Фондација Захи Хавас за антиквитете и наслеђе (Zahi Hawass Foundation for Antiquities and Heritage), у сарадњи са египатским Врховним саветом за антиквитете (Egypt’s Supreme Council of Antiquities), открила је изузетне трагове древног живота у близини чувене стазе која води до задивљујућег посмртног храма краљице Хатшепсут у Деир ел-Бахрију. Ово откриће није значајно само за народ Египта већ и за мистериозну прошлост Египта.  Египтаски археолози су открили и представили јавности откриће преко 1500 блоковаса прелепим живописним сценама са картушама Хатшепсут и Тутмозеса III. Сада имамо комплетан програм храма из долине Хатшепсут који се налазио у близини њеног посмртног храма. Храм у долини би био украшен разним сценама, од којих се неке још увек могу видети на блоковима. Ови изванредни блокови задржавају своје живе боје и нуде увид у уметност тог периода, истиче Мохамед Исмаил Кхалед (Mohamed Ismail Khaled), генерални секретар египатског Врховног савета за антиквитете (secretary-general of Egypt’s Supreme Council of Antiquities).

Пронађен су темељни депозит храма и доказе да је Тутмозис III обновио овај храм, као и велико гробље из династије 17, са ковчезима Ришија, један ковчег је везан ужадима, заједно са луковима и стрелама који су се користили за борбу против Хикса.Поред тога, тим је пронашао гробницу Дјехутија Меса, надгледника палате царице Тетишери, баке фараона АхмосеаI који је протерао Хиксе у 16. в. пре Хр. Археолози пронашли неколико артефаката унутар гробнице, укључујући сто за приносе од кречњака, спомен камену плочу и козметичку посуду.Ови предмети откривају критичну улогу коју су власници гробница играли у борби Египта против Хикса, рекао је Али Абудешиш (Ali Aboudeshish), египтолог и директор Захи Хавас фондације за археологију и наслеђе (Egyptologist and Director of the Zahi Hawass Foundation for Archaeology and Heritage), Фараон Ахмосе, слављен као вођа који је протерао Хиксе, док се његов отац Секененре сматра краљевским мучеником који је пао у овој борби коју је надахњивала управо царица Тетишери.

Гробница Дјехутија Меса је једноставног распореда, састоји се од квадратне коморе уклесане у стену, којој претходи ограда од опеке од блата обложена слојем белог малтера и са засвођеном таваницом. Унутар гробне коморе пронађени су остаци слика црвене боје на слоју белог малтера.У поду коморе пронађено је правоугаоно окно које је водило до две гробне одаје, унутар које се налазио сто за приносе од кречњака, као и погребна стела власника гробнице. Упркос важној титули коју носи власник гробнице као надгледник палате краљице Тетишери, једне од најважнијих и најмоћнијих краљица у историји старог Египта, изглед и једноставност гробнице пружају много економских информација о раној 18. династији, која је дошла након огорчених ослободилачких ратова који су исцрпели привреду државе.

Ова открића су прва велика краљевска открића од открића гробнице фараонаТутанкамона.Током својих трогодишњих ископавања на западној обали реке Нил, археолози су такође пронашли гробне шахте и јаме у којима су се налазили дрвени сандуци који датирају између 1580-1550.  пре Хр.. Један од ковчега садржао је остатке малог детета, које је вероватно сахрањено пре отприлике 3.600 година.

Египатски археолог и бивши шеф египатског Министарства за антиквитете (Egypt’s Ministry of Antiquities), Захи Хавас (Zahi Hawass) који је водио ово ископавање,је додао да је мисија пронашла бројне гробнице исклесане у камену које датирају из Средњег царства, које садрже важне артефакте као што су грнчарски столови са фигурицама хлеба, вина и главе и ноге бика, који су карактеристични примери артефаката из Средњег царстава. Он је

недавно најавио неколико открића око мртвачнице египатске фараонке, Хатшепсут. Тим за ископавање је лоцирао темељ храма – групу артефаката које су градитељи закопали када су започели градњу.Пронађени артефакти укључују адзе, алат који се користи за сечење и обликовање дрвета; дрвени чекић; два длета; дрвени ливени модел за израду опека; и два камена. Посмртни храм је у древним временима био познат као Дјесер Дјесеру, а на  чекићу, ливеном моделу и једном од длета стоји натпис добри бог Неб Маат Ре, у храму Дјесер Дјесеру, вољеног Амона, рекао је Хавас. Амон је био главни бог Тебе, која је сада Луксор. Речи Неб Маат Ре односе се на име и неке од титула бога сунца Ра или Ре.

