ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРЕХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА, новембар 2023

Ископавања на археолошким налазиштима Еин Зипори и Еин Есур у северном Израилу открила су оно што је можда најранији доказ ратовања на подручју јужног Леванта. Археолози Израелске управе за антиквитете (Israel Antiquities Authority , IAA)  открили су преко 400 ратних каменова из периода 5800- 4500. год. пре Хр. Каменови за праћке могли су да се различито употребљавају, али  изненадна појава великих количина полустандардизованог камена за праћке навела је истраживаче да сугеришу да су коришћени у рату.

Праћке су кроз историју биле уобичајено ратно оружје  што је овековечено у причи о Давиду и Голијату (1Сам 17), а нова студија сугерише да би могле да буду и најранији доказ ратовања. 424 камена за праћке откривена на локалитетима из раног халколита имају јасне знаке да су ручно обрађивани да би се обликовали у полустандардизовану величину и облик. Око 5см дугачки и 2,5см широки каменови су били идеалног облика и тежине (око 60гр) за максималну прецизност, а биконични облик се поклапао са сличним оружијем јелинског и римског периода.

Камење за праћке имало је примену у лову и сточарству, али чини се да овде то није био случај јер нема остатака дивљачи у скуповима фауне  на овим локацијама.Постоје историјски и етнографски примери праћки које користе сточари широм света, али они углавном нису користили "камену", већ глинену "муницију" која је имала за циљ да погоди, али не и повреди и која се могла лако произвести на било којој локацији. Друштва у којима је у овом времену и даље преовладавао лов почела су, како налази сугеришу, са употребом лука и стреле. То је истраживаче навело да закључе да је  „ово камење, у ствари, најранији доказ ратовања у јужном Леванту. Сличност камења за праћке указује на велику индустријску производњу. Напор уложен у аеродинамичку форму и заглађивање површине камења указују на то да је требало да буду тачно и смртоносно оружје." Слично камење од праћке откривено је у старијим контекстима у другим регионима, ово је најранији такав пример у јужном Леванту. Датум се уклапа са постепеним преласком са претежно ловачко-сакупљачког начина живота на првенствено пољопривредни.Етнографске студије су показале да као вештина која се развија годинама, праћка може бити прилично прецизна, било у лову на птице или у борби, што може довести до критичних рана на глави. Штавише, текстуални извори који описују битке из грчког и римског периода укључују описе важности јединице праћкара.

Историчари и филозофи су вековима жестоко расправљали о пореклу ратовања и многи су га повезивали са неолитском револуцијом, односно преласком са ловачко-сакупљачког на земљораднички начин живота који је подразумевао контролу стратешких ресурса. Хронолошки, ово је период између тзв. керамичке неолитске лодијанске културе и  гасулијанске културе.У овом периоду Еин Зиппори и Еин Есур су биле веома велике локације. Једна је покривала око 70 хектара, а друга преко 120 хектара. То је можда било једна од покретачких снага њиховог наоружања. Два друга велика налазишта у овој области, Еин ел-Јарба и Кабри, такође су дала велике налазе камења из тог периода. Појава систематске производње оружја указује на корак напред у припреми за борбу. Ратовање током раног халколита Јужног Леванта је такође уверљиво у светлу повећане величине насеља, остатака монументалних јавних зграда и сл.У сваком од ова четири велика места живеле су хиљаде људи. Узимајући у обзир мали број или често потпуно одсуство камена праћке на средњим и малим локалитетима из раног халколита може се закључити да је распрострањена производња и употреба овог оружја била повезана са насељима већим од  15 хектара.

Биконични пројектили са неколико локација културе Халаф претходе примерима јужног Леванта. Из региона Халаф културе они су се проширили на запад до западне Анадолије крајем 7. миленијума пре Хр. и на Јужни Левант почетком 6. миленијума. Интеракције у шестом миленијуму пре нове ере између јужног и северног Леванта и Месопотамије су евидентне у различитим налазима: грнчарија, антропоморфне и зооморфне слике, увезене посуде од опсидијана и хлорита  и дизајн каменова за праћке.

Овакво оружје познато је из историјских и етнографских извештаја широм света, укључујући Океанију и западну обалу Северне Америке. Праћка је кроз историју коришћена у различите сврхе, најчешће као оружје, али и као алат за лов и сточарство. Праћка је можда добила различита симболичка значења код различитих народа у различито време. На пример, праћници су били веома поштовани ратници у предевропској Океанији, али вероватно мање часни у старом Египту, где је праћка можда била повезана са пастирима ниже класе.

Велике количине каменова за праћке на локалитету које чине пронађене скупове који су били предмет овог истраживања показују особине систематске производње које се огледају у формализацији, стандардизацији и улагању у производњу ових предмета, дајући увид у њихову географску дистрибуцију. Напори модификације, формализације и стандардизације ових камених предмета захтевали су мукотрпан рад.

Јужни Левантијски рани халколитски скупови праћки налазе се од долине Рифт на истоку до медитеранске обале на западу, и од долине Језреел и северне равнице Шарон на југу до долине Хула и Западне Галилеје на северу, искључујући Горњу Галилеју. Чини се да Ен Есур означава јужну границу региона у којем су се систематски употребљавале камење за праћке. На локалитетима су откривени остаци насеља и артефаката, који датирају од предгрнчарског неолита до римског периода. Изложени остаци обухватају домаће, јавне и монументалне објекте, интрамуралне сахране одраслих и одојчади, доказе о ритуалним активностима и антропоморфне и зооморфне фигурине.

Наведене локације су могле да функционишу као локални центри моћи, борећи се једни са другима из различитих разлога.Они су можда изнедрили и најстарију познату фабрику за производњу стандардизованог ратног оружја. Напомињући да је камење изгледало практично идентично, истраживачи су утврдили да је оружје направљено по стандардним спецификацијама. Слично камење пронађено је широм Израела, али ово је први пут да је пронађена тако велика залиха таквог оружја, што указује на организовану заједницу која производи муницију.

Од укупног броја пронађених каменова 84% је било мало оштећено или комплетно што је пружило могућност прецизнијег истраживања, мерења и сл. Камење је најчешће обликовано из тврдог кречњака, креде и базалта. Технолошки аспекти израде овог камења имају много заједничког са производњом оруђа од каменог камена и других камених предмета произведених помоћу редукционе секвенце.

„Камење, које је требало да буде испаљено из ремена, је изглађено, са специфичном биконичном аеродинамичком формом, што омогућава тачну и ефикасну паљбу“, саопштила је IAA. Овај биконични дизајн је „прихваћен као оптималан за пројектиле“ и касније су га усвојиле и грчка и римска војска.

 „Укупна униформност тежине, облика и величине камена за праћке у разматраном склопу сугерише да су праћке систематски произведене за употребу од стране стандардних корисника (ратника), опремљене стандардним ременима, што им омогућава ефикасну обуку“, закључују аутори студије додајући да помак од неформалних праћки на високо стандардизовано оружје може указивати на пролиферацију организованог ратовања током раног Бакарног доба. Ова могућност је појачана повећањем величине насеља у Јужном Леванту у овом тренутку, док остаци „монументалних јавних зграда“ у Ен Зиппори и Ен Есур наговештавају „слојевито друштво, укључено у међурегионалне или међународне размене и склони сукобима“.

Камење за праћке често налазило у гроздовима, а научници су закључили да овај распоред указује на то да су пројектили често испаљени масовно, при чему „кана за праћку може представљати муницију баража коју ће испалити група праћки. У рату, ово може да изазове слом формације у супротној страни“.

Занимљиво је да ово масовно произведено оружје нагло нестаје из археолошких записа око миленијум касније, иако је нејасно да ли то указује на смањење регионалних непријатељстава. Упркос томе, откриће камена за праћке даје слику организованог ратовања на Блиском истоку у прошлост више од 7.000 година и наставља се, трагично, до данашњих дана.У наредним периодима, хиљадама година, природни каменчићи ношени водом вероватно су коришћени као пројектили у региону. Најпознатије у библијској причи о Давиду и Голијату, праћке су се још увек користиле као војно оружје све до римског периода. Формализоване праћке су се поново појавиле у археолошким записима Јужног Леванта, тек у јелинском периоду у виду биконичних праћки прилично сличних димензија и облика. Забележено је да су специјализоване римске јединице зване funditores одиграле кључну улогу у римском освајању Британије у 1.в. хр. ере. 

Ипак, приповест о пастиру и дворском музичару који побеђује филистејског дива, зитеза-заточника непријатељске војске уз помоћ шпраће и поточних облутака, најпознатија је употреба овог оружја. Неки моменти споменути у овом чланку могу да буду индикативни за разумевање детаља унутар ове приповести. Најпре, иако је употреба праћке била део ратних дејстава, она је била повезана и са сточарством. Може се претпоставити да је млади Давид често употребљавао такво оружје крај својих стада. То што је таква употреба праћке била нарочито заступљена у егејским областима Грчке, може да нам помогне да разумемо још један детаљ. Наиме, управо је Егеј, Крит, Кипар и Сардинија постојбина „народа са мора“, поморске коалиције која је угрозила Египат, а чији део су били и Филистејци, народ дивовског Голијата. Можда је то разлог због којег је у Египту са презиром гледано на праћкаре, као на сточаре. Ништа мање је вероватно да је филистејски борац, који је знао да је праћка пастирско оружије, те који је знао да су Египћани (са којима су ратовали његови преци) презирали праћкаре, био увређен (у дослвном смислу смртно) појавом Давида са праћком у руци. У том контексту његове речи да ли сам ја пас да... (1Сам 17:43) имају нарочит смисао. Занимљиво је напоменути још један моменат, повезан са открићем из децембра 2022. год.

Проналазак је повезан са временом Макавеја (2.в. пре Хр) и грчким градом Јавне, У овом граду је пронађен метак за праћку сличних димензија, али направљен од олова. На овом пројектилу грчким словима је било исписанопобеда за Херакла и Хаурона.  Метак је вероватно припадао грчком војнику што потврђује призивање грчких божанстава. Сматра се да су овакви натписи су били део психолошког ратовања, углавном намењени да магично подстакну метак праћке, застраше непријатеља, уједине ратнике и подигну њихов дух, додала је она.

Ово се проширило у модерно доба, са порукама или слоганима који су често исписивани на муницију. Чини се да је писање порука на оруђама рата традиција стара колико и сам рат, при чему је праћка међу првим дометним оружјем које је човечанство користило. Како је то повезано са Давидом? Не, не он није написао поруку на облитку који је испалио на Голијата, али је јасно вербализовао поруку идем на тебе у име Господа, Бога над војскама, Бога војске Израилове (1Сам 17). Да ли је ова вербализација инспирација каснијим натписима, или је била инспирисана неким натписима ранијег времена остаје ствар нагађања.

 

Древни град Гезер на југу Леванта је добро познат из египатских, библијских и асирских извора. Повезан је са борбом за власт, освајањима и интригантним причама које укључују личности као што су Соломон, његов неименовани таст, египатски фараон, али и знаменитим владарима Египта као што су Аменхотеп III, Ментептах, Шешонк (биб. Сисак) I. Идентификовање Гезера са Tell Jezer буквално је уклесано на десетак натписа и потврђено импресивним остацима из Бронзаног и Гвозденог доба. Истраживања на овом месту пружају јединствену прилику да се упореде текст и археологија, као и да се изнесе на видело недокументовани свакодневни живот становника града. У овом подухвату, независно научно датирање је кључно за одређивање хронологије.Недавно је објављен академски рад који подноси резлутате истраживања који омогућавају, по први пут, да самостално одредимо хронологију локалитета, тестирамо одрживост (из хронолошке перспективе) предложених историјских корелација и допринесемо дебатама о хронологији Гвозденог доба.

Научници који покушавају да реконструишу историју Бронзаног и Гвозденог доба јужног Леванта веома је значајно истраживање интеракције текста и археолошких доказа.

Библијска прича о израилском освајању Ханаана под њиховим вођом Исусом Навином помиње извесног „цара Гезера“ (ИНав 10:33) који јепогинуо у покушају да се прикључи савезу против израилских снага. Гезер је наведен левитски град (ИНав 21). Соломонов египатски таст је наводно доцније опљачкао Гезер (почетак 10. в.) док је водио акцију усмерену на Филистеју. Град је, потом дао Соломону као мираз уз своју кћер (1Цар 9:15–16). Соломон га је обновио и утврдио. Доцније се спомиње разарање које је овај град доживео од стране сиро-аморејског цара Хазаела.

Гезер се спомиње у бројним изворима и зато је ова локација веома значајна за препознавање поменуте интеракције. Имао је велики стратешки значај о чему сведочи пажња коју су му давали страни владари. Данашња археолошка локација Tell Jezer простире се на 12ха и убраја се у највеће хумке јужног Леванта, а свакако је највећа наподручју Шефела (област јужнох и централног Израела). Град се налази ма на кључној раскрсници између приобалног пута Via Maris и пута који води у унутрашњост ка брдима и даље у Трансјордану.Важност овог интригантног места делимично је последица стратешког положаја који је имао на раскрсници древног обалног трговачког пута који је повезивао Египат са Сиријом, Анадолијом и Месопотамијом и пута за Јерусалим и Јерихон. У Библији се помињу Исус Навин и Соломон у вези са Гезером, који је данас национални парк и археолошко налазиште у подножју Јудејских планина на граници региона Шфела, отприлике на пола пута између Јерусалима и Тел Авива.Налази се на 225м надморске висине што му омогућава импресивни поглед на околни терен готово у пуном кругу. Становници су имали приступ бунарима и изворима, као и плодним пољима у Ајалону и суседним долинама.

Гезер се помиње у египатским, асирским и библијским текстовима. Египатски и асирски текстови су савремени догађајима које описују и стога су општеприхваћени као описивање стварних догађаја (уз препознатљиву политичку пристрасност). Библијски текстови су написани вековима касније, па је историјска стварност иза њих мање јасна и предмет је расправа. Египћани су овај град  знали још од 8. династије, ако не и раније. Током 15.в. пре Хр. Тутмосес III га бележи на својој топографској листи, а Тутмосес IV тврди да је у близини града заробио Хурите. Хронологија ових владара је подржана радиокарбонским датирањем. До 14. в. пре Хр. Гезер је био један од доминантних градова-држава у централном и јужном Ханаану што је препознатљиво у Амарна-писмима. Пред крај касног Бронзаног доба, Мернептах је покренуо поход на јужни Ханаан како би угушио побуну која је избила пред крај владавине Рамзеса II и на његовој стели која велича победу над Хананским становништвом спомиње се и заузимање Гезера. Уопштено, сматра се да Мернептахова стела одражава историјску стварност, а то је потврђено и другим изворима.

Библијски извори сведоче да је овај град био део граничне области у којој су се борили Израилци и Филистејци (2Сам 5:25; 1Дн 14:16; 20:4).  У библијским текстовима који описују време "уједињеног царства" најинтригрантнији је опис египатског освајања овог града који је потом предат Соломону као свадбени дар од његовог египатског таста (1Цар 9:15–17). Соломон се описује као обновитељ и градитељ Гезера, упоредно са Мегином и Асором. Уопштено, ови  извештаји су предмет научне полемике, али они који у њима препознају историјску тачност сматрају да се неименовоани египатски владар, таст Соломонов, може поистоветити са Сиамуном из 21. династије. По Соломоновој смрти и подели царства, ова област постала је предмет египатских освајања међу којима је био и Шешонк I (988–945.пре Хр). Он је оставио листу топонима и тријумфални рељеф у Карнаку на којима се могу пронаћи многе локације јужног Леванта, а међу њима и Гезер. Шешонк I се обично поистовећује са библијским „Сисаком, царем Египта“, који је напао Јерусалим у петој години владавине Ровоама (1Цар 14:25–26; 2Дн 12:2–9). Ова референца потврђује да је пре напада на Јерусалим египатска војска вероватно опседала Гезер пошто је град чувао западни крај главног пута који води до Јерусалима. Последња велика референца на Гезер током Гвозденог доба јавља се у савременим асирским изворима који описују опсаду града од стране Тиглат-Пелисера III. Датована текстуалним доказима ова опсада, приказана је на рељефу палате у Нимруду, смешта се у 734. пре Хр.

Археолошка ископавања у Гезеру трају дуже од једног века. Прва ископавања је вршио Macalister у периоду 1902–1909, али примена рудиментарних метода ископавања његове налазе чини тешким за интегрисање иако је ископао скоро 60% налазишта. Ипак, његова ископавања су показала да је локација низом кључних структура (градских капија,  бедеми утврђења дуж јужне ивице локалитета...) повезана са градовима касног Бронзаног и Гвозденог доба. Уследила су нова ископавања 1912–1913;1923–1924; 1934. Истраживања се и касније настављају уз примену пажљиве стратиграфске методе (1964-1974). Показано је да су нека открића  Макалистера погрешно датирана, а откривене су иградске капије са четири и шест комора и казаматски зид. Истраживања су настављена 1984. и 1990. год. са циљем датирања „спољног зида“, доњег пролаза и истраживања административне зграде из Гвозденог доба II. Теренски рад на локацији обновљен је у периоду 2006-2017. год. Истраживачи су се фокусирали на истраживање налаза који припадају Гвозденом добу. На локацији је спроведено је десет сезона ископавања под окриљем Института за археологију Танди Југозападне баптистичке богословске семинарије (Tandy Institute of Archaeology, Southwestern Baptist Theological Seminary). Током ових истраживања откривено је континуирано насељавање кроз три слоја од касног Бронзаног до Гвозденог доба I и још четири слоја насељавања током Гвозденог доба II.

Ископавања у периоду 2010–2018 спроведена су под покровитељством Баптистичке богословске семинарије Њу Орлеанса (New Orleans Baptist Theological Seminary, NOBTS) и Управе за националне паркове Израела (Israel National Parks Authority, INPA). Главни циљ је био да се проучавање водоводног система, откривање начина његовог функционисања и датирања.

Гезерова археологија је играла значајну улогу у многим дебатама везаним за хронологију јужног Леванта. Кључна питања која су се наметала била су обим и датум уништења крајем касног Бронзаног доба. Показало се да је датирање на бази грнчарије (којим је уништење повезано са Мернептаходим освајањима) озбиљно ограничена. Значајно је да иако Гезер није био средишње налазиште повезано са Филистејцима, за њих карактеристична грнчарија се појављује у Stratum-у XIII, и то сасвим изненада (иако чини само  5% релевантног склопа грнчарије). Показало се да је од великог значаја одређивање апсолутне хронологије времена када је „филистејски“ утицај први пут стигао до Гезера је од великог интереса, јер би могло побољшати наше разумевање друштвених интеракција током транзиције касног Бронзаног доба у Гвоздено доба.

Датум „спољног зида“ и доње капије као то да ли је Гезер током касног Бронзаног доба био утврђени град представљали су озбиљан предмет научне дебате. Ипак, јасним се показало да се монументална градитељска делатност јавља у стратуму VIII. ово је слој којем припадају казаматски зид, шестокоморна капија и велика управна зграда. Ова промена се уобичајено смешта у 10.в. пре Хр., а сама капија се појављивала у хронолошким дискусијама због Јадиновог повезивања капија са шест комора у Гезеру, Хасору и Мегиду са Соломоновим градитељством (1Цар 9:15). Истраживања су показала да ове капије нису биле карактеристичне ни за само једно време ни за само једну област. Финкелштајн је сматрао да овај стратум треба датирати у 9. в. односно временом владавине Омридске династије. Недавна интензивна археолошка истраживања у Шефели показују да је стратум део обрасца који указује на политичку експанзију можда чак и Јудејског царства. Ипак, датирање и историсјке повезнице остале су предмет спора, а новија истраживања сугеришу да их можда треба повезати са Сисаковим/Шешонковим египатским освајањима, док у случају прихватања датирања која је Финкелштајн  то би били трагови освајања из похода арамејског владара Хазаила (око 830. пре Хр).

 

Радиокарбон и Гезер

Током протекле две деценије, радиокарбонска метода је у великој мери допринела постављању апсолутних датума за кључне стратиграфске секвенце касног Бронзаног и Гвозденог доба у јужном Леванту и играла је све централнију улогу у покушајима да се реше истакнута хронолошка питања. Слојеви бројних локација (Дор, Мегидо, БетШеан, Рехов, Лахиш, Тел ес- Сафа, Тел Микна, Јафа, БетШемеш, Азека, Кирбет Кејафа, Аскелон...) датирани су употребом ове методе и велики скупови података који покривају дугачке, континуиране стратиграфске секвенце најбоље могу да допринесу хронолошким дебатама. Међутим, у јужној Цисјорданији многи скупови података су мали и имају велике празнине; чак и у Лахишу, који је до сада нудио најдужу секвенцу Гвозденог доба, постоји вековни јаз током Гвозденог доба I. Развој даљих скупова података од континуираних слојева касног Бронзаног доба до  секвенци Гвозденог доба – не само великих и историјски значајних места као што је Гезер – показаће се кључним за решавање хронолошких дебата и прецизну реконструкцију историје региона. До недавно је у Гезеру било доступно само неколико ad-hoc мерења С-14 за било који слој или период.  Међутим, током нових истраживања вршена су прецизнија и детаљнија С-14 датирања скупова података који покривају велике делове средњег, касног Бронзаног доба и Гвозденог доба.

Међу научницима , разумљиво, постоји одређена резерва у погледу успостављања веза између археолошких остатака и догађаја, процеса или појединаца у текстуалним изворима. Ипак, опрезно поређење различитих извора је неопходно, нарочито имајући у виду њихова ограничења. При овом поређењу битно је имати на уму дискутабилну историчност текстова и отворене аспекте археолошке интерпретације. Хронологија је један од кључних тестова за утврђивање основне изводљивости потенцијалних археолошко-текстуалних корелација. Једна од слабости корелација предложених у прошлим студијама била је упитна прецизност или тачност традиционалних хронологија заснованих на локалној и увезеној грнчарији/налазима и текстуалним доказима. Хронологије засноване на радиокарбону на кључним историјским локацијама као што је Гезер пружају прилику да се тестира изводљивост нових и раније предложених корелација.

 

Стратиграфија tandy-експедиције

Најранији значајни остаци Tandy-експедицијe су утврђење и бедем средњег Бронзаног доба, откривени у сондажама на јужној падини. Најнижи окупациони слој откривен је на само једном квадрату и састоји се од два камена зида чији квалитетно зидани сугеришу јавну зграду. Стратум 12Б је најранији хоризонт за који је постигнута широка експозиција и има велику грађевину (15Х20м). Објекат се протеже све до ивице падине и делимично је еродирао, тако да се јужни завршни зид може само оквирно реконструисати. Налази на локацији  укључивали су скарабеја Аменхотепа III, цилиндрични печат и неколико комада златне фолије. Неки налази из суседне собе укључују о бифацијалну плочу са картушом Тутмозиса III – типичним производом из 19. династије који обележава успомену на владара 18. династије. Функција зграде је неизвесна, али је могла бити елитна резиденција. Чињеница да се зграда Стратум 12Б протезала до ивице падине и да сонде на ниже нагибу нису успеле да пронађу наставак Спољног зида сугерише да у овом периоду Гезер није био утврђен или да је зид еродирао са падине. Зграда је уништена у ватреном пожару, о чијој катастрофалној природи сведоче остаци три особе. У више просторија наишли су на спаљене рушевине и керамику која се може обновити.Стратум 12Б је приписан позном Бронзаном добу  IIB на основу керамике, бифацијалне плоче и стратиграфског положаја испод изразито слоја из Гвозденог доба I (стратум 11). Хоризонт разарања је повезан са освајањима Мернептаха, а и на другим местима на локалитету могу се пронаћи фрагментарни остаци истог освајања. Становници Гезера су обновили насеље недуго после уништења што потврђује мања обнова елитне резиденције, као и слична поновна употреба архитектуре у стратуму 12А који се датира у Гвоздено доба I.

Најзначајнија даља открића повезана су са слојевинама 8 и 7. Наиме, градитељи слоја 9 су били добро свесни уништеног хоризонта ранијег стратума и градили су неспосредно на његовој архитектури интегришући или поново користећи неке архитектонске елементе. Овај слој је повезан са новим градским зидом који је накнадно додатно трансформисан у слоју 8 на прелазу да касног Гвозденог доба I на рано Гвоздено доба IIА. Ово је био период велике трансофрмације, појаве монументалне архитектуре и изградње новог фортификационог система са масивном шестокоморном капијом, казаматским зидом и великом управном зградом (која је од од структуре капије одвојена само уском уличицом). Сличне капије су пронађене у Асору и Мегиду, а у Хазору систему утврђења су додани и спољни зид и доња капија. Управна зграда (19Х12м) имала је најмање петнаест просторија око великог централног дворишта и одговара традицији великих административних зграда из Гвозденог доба и одражава такозване палате типа хилани на северу Леванта. Зграде овог стила у јужном Леванту су назване Lateral-Access Podium (LAP) или Central Hall Tetra-Partite Residencies. Источни део зграде (уз градску капију) обухвата неколико одаја дебелих зидова које су можда чиниле део одбрамбене куле. Управна зграда је са севера омеђена уличним и монументалним степеништем. Чини се да је овај стратум уништен у великом деструктивном догађају. Већина зидова управне зграде је пала у истом правцу (западно) и структура је затрпана до 1,5 м крхотина од опека. Чини се да су становници били упозорени на предстојећу катастрофу, јер је зграда пронађена углавном празна. Докази уништења пронађени су и у суседној шестокоморној капији.

У стратуму 7 (VII; Гвоздено доба IIА) карактер капијског простора је промењен од административног до кућног. Казематски зид је поново коришћен, али је капија обновљена са четворокоморним планом. Слој разарања сведочи о изненадном окончању овог периода, после којег долази до нових промена у стратуму VI (Гвоздено доба IIБ). Сада су изграђене три велике јавне зграде подигнуте су западно од градске капије. И овде долази до уништења које се може повезати са освајањима асирског монарха Тиглата Пилесера III. Освајања препозната у претходном слоју повезивана су са походима аморејског Хазаела (око 830. год. пре Хр).

 

Материјали и методе узорковања

Краткотрајни органски материјали  погодни за С-14 датирање сакупљани су током десет сезона Tandy-ископавања. Нарочито је било значајно сакупљање угљенисаног семена тј. његово извлачење из најбезбеднијих контекста  коришћењем циљаног финог сувог просијавања. Узорци за датирање су одабрани да представљају низ прекривених хоризоната и најмање три мерења по стратуму. Приоритет је дат контекстима са доказима о in situ сагоревању или већим концентрацијама органског материјала.

Узорци за Стратум 12Б потичу из широког спектра контекста. Угљенисано семе је добијено из изгорелог садржаја више просторија. Анализирани су и скелетни остаци.

Узорци из слоја 11 потичу из наслага богатих органским материјама. Слој 10Б је представљен концентрацијом угљенисаних коштица маслина. Узорци Стратум 10А потичу из семена на гипсаном поду и семена повезана са посудама у складишту. Идентификован је само један узорак који може поуздано датирати Стратум 9. Из управне зграде дворишног типа Стратум 8 пронађено је неколико угљенисаних семена на омалтерисаним подовима просторија. Обилно угљенисано семе за датирање Стратума 7 добијено је из слоја разарања.

 

С-14 датирање

Израђено је укупно 35 радиокарбонских датума из седам слојева, од којих је већина заступљена са најмање четири мерења. Вишеструка мерења су направљена за неколико контекста са великим концентрацијама семена. Мерење С-14акцелераторским масеним спектрометром (AMS) обављено је у пет лабораторија, првенствено у Аустралијској организацији за нуклеарну науку и технологију (Australian Nuclear Science and Technology Organisation, ANSTO) и Универзитету у Гронингену  (University of Groningen). Сва мерења су извршена на угљенисаном семену једног ентитета, осим једног мерења на коштаном колагену. Узорци су претходно третирани коришћењемA cid-Base-Acid (ABA) протокола за уклањање загађивача који садрже угљеник. Након ABA, коштани колаген је екстрахован коришћењем протокола желатинизације и ултрафилтрације. Претходно обрађени узорци су сагорели, а резултујући СО2 претворен у графит, чији је део коришћен за одређивање δ13Ц масеном спектрометријом односа изотопа (Isotope Ratio Mass Spectrometry, IRMS).

 

Бајесовско моделирање

Да би се добиле прецизније хронолошке информације, подаци о радиокарбону су комбиновани са  a priori  познавањем релативног стратиграфског реда коришћењем Бајесовог приступа. Датуми су поређани у низу „фаза“ према археолошким слојевима. Није било претпостављеног унутрашњег реда између датума унутар исте фазе. Појединачне границе указују на фазе које су суседне, док су додатна граница и празна фаза уведене тамо где недостају подаци о С-14. Између фаза 9 и 8 коришћена је додатна граница због посебно изражене промене у архитектури и могућег јаза, и мале количине података.

Уобичајена стратегија је била да се датуми са најнижим индексом сагласности итеративно уклањају из модела све док укупни индекс слагања модела не пређе 60%. Ово понекад може довести до потпуног искључења значајног дела података. Други приступ користи  функционалност OxCal да би аутоматски идентификовао и смањио тежину података који се лоше уклапају. Модел затим израчунава вероватноће постериорног одступања за све датуме на основу уклапања модела. Ове претпоставке су прикладне за краткотрајне материјале, који обухватају све С-14 узорке Tandy ископавања. Други приступ граничним вредностима – који се овде првенствено користи – је пожељнији јер генерално смањује потребу да се ручно елиминишу датуми из модела. Понекад је још увек мудро тестирати ефекат потпуног искључивања оних датума који су идентификовани као вероватни одступници, како би се осигурало да они не утичу неоправдано на модел. 

 

Резултати С-14C датирања пре моделирања

Скуп независно С-14 датума из стратума 12Б-7генерално добро одражава стратиграфски ред. Велика већина резултата је конзистентна унутар сваког слоја/подстратума. Датуми из више лабораторија и AMS тестова показују добро слагање.

Бајесово моделирање С-14 података нема велики утицај на исходе модела, али пружа уже и вероватно реалније процене.

У сврху поређења, дат је модел који користи алтернативни приступ одступницима. Резултати су веома слични моделима.

Бајесовски модели смештају Стратум 12 у 13. век пре Хр. Крај слоја 12Б је лакше утврдити: ограничен уз помоћ слојева изнад, уништење елитне резиденције је постављено у период 1218–1172. пре Хр). Накнадна обнова резиденције (ул. 12А), иако нема директних података, очигледно припада првој половини 12. в- пре Хр., а убрзо је уступила место потпуно новој архитектури. Почетна граница Стратума 8 укључује касни 11. в. Хр (1041–967). Стратум 8 је коришћен током првог дела 10. в. пре Хр, све до његовог уништења средином века (969–940. пре Хр). Хронолошки положај овог хоризонта је тешко оспорити захваљујући ограничењу које пружа слој 7 изнад. Стратум 7, са преласком на домаћу архитектуру у области капије, коришћен је првенствено током каснијег дела 10. в. пре Хр. Није био нарочито дуговечан, јер је ово место поново постало плен деструктивног догађаја крајем 10. или почетком 9.в. пре Хр.

Нова С-14 истраживања помажу нам да утврдимо апсолутну хронологију Гезера од краја касног Бронзаног доба до Гвозденог доба IIА. Пошто је релативно мало локалитета у овом региону било континуирано заузето током транзиције касног Бронзаног доба у Гвоздено доба, дат је кључни допринос разумевању археологије Шефеле и обалне равнице. Гезерова стратешка позиција и често појављивање у текстуалним изворима, као и доступност хронологије засноване на С-14 пружају прилично јединствену прилику да се преиспита утицај сложених политичких промена које су се десиле у региону током овог периода. Имајући на уму ограничења текстова и питања историчности, можемо користити независну радиокарбонску хронологију Гезера да тестирамо – са стриктно хронолошке тачке гледишта – одрживост предложених директних корелација између археолошких остатака и забележених догађаја или феномена.

Комбинујући радиокарбонске податке са познатим редоследом и дужинама, модел претпоставља Астонове ултра-високе дужине владавине за Тутмоса III до Рамзеса II и за све остале владаре.

Подаци радио-угљеника из ископавања у Тенди потврђују да је Гезер био континуирано насељен у периоду 13-10. в. пре Хр, упркос вишеструким разорним догађајима. Елитна резиденција Стратум 12Б, са својим знацима богатства и везама са Египтом, пружа прозор на Гезер током 13. в. пре Хр. Изненадно и ватрено уништење ове зграде, у којој је убијено више појединаца, догодило се у временском периоду 1218–1172. или 1244–1148 пре Хр. Утицај догађаја на остатак града је неизвестан. Разни људски или природни узроци могу се позвати да би се објаснило уништење, али примећујемо да је датум компатибилан са Мернептаховом кампањом и његовом тврдњом да је освојио Гезер. Користећи традиционални приступ египатској хронологији, Kitchen би датирао Мернептахову владавину у 1213–1203. пре Хр., а Schneider у 1224–1214.

Уништавање Стратума 12Б добро се уклапа са подацима о С-14 за деструктивне догађаје на другим локацијама у јужном Леванту. То је посебно слично уништењу Лахиша. Док су директни узроци уништења  вероватно варирали, а догађаји су можда били раздвојени неколико година, укупан образац се обично посматра као део периода превирања (тзв. „године кризе“) који је утицао на шири регион источног Медитерана. Чини се да су Мернептахова кампања и покушаји да задржи контролу над јужним Левантом одговор на градове-државе и градове који су се побунили против египатске власти.

Гезер се очигледно брзо опоравио обновом Стратума 12А у првом делу 12. в. пре Хр. Статус града није јасан, али чини се да није досегао значај које су имали Лахишл и Азека где је препознатљиво нагомилавање богатства и ојачане везе са Египатом. Можда зато Гезер није делио судбину Лахиша и Азеке, који су претрпели снажна разарања  у другом делу 12. в. пре Хр. због чега су локације током читавог века биле ненастањене.

Градски зид Гезера се подиже  у временском оквиру 1183–1136. пре Хр., и тада се јавља филистејска керамика у  граду.Гезер пружа једну од најснажнијих процена заснованих на С-14 тренутно доступних за керамику Филистејца и њену прву појаву на границама Филистеје. Резултат се блиско поклапа са недавним С-14 резултатима из Аскелона и Телл ес-Сафи (Гат).

Насељавање у Гезеру се наставилo све до 11. в. пре Хр. и поред вишеструких разарања. Нажалост, недостају подаци о С-14, али који могу одражавати Гезерову позицију током Гвозденог доба I. У јужном делу хумке Гезер, уништење је дошло у временском оквиру 1080–1021. пре Хр (или1097–999). Крај Стратума 10А процењује се у 11. в. пре, али што је прерано за Соломона (212. династија Египта).

Изградња слоја 8 повезана је са првим делом 10. в. пре Хр. Почетак Стратума 8 даје процену транзиције материјалне културе Гвозденог доба I y Гвоздено доба IIA у овој географској области. Прелаз не може бити каснији од Стратума 8, пошто је овај хоризонт недвосмислено. Транзиција Гвозденог доба I/IIA препознаје се  и грађењу монументалних грађевина и утврђења што указује на централну администрацију и развој или ширење политичких држава.

Регион Шефела током периода Гвозденог доба I/IIA се генерално посматра као „средња тачка“ између приморских („филистејских“) и планинских држава.То је била тампон зонa која је искусила „наизменично“ просперитет и пад. Да би се објаснио раст насеља и изглед локалитета са монументалном архитектуром и утврђењима током Гвозденог доба IIA предложени су различити модели: ширење на запад Јудеје у настајању. Датум раног ширења у Шефели из 10. в. пре Хр посебно искључује повезаност са северном израелском династијом Омрида, али је хронолошки компатибилан са Саулом, Давидом и/или Соломоном, чије владавине падају у 10. в. пр Хр. 

Док научници могу да расправљају о степену до којег извештаји ових раних планинских владара одражавају историјска сећања, ванбиблијски докази указују на то да су то биле стварне историјске личности, а већина научника види рану историјску основу за каснији развој нарације текстови.Предлажемо да Гезер Стратум  8 представља помак у политичком уређењу града, који одговара актуелним моделима развоја државе у региону током Гвозденог доба II.Поређење уништења слоја 8 са традиционалном хронологијом Шешонка I заснованом на С-14 показује да је овај слој можда дошао до краја током његове владавине.

Резултати засновани на С-14 из стратума 7 отварају још једну могућност за корелацију са Сисаком/Шешонком. Крајња граница (927–885 пре Хр.) укључује заједнички библијски датум за Сисаков поход, али се не уклапа добро са тренутним С-14  засноване на проценама за Шешонка. У сваком случају, чврсто је искључена ранијe држана историјска повезаност слоја 7 са арамејским владаром Хазаелом у другом делу 9. в. пре Хр. Дакле, oткрића су у корелацији са одређеним догађајима детаљно описаним у библијским и другим древним текстовима, као што је уништење Гезера под фараоном Мернептахом и под фараоном Сисаком, првим египатским царем кога библијски писци спомињу по имену, али не и у корелацији са С-14 датумима, као што је пад Гезера под Хазаелом, древним владаром (1Цар 19:15-17).

Објављени чланак пружа прву хронологију засновану на радиокарбону за Тел Гезер у периоду од 13. до 9. в. пре Хр., рекла је ауторка студије Линделе Вебстер (Lyndelle Webster) из Аустријске академије наука (Austrian Academy of Sciences)археолог са искуством у природним наукама и инжењерству. Њено истраживање се фокусира на археометрију – где је специјализована за научне методе датирања и микроморфологију тла. Управо ова специјализација омогућила је истраживачима да на бази угленисаног семена успоставе чврсту хронолошку линију. Он додаје: Ово нам је омогућило да независно тестирамо да ли су корелације које су предложене између одређених археолошких слојева и догађаја из писаних извора изводљиве са хронолошке тачке гледишта. Ова студија пружа детаљан скуп података који се може користити за тестирање предложених корелација између археолошких записа и древних текстова. Нови скуп података пружа независну извор апсолутних датума који ће омогућити истраживачима да боље разумеју догађаје у Гезеру и да их ставе у регионалну перспективу.Развој хронологије засноване на радиокарбону у Тел Гезеру – локалитету са јединствено богатим историјским везама – илуструје кључну улогу радиокарбонског датирања које може и мора да игра у реконструкцији историје појединачних локација, решавању дуготрајних дебата и тестирању могућих корелација између археолошких остатака и писаних извора.

Нисам очекивао ове резултате, рекла, др Линдел Вебстер додајући очекивала сам касније датуме, слично ономе што видимо у насељима северније. Али овде се дешава нешто другачије што још не можемо да објаснимо.Оно је веома занимљиво је да стратум 8 карактерише изненадна појава монументалне архитектуре, сличне оној која се јавља у Мегиду, Асору и Јерусалиму. Научници који су овај феномен до сада повезивали са 1Цар 9:15 и тамо описаним градитељским подухватима цара Соломона сусретали су се са критикама колега. Међутим, сада је С-14 датирање потврдило овакво тумачење, баш као ископавања која су вршена 1960-тих и 90-тих година.Овим је снажно оспорена хипотеза минималистичке школе (пре свега проф. Израел Финкелштајна) који је ове конструкције повезивао са век каснијом династијом Омрида.Није изненађујуће што је проф. Финкелштајн нову студију описао као студију мале вредности,наглашавајући да је студија ове природе превише ограничена у свом приступу те да истраживачи нису показали доказе за своје налазе који потичу из чистог контекста стратума 8. Другим речима, лепо је пронаћи семе које датира из 10. века пре Хр., али мора се обезбедити доказ који показује да је заиста припадало том спорном слоју 8, а не, на пример, ранијем слоју, каже Финкелштајн .

Насупрот томе, они тврде да су баш то учинили истакао је др Семјуел Волф који признајетим није узорковао материјал повезан са капијом са шест комора о којој се много расправљало, али да је  прикупио органски материјал из административне зграде поред, за коју су уверени да припада истом слоју. Узели смо узорке из добрих контекста и радимо на објављивању грнчарије.

Аутори рада, при томе не претендују на библијски максимализам и намерно остају недоречени у приписивању поменутих конструкција конкретном владару, премда их недвосмислено повезују са одређеним периодом. Штавише, значајно је нагласити да аутори крећу од претпоставке да су библијски текстови, настали вековима после описаних догађаја) мање поуздани од асирских и египатских који су савремени догађајима које описују. Вебстер додаје да датирање угљеника нам не може рећи ко је нешто направио. То нам само може помоћи да искључимо некога ко се не уклапа у тај временски оквир, али је ипак приморана да закључи даово враћа Давида и Соломона на сто зато што су били укључени у бар неке од монументалне архитектуре у овој области, или барем не можемо да их искључимо на начин на који би ови резултати изгледали да искључују Омриде.

Она подсећа и да истраживања последњих година све више показују да насеља из Гвозденог доба IIА која наизглед деле сличну керамику и друге културне карактеристике – као што су капије са шест комора – датирају из нешто другачијих периода. У северном Израелу изгледа да сежу до касног 10. и почетка 9.в. пре Хр., док локалитети на југу, попут Гезера и Кеијафе, датирају из раног 10. в. пре Хр. Постоји претпоставка да су се ови културни развоји десили истовремено, али подаци сугеришу нијансиранију слику, са разликом између севера и југа, каже Вебстер додајући „Потребно нам је више података са локација широм Израела да бисмо разумели шта се дешавало.

Ко год да су били градитељи Стратума 8 у Гезеру, добро брањени град није дуго трајао, јер нови радиокарбонски датуми показују да је насеље уништено средином 10. в. пре Хр. – педесет година или мање након изградње. Традиционално, ово уништење се приписује фараону Шешонку/Сисаку – за кога се сматра да је извршио препад на више насеља у Ханану. Датум уништења Стратума 8 добро се уклапа са другим студијама о радиокарбону за време владавине Шешонка (око 950. п. н. е.), али се заправо не поклапа са библијским датумом његовог напада из 925. пре Хр., каже Вебстер додајући: ипак, имајући у виду све неизвесности које су укључене и маргину грешке датирања угљеника, Шешонк/Схисхак је и даље вероватан кривац за окончање Гезеровог стратума 8.

Други научници, попут Josefa Garfinkela (Yosef Garfinkel) иако задржавају дозу опреза јер сматрају да се С-14 датирање стратума 8 заснива на недовољном броју узорака (сматра се да је потребно најмање 20 узорака из слоја за утврђивање веродостојног датума) подсећају да је велики број узорака наредног, слоја 7 значајан показатељ јер уништење ранијег слоја повезује крајем 10.в. пре Хр., што индиректно ограничава ранији слој и солидно га ставља у Соломоново време. Проф. Арен Меир (Prof. Aren Maeir), археолог са Универзитета Бар-Илан (Bar-Ilan University) сматра да дебата о постојању и обиму Уједињене монархије неће бити решена овом студијом, али признаје да она пружа наизглед солидно датирање у 10. в. пре Хр утврђења и јавне структуре у Гезеру 8. Ово би врло логично могло бити повезано са Уједињеном монархијом иако сумњам да ово може дати коначан одговор за историчност Давида и Соломона.

Чланак је потписала група аутора: Линдел Вебстер, Семјуел Волф, Стивен Ортис, Марчела Барбоса, Камерон Цоиле, Гари Арбино, Михаел Дее, Куан Хуа и Гералдине Јакобсен.

 

Научници и даље жестоко расправаљају о тачној локацији Витсаиде, новозаветног насеља које се налазило на северној обали Галилејског мора. Уз Јерусалим и Капернаум, Витсаида се често помиње у Еванђељима. Када је Исус први пут позвао своје ученике, отпутовао је у Галилеју и тамо нашао Филипа, који је описан као из Витсаиде заједно са Петром и Андрејом (Јован 1:43-44).  Град — укључујући његову оближњу обалу — идентификован је као место где је Исус извршио нека од својих најзнаменитијих  чуда. Исцељење слепог (Мк 8:22–26) и умножавање хлеба и рибе (Мк 6:30–44; Лк 9:10–17) су само нека од њих. Деценијама се Витсаида поистовећивала са ет-Теллом, античким насељем чији трагови се налазе на источној обали реке Јордан. Недавна открића на локацији ел Арај доводе у питање ово схватање.

Конзорцијум школа на челу са Универзитетом Небраске, Омаха (University of Nebraska, Omaha), тврди да ископава библијску Витхсаиду на локалитету ет-Телл на источној обали реке Јордан и објавили су своје налазе као Пројекат ископавања Витсаида од 1991. године. Вишегодишњи директор ископавања Рами Арав (Rami Arav) тврди да су археолошки налази са локције усклађени са историјским извештајима о древном насељу, укључујући извештај древног јеврејског историчара Ј. Флавија да је под Филипом Тетрархом (један од синова Ирода Великог) град побољшан, „... како у смислу броја становника тако и у смислу величине“ (Старине 18:2). Филип је 30. хр. ере,  преименовао град у Јулиас по Ливији-Јулији, жени римског цара Августа и мајци Тиберија, тадашњег цара. Арав наводи насељавање и значајан раст града током римског периода као доказ који поткрепљује Јосифов извештај.

Ова тврдња, међутим, није прошла без критике других научника међу којима се истакао др Стивен Нотли (Dr. Steven Notley), професор библијских студија на Најак колеџу у Њујорку (Professor of Biblical Studies at Nyack College, New York) који је истакао да се ет-Телл локација налази на миљу и по  Галилејског језера, односно превише далеко од водене површине да би био библијско рибарско насеље. 

Од 2014. године, тим који предводе Мордохеј Авиам, Дина Шалем и Нотлеи ( Mordechai Aviam, Dina Shalem и Notley) почели су да спроводе истраживања локалитета ел-Арај верујући да је то локација библијске Витсаиде. Орва ископавања из 2016.год. (започета скоро век након што је велечасни Рудолф де Хас приметио древне мозаичке плочице поред срушеног османског имања) открила су доказе насељу из времена Рима (1-3.в. хр. ере) укључујући купатило у римском стилу, фрагменте мозаика и сребрни новчић из 65-66. хр. ере. Недавни докази показују да постоји значајна материјална култура из римског доба у ел-Арају. Тим сугерише да би ниво мора у антици поставио ел-Арај директно на обалу Галилејског мора, што је одговарајућа позиција за рибарско село у поређењу са ет-Телл-ом. На локацији је пронађено много рибарске опреме – што би се очекивало да се нађе јеврејско рибарско село из римског периода. Ископавања локације ел-Арај одвијају се под покровитељством Центра за студије Свете земље (Center for Holy Land Studies, CHLS) и Кинерет Колеџа (Kinneret College).

