ВЕРА КАО СЈЕДИЊЕЊЕ У ХРИСТУ - 25. део серијала Химна вере

06 May 2024

Сведоци вере библијске давнине нису до сада искусили коначно есхатолошко избављењебољег васкрсења, не због својих недостатака већ Божије жеље да га и ми искусимо заједно са њима (ст 40). Есхатолошко сједињење о којем говори аутор Химне стога јесте сједињење старозаветних и новозаветних сведока вере у Христу као централној тачки и месту сусрета. Постизање тог сједињења, као коначног циља, захтева подвиг вере и истрајности и писац Посланице управо позива слушаоце да уложе напор у том правцу уздижући се у есхатолошку реалност попут древних сведока вере о којима су читали. Писац изнова, мада прећутно, употребљава мотив ходочашћа повезан са праоцима Израиља како би описао дијалектику између вере и наде. Нада је, према његовом схватању, способност да се наслути будући невидљиви свет, а практична последица наде јесте живот ходочашћа вере ка божанском обећању, ходочашћа које се врши у богослужбеном животу хришћанске заједнице (Јевр 11:6). Вера, стога, потврђује реалност онога у шта се надамо, стварност божанског обећања. Истиче се да сви наведени и ненаведени сведоци вере јесу препознати и признати од Бога, али да још увек нису искусили коначно испуњење божанских обећања (види: 11:2.11.33; 12:1 уп. 6:15; 11:11.33), јер је Божија намера да они који су се унапред уздали у Христа у њему буду сједињени са нама (уп. 10:14; Еф 1:2).

И сви ови, 

иако посведочени за своју веру,

не примише обећања,

пошто је Бог за нас 

предвидео нешто боље,

да они не дођу до савршенства 

без нас.

Посл. Јеврејима 11:39-40

Закључни стихови Химне вере сажимају тему која се развија од Јевр 11:1-2. Они заправо представљају хијастичку паралелу почетку поглавља, али и истичу средишњу мисао из ст 13. И на почетку Химне вере и на њеном крају говори се о онима који су посведочени за веру упркос томе што је потпуно остварење њихових надања и божанских обећања још увек ствар будуће наде у чијој основи вера и јесте (Јевр 11:1. 39-40).

Они, истовремено, обезбеђују везу са текстом који следи у Јевр 12:1-13. Вера је на почетку поглавља одређена као животно искуство којим се потврђују ствари (још) невиђене ишчекивањем онога чему се надамо (Јевр 11:1). Аутор се враћа мотиву сагледавања реалности недоступних физичким очима истичући да сви наведени сведоци вере јесу добили сведочанство вером (Јевр 11:39а уп. 11:2), али не и испуњење обећања (39б). Најпре се, дакле, истиче да су сви они (који су представљени у пог 11) запажени због своје вере. Као такви они су ванредни примери хришћанима сваког покољења који се сада налазе на путу испитивања вере (Јевр 12:1-4).

Израз обећање овде значајно мења значење у односу на оно које је подразумевано у стиху 33, односно оно овде представља обећање коначног есхатолошког избављења и бољег васкрсења (Јевр 11:35 уп. 9:15). Сведоци вере су то обећање само издалека видели (Јевр11:13б). Живот у категоријама обећања Божијег, и то без остварења есхатолошке награде, јавља се као основна карактеристика вере. Нагласци из ст 39. показују, међутим, да намера писца није била да једноставно састави листу примера појединаца који су живели вером. Та листа има за циљ уздизање у есхатолошку стварност у којој сви они примају коначно испуњење божанских обећања. То што ти појединци нису достигли испуњење есхатолошких обећања није последица њиховог несавршенства, већ Божије промисли (Јевр 11:40) која им је наменила нешто боље.

Формулација нешто боље (Јевр 11:40а) је кључни израз читавог одељка. Поменути израз повезан је са завршним речима, да не приме савршенства без нас (Јевр 11:40б). Сведоци вере, од доба библијске праисторије и кроз читаву историју Старог завета, нису искусили савршенство божанског обећања и месијанског доба (премда су осетили њихов предукус). Сврха овог оклевања у испуњењу обећања је чекање да и потоње генерације хришћана добију прилику да учествују у коначној стварности. Бог је одлагао њихову награду до навршавања пунине времена и појаве Христа и новог савеза у његовој жртви којој су севером присаједињавали сви самопожртвовани сведоци вере библијске давнине. Међутим, то одлагање није последица невере старозаветних великана нити Божије неспремности да испуни своје обећање. Насупрот тога, Бог је за нас предвидео нешто боље. Оригинални термин у српском језику преведен са предвидео има слојевито и комплексно значење које сугерише не само да је Бог одредио да се нешто деси, него да је створио и све околности да се то деси. У контексту Химне вере, Бог је омогућио да се кроз Христа и његово дело досегне савршенство које је старозаветним праведницима било недостижно у својој пунини. Божији план и сврха нису били нити су сад ограничени историјским и националним категорија (чак ни у случају изабраног народа).

Аутор употребљава изузетно снажан израз савршенство. Термин је у изворном језику повезан са пунином, смислом и коначним циљем. У библијском језику има изразито религијско значење. Тај смисао је нарочито истакнут ранијом употребом термина. У Посланици, он је повезан Христом – савршеним свештеником и савршеном жртвом (Јевр 7:11.26-28) који је до савршенства довео оно што је најављено старозаветним култом (Јевр 10:14 уп. 9:9; 10:1). За писца Посланице термин има христолошко-сотириолошко значење. У Христовој крсно-васкрсној жртви заједница већ има спасење. Есхатолошки нагласак из ст 40. треба сагледати у том светлу.Обећањеиз ст 39б дијалектички је повезано са савршенством из 40б и тиме се показује дасавршенство треба разумети у категоријама коначног испуњења вечног наследства, односно есхатолошког спасења у целини. Христовим делом дато је савршено спасење, али савршено искуство тог спасења је реалност будућег, есхатолошког, доба.Христова жртва и његово васкрсење је залог савршених благослова и у Христу они постају доступни не само новозаветној заједници, већ и старозаветним сведоцима вере који су се унапред уздали у Христа (Еф 1:12). Они уживају исте привилегије као и припадници новозаветне Цркве и учествовали су у новом савезу и нади на боље васкрсење.

Дијалектика између сотириолошког и есхатололошког спасења у Посланици разрешава се у савршенству спасења које остварује заједница верујућих. Она својепостојање црпи из савршенства Христове жртве, а снагу у искушењима из савршенства есхатолошке заједнице са васкрслим Христом који је заступа у небеском светишту у које хришћани и сами вером ступају (Јевр 10:16–20 [19] уп. 4:16).

На неки начин вера има демонстративну функцију, јер есхатолошку реалност која није доступна физичко-емпиријском искуству остварује у историји, омогућавајући јој материјализацију у богослужењу, самопожртвовању и верности. Сведоци вере наведени у Химни сведоче о овој способности да конкретно животно и историјско искуство обликују у односу на очекивану будућност (уп. 11:7.10.13.27.31.35–38). Они су, стога, у вери, имали поузданог животног водича који им је омогућио учествовање у божанским обећањима, чак иако их нису у потпуности искусили (11:23.39). Писац исповеда и промовише снагу вере као основе моћи хришћанског живота који је такође усмерен ка будућности, која у светлу вере није несигурна и неизвесна. Он, у складу са јудејским изворима, наду у есхатолошко васкрсење мртвих препознаје као основну подстицајну силу у мучеништву.

Сведоци вере библијске давнине нису до сада искусили коначно есхатолошко избављење бољег васкрсења, не због својих недостатака већ Божије жеље да га и ми искусимо заједно са њима (ст 40). Есхатолошко сједињење о којем говори аутор Химне стога јесте сједињење старозаветних и новозаветних сведока вере у Христу као централној тачки и месту сусрета. Постизање тог сједињења, као коначног циља, захтева подвиг вере и истрајности и писац Посланице управо позива слушаоце да уложе напор у том правцу уздижући се у есхатолошку реалност попут древних сведока вере о којима су читали. Писац изнова, мада прећутно, употребљава мотив ходочашћа повезан са праоцима Израиља како би описао дијалектику између вере и наде. Нада је, према његовом схватању, способност да се наслути будући невидљиви свет, а практична последица наде јесте живот ходочашћа вере ка божанском обећању, ходочашћа које се врши у богослужбеном животу хришћанске заједнице (Јевр 11:6). Вера, стога, потврђује реалност онога у шта се надамо, стварност божанског обећања. Истиче се да сви наведени и ненаведени сведоци вере јесу препознати и признати од Бога, али да још увек нису искусили коначно испуњење божанских обећања (види: 11:2.11.33; 12:1 уп. 6:15; 11:11.33), јер је Божија намера да они који су се унапред уздали у Христа у њему буду сједињени са нама (уп. 10:14; Еф 1:2).

Смрт старозаветних праведника у доброј вери препознаје се као нарочита милост јер на тај начин они сежу напред, ка Христу и последњим данима (Јевр 1:2). Потпуност месијанског спасења може се повезати са Христовом жртвом, васкрсењем и небеским уздигнућем. Можда се аутор у Јевр 11:40 ослања на Јевр 10:14 и Христово дело на којем је утемељено есхатолошко спасење у којем се сједињују древни праведници Старог завета и хришћани. Есхатолошко спасење, стога, вернима је достижно у Христу и његовом делу. Наредно поглавље, при томе, показује да хришћани нису пасивни примаоци овог есхатолошког спасења, већ да су кадри да следе пример старозаветних сведока вере. 

Ово није проста констатација, већ и својеврсни ходочаснички позив читаоцима Посланице. Овај ходочаснички позив показује нарочиту снагу када се сагледа у контексту заједнице примарних читалаца Посланице коју су у бројним и тешким искушењима (Јевр 10:32–34), напуштала сабраћа (Јевр 10:25) и којој су божанска обећања, каткад, изгледала недоступна (Јевр 10:35). Писац Химне их охрабрује да се уздигну изнад стања самосажаљавања и малодушности. Подсећа их на савршеност спасења дарованог им у Христу (Јевр 10:23.36) са којим делатном вером заједничаре (Јевр 10:38-39) потврђујући реалност (још невиђеног) будућег века (Јевр 11:1). Примери наведени у Химни обесхрабреној заједници указују на снагу и карактер вере као есхатоцентричне реалности која у богослужбеном животу заједнице има свој конкретни исказ. Том и таквом вером хришћанин и данас учествује у будућим благословима загарантовим божанским обећањем.Најснажнији исказ вере, који претпоставља везу са невиђеним светом, јесте суочење са патњом, мучеништвом и смрћу. У светлу закључних стихова Химне, међутим, и поменути искази верности су богослужбени чин сједињења са Христовом жртвом (Јевр 11:4.5.7.11–13.17–23.25–26.29-31.33–38). То сажртвовање са Христом, као услов саваскрсавања са Њим, јесте циљ на који нас упућује аутор Посланице.