Поред ових ковчега пронађена је и ваљана простирка у првобитном стању. Мисија тренутно ради на посебном програму за рестаурацију и излагање у Музеју цивилизације (Museum of Civilization). Египатска мисија је такође пренела једно од својих најважнијих открића, кревет од дрвета и плетене трске. Овај кревет датира из истог периода и припадао је једном од чувара гробља, јер је пронађен у малој просторији намењеној за боравак стражара.

Занимљиво, упркос томе што су стари преко 3.500 година, артефакти су изгледали као да су постављени тек јуче, рекао је Тарек Ел Авади (Tarek El Awady), заменик теренског директора мисије (Deputy Field Director of the mission).

Обраћајући се новинарима на конференцији Хавас је објаснио да открића бацају светло на загонетну египатску 17. династију, период са ограниченом историјском документацијом. Хавас је додао да су открића побољшала наше разумевање 18. династије и периода Хикса (1650–1550. пре Хр.), бацајући светло на прелазак из Средњег царства у златно доба 18. династије и откривајући како је ера Хикса утицала на ток египатске историје.

Темељни депозит укључивао је два камена са катушом (овалне плоче са хијероглифима који могу да представљају име владара) Хатшепсут и неколико алата. Пронађено је и скоро 1500 осликаних блокова, за које се чини да потичу из оближњег храма Хатшепсут у долини. Хатшепсут је владала током 18. династије у периоду египатске историје Новог царства. Била је маћеха Тутмоза III, који ју је наследио као фараон. Након њене смрти, њене статуе и рељефи су намерно уништени, иако Хавас тврди да су ископали доказе да је Тутмозис III обновио њен храм. Ово је значајно јер доводи у питање уврежено схватање да је Тутмозис III покушао да систематски избрише сећање на своју помајку која га је дуго држала далеко од трона који му је по праву припадао.

Ископавања су такође открила кречњачку плочу са именом Сенмут, који је био Хатшесуптин архитекта и руководио изградњом храма.Стручњаци су још у процесу проучавања артефаката, за које се надају да ће понудити нове увиде у живот и наслеђе Хатшепсут. За мене је најважније откриће блокова из храма Хатшепсут у долини, каже Ејдан Додсон (Aidan Dodson), египтолог са Универзитета у Бристолу (Egyptologist at the University of Bristol) њен главни храм је опсежно ископан и проучаван од средине 19. В., [али] храм у долини је само накратко испитао Хауард Картер пре неких 120 година.

Ови блокови који приказују барељефе и натписе изузетне реткости, истакао је Тарек додавши:

Тарек је додао да је мисија открила и најсвеобухватнију колекцију царских натписа икада пронађених из храма у долини, укључујући преко 100 плоча са именима од кречњака и кварцита од којих свака још једном носи имена рођења и престола царице Хатшепсут. Ови натписи, који су преживели намерно уништење током периода Рамесидског периода, укључивали су посебно значајну плочу од кречњака са именом и титулом Сененмута, Хатшепсутиног прослављеног архитекте, идентификованог као надзорника Краљевске палате. Хавас је сагласан са овом оценом и истиче да су пронађени натписи међу најређим и најлепшим примерима скулптура направљених у време краљице Хатшепсут и Тутмоса III. Постоји само неколико сличних примера у египатским музејима, попут оних у Луксорском и Метрополитен музеју.

Из перспективе мисије, ипак, најзначајније достигнуће ископавања била је реконструкција историје насељавања локалитета, која се протезала од Средњег царства (2050–1710. пре Хр.) до ране 18. династије. Током овог периода, Сененмут је прекинуо сахрањивање на том подручју како би направио место за изградњу храма Хатшепсутове долине и његовог повезног насипа. Значајна достигнућа се ту не завршавају. Откопано је и неколико гробница изрезбарених у камену из Средњег Царства, и иако су многе биле опљачкане током Птоломејске ере, ископавања су открила важне артефакте, укључујући и столове за приносе, грнчарију украшену сликама хлеба, вина и меса.

Изванредна и историјски значајна погребна стела коју је створио директор палате краљице Тетишери, баке фараона Ахмоса I (1550–1525 пне), оснивача 18. династије. рекао је Тарек.

 

У светлу нових открића, Ахмед Фарагала (Ahmed Faragalla), рестауратор, нагласио је важност заштите артефаката од излагања околине након ископавања, јер су изложени променама температуре, влажности и светлости, које се разликују од услова у којима су првобитно закопани.

Да би се артефакти постепено аклиматизирали, рестауратори примењују хемијске третмане и преносе делове на безбедно место за рестаурацију ради даљег очувања коришћењем научних метода. Артефакти се подвргавају детаљној документацији, укључујући фотографије да би се истакла оштећења као што су пукотине или љуштење, што даје информације о прилагођеним плановима рестаурације. Рестаурација почиње нежним механичким чишћењем помоћу четкица и дуваљки, након чега следи хемијско чишћење супстанцама као што су ацетон и дестилована вода за уклањање калцификација. Поломљени делови се пажљиво састављају и лепе за делове који недостају, рестауратори користе специјално формулисани малтер који одговара оригиналној боји и материјалу артефакта, а притом се брине да поправке остану удубљене.

Ахмед је, говорећи ово, открио да органске антиквитете, попут ковчега, картона и тканине, представљају неке од највећих изазова у рестаурацији због своје крхкости и подложности оштећењу, посебно након што су хиљадама година биле закопане под земљом те да могу потрајати месеци пажљивог рада да се поново саставе, очисте и ојачају ови деликатни предмети док не буду спремни за музејско излагање.Рестаурација је ковчега посебно захтевна због њихове конструкције од органских материјала попут дрвета, који су подложни оштећењима од влаге и воде у окружењу сахране, при чему се ковчези обично састоје од међусобно повезаних делова спојених дрвеним ексерима, урезима и спојевима. Ипак, у вези са новим налазима он истиче: Ови предмети су били лоцирани у релативно сувом подручју, штитећи их од штете по животну средину, иако им је било потребно јачање.

 

Хатшепсут је вероватно најпознатија жена-фараон предхеленистичког Египта. Била је кћер и супруга фараона који су припадали Осамнаестој династији (1539-1292. пре Хр). На трон је дошла као регент свог посинка Тутмозеса III али је владала скоро две деценије, дакле и током времена када је њен наследник могао да преузме власт. Њена владавина је била просперитетна али не и потпуно прихваћена од стране египатског племства због чега је била принуђена да формира снажну владарску пропаганду и да својој власти да религијско утемељење кроз тзв. теогамијски мит према којем је она заправо била божанска кћер унапред одређена за владавину. Иконографија њеног посмртног храма приказује овај мотив а ту су присутне и друге богиње које су је задојиле, чиме је додатно истакнуто њено божанско право. Видевши своју кћер Хатшепсут, Амон Ра, отац богова Горњег и Доњег Египта, Господар неба и краљ богова, је рекао нека је жива. Волите је и уживајте у њој… Она ће бити на челу свих живих, заједно са својим ка, као царица Горњег и Доњег Египта на престолу Хоруса, као Ра, заувек. Наводно је и бог Тот потврдио њену улогу.

Пут остварења овог назначења започео је њеним браком са полу-братом, Тутмозесом II, у којем је рођена кћер, Неферуре. По смрти њиховог оца, Тутмозес II постаје фараон а Хатшепсут са само дванаест година постаје царица Египта и владарка из сенке. Седам година доцније владала је као признати господар тврдећи да су је отац и супруг именовали за наследника. Преузела је начин одевања мушкараца и представљана је као мушкарац, обучена у мушку одећу (традиционалну одећу фