу порекла. Преостало откриће сеже у још даљу прошлост, односно време знаменитог Рамзеса II који је негда управљао областима које су доцније населила израилска племена.

Ова престоница је једини сведок уништења. Хетитска цивилизација, а неке структуре и архитектонске целине које се састоје од краљеве палате, храмова и темеља су савршено очуване. Професор Андреас Шахнер (Professor Andreas Schachner), шеф ископавања који истраживања врши у име Немачког археолошког института (German Archaeological Institute), изјавио је да су овогодишња ископавања у древној Хатуши почела крајем јуна и да планирају да се наставе до средине октобра.

Назване змајевима (kites) од пилота који су их уочили, структуре се састоје од ниских камених зидова који чине ограду и неколико зидова за вођење, понекад дугих километрима. Верује се да су коришћени за вођење дивљачи као што су газеле ка области где су моге бити уловљене или убијене. Постоје докази да ове структуре датирају чак 8.000 год. пре Хр. у неолит. Обично се налазе у масивима или топографски сложеном терену, ређе на теренима под нагибом, планинским пределима и у ендорејским басенима, иако се јављају на рубовима планина. Змајеве је тешко посматрати са земље, међутим, појава комерцијалних сателитских снимака и платформи као што је Google Earth омогућила је недавна открића нових дистрибуција. Док су ове структуре већ биле добро познате из источног Јордана и суседних области у јужној Сирији, најновији резултати указују на дуге руте које се налазе скоро 400 км источније у северној Саудијској Арабији и јужном Ираку.

Свака реликвија прича причу. Не само о прошлости, већ и о њеном путовању у садашњост. Ова прича почиње ретким сребрним новчићем од четвртине шекела, једном од четири кованице датиране у другу годину Велике јеврејске побуне (првог јудејског устанка), годину дана пре уништења Храма (69. пре Хр). Гушење побуне је означио крај за већину ових кованица, али не и ову. Наиме, једне ноћи пре две деценије, у долини изван Јерусалима, група пљачкаша ископала је запањујући део древне јеврејске историје – сребрену кованицу старију од два миленијума, исковани на Храмовној гори, једном од најсветијих места јудаизма. Израел до скоро у својим музејима није имао ниједан од ових новчића, али је током последње две деценије Израелска управа за старине (IAA) уложила је напор да лоцира овај новчић. Ковање сребрњака од стране вођа Велике побуне је у ствари била декларација о независности Јевреја у земљи Израела, изјава против моћног царства које је стајало пред њима.Кованице су направљене тако што је са римских сребрених новчића изгребана царска слика и на њено месту утиснути нови симболи, објаснио је Хадад. Многи сребрњаци побуњеника исковани су преко царских сребрњака, прекривајући царево лице јеврејским мотивима. То је новчићу дало много већу симболичку вредност од новчане вредности самог новчића. Римски одговор укључио је разарање Јерусалима, уништење тамошњег храма 70. год. хр. ере и крах последњег устаничкох отпора у Масади, 73. год. хр. ере. Било је то веома критично време и за хришћанство и за јудаизам и све што можемо да знамо о том периоду долазиће из малих трагова, рекао је Хендин.