Оно што говори у прилог археолозима који ел-Арај постовећују са библијском Висаидом су открића повезана са тамошњом ранохришћанском базиликом посвећеном св. апостолима. Ископавање цркве открило је, између осталог, три натписа, од којих један садржи молитву ником другом до ап. Петру.Поред ранијих резултата ранијих истраживања која су убројана у најзначајнија за август 2021. год. на локацији базилике је пронађен у скорије време и тзв, свети зид који није могао бити из куће Петра апостола, која је наводно била она на којој је саграђена доцнија византијска базилика. Сама кућа тј. њени остаци, може се налазити у слоју испод ове базилике и откривеног зида. Градитељи древне цркве су можда веровали да је зид, који су, изгледа, поштовали и пажљиво уграђивали испод апсиде своје грађевине, припадао дому Исусових апостола: Петра и Андреја. Тај зид, међутим, датира из 2-3.в. хр. ере. Ипак,окомито на њега, у нижем археолошком слоју, такође испод пода апсиде, био је још један зид који се датира у 1.в. хр. ере тј. из времена Христа и апостола. Не можемо да знамо да ли је то био део Петровог дома, али остаје чињеница да је старији зид поштован као такав вероватно због уверења (усменог предања) да потиче из времена апостола и да је део дома у коме су они одрасли.

Остаци оба зида су откривени када је мозаички под апсиде стручно уклоњен ради даљег истраживања (уз напомену да ће бити обновљен). Постоји више доказа који подржавају тумачење ел-Арај-а као Витсаиде и цркве као Петрове цркве, зване Црква апостола. Византијци нису градили базилике било где: оне су увек биле изграђене са апсидом постављеном изнад свете реликвије, објашњава Авијам, а локација овог зида и брижност са којом су га градитељи цркве „упаковали“ и сачували сугеришу да је то била света реликвија. Поштовање зида давно несталог светог здања није непознато. Западни зид у Јерусалиму се поштује као остатак Другог храма, или барем зида који окружује његово двориште.

Последњи хришћански глас касног римског периода (20 година пре почетка византијског периода) био је Јевсевије, који је написао Ономастикон 304. године, истиче Нотли – а Јевсевије је реферисао на Витсаиду због једне ствари - била је дом апостола. Он не спомиње Христова чуда, значајно за овог писца је то што је она град апостола“, каже Нотли додајући да његов унос у Ономастикону представља траг континуитета хришћанског сећања на блиску везу Витсаиде и дома апостола Петра, Андреја и Филипа описаног у Јн 1:44...

Витсаида је нагло нестала из јеврејских и хришћанских историјских записа крајем 3. в.  вероватно зато што је поплављена услед раста језера. У неком тренутку, сећање на локацију овог јеврејског насеља римског доба је изгубљено, а камоли сећање на места у њему.Можда су се та сећања изгубила тек касније, можда након што је земљотрес разорио Галилеју у 8.в. 

Међу апостолима, Петар има нарочито место. Био је вођа апостолске групе. Андреј је први међу апостолима. Није чудно што су две царске патријаршије своје оснивање изводиле од ових апостола. И док је Византијско повезивање Цариградске патријаршије са Андрејем Првозваним несумњиво фикција, предање сведочи да апсида базилике Светог Петра у Риму лежи изнад онога што хришћанска традиција сматра гробом овог истог ап. Петра – истог Петра чији је дом можда сада откопан. Можда је заправо нестајање његовог дома пред ударима стихија природе у Галилеји надомештавано поштовањем његовог гроба на другом крају света.

У време када је почело трагање за Петровим и Андрејевим домом, стотинама година након догађаја, зид из 1. в. је вероватно нестао под прљавштином векова. Градитељи нису знали за то (нису били научно ригорозни археолози) па су каснији зид (из 2-3.в.) прпеознали као "свети" односно поистоветили са зидом апостолског дома. Значајно је приметити и да Базилика није била оријентисана тачно на исток/запад, као што је то била већина византијских цркава. Уместо тога, "његова благо нагнута оријентација се поклапа са пажљиво очуваним „поштованим зидом“, објашњава Нотли. Вековима касније, у време крсташа на овој локацији је направљена шећерана. Том приликом су чак су и преуређени неки од древних црквених зидова.Могуће да је то била и муслиманска шећерана из времена крсташа. Погон је вероватно био у власништву неког крсташа, Франка, али то не значи да га је он водио. 

Ископавања у Ел-Арају настављена упркос избијању рата 7. октобра. Открића ове сезоне укључују чињеницу да је црква служила дуже него што се мислило. Црква је, очихгледно, после краћег периода прекида због потапања локације, била функционална од позног 5. до 8.в. Хр. ере. Сама та чињеница сведочи о њеном значају у свету тадашњег и тамошњег хришћанства. дБила је довољно важна да су улагали у више фаза развоја и очувања, каже Нотли. 

У близини се налази још једна локација за коју археолози сматрају да је можда била још старија црква из 4. в. Та старија грађевина покрај пронађене базилике изграђена је на оријентацији исток-запад. Другим речима, Византинци су изградили ранију цркву исток/запад, али када су дошли до обнове цркве из касног 5.в., уместо тога су одлучили да је поравнају са „светим зидом“ испод апсиде, чак и ако то није значило да буде тачно исток/запад, додаје Нолти. Уколико се реше бирократске сметње за ново ископавање и ако се покаже да је грађевина црква из 4.в.и претходи цркви која је изнад поштованог зида, онда би то могло да потврди веома рано хришћанско сведочење да је локација Витсаида.

Могуће откриће дома апостола у раној хришћанској традицији било би једно од најнеобичнијих открића у хришћанској археологији, иако коначни доказ може заувек измицати. Потрага за изгубљеним светим местима почела је најмање 250 година након догађаја на којима ће се хришћанство заснивати и то у коначном смислу остаје ствар вере, вере која је ипак породила потраге, а међу бројним потрагама је и она која је Византијце навела да граде цркву над претпостављеним местом рођења апостола. Можда је неко видео стари зид и рекао: "То је то." Свето и оригинално није исто, примећује Кон-Тавор. А Авијам додаје: „Овај зид је оригиналан.“

Археолози не кажу да су пронашли Петрову кућу. Кажу да су пронашли византијску базилику која сеже раније него што се мислило,, а која је била подигнута преко „столеног зида“ за који су градитељи вероватно мислили да припада Петровој кући. Археолози су заправо пронашли доказ ранохришћанског предања. Нема натписа "овде је живео Петар". Његов дом је могао бити гдегод у Витсаиди, али докази говоре и да Византијци нису градили храмове без икаквог сећања а упорно сећање да је испод цркве постојало насеље из 1.в., насеље у којем су рођени и одрасли апостоли Петар и Андреј и Филип надахнули су градитеље сакралног здања. То даје извесну веродостојност историјском сведочењу еванђеља – тамо где се каже да се ствари дешавају налазе се докази у прилог писаним документима.

Данас се налазиште налази у резервату природе Бетеха, а ископава се уз помоћ Израелске управе за природу и паркове (Israel Nature and Parks Authority, INPA) и Израелске управе за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA).

 

Gil Haklay, Hendrik (Enno) Bron, Dina Shalem, Ianir Milevski and Nimrod Getzov , Up in Arms: Slingstone Assemblages from the Late Prehistoric Sites of ‘En Ẓippori and ‘En Esur, ‘Atiqot 111, 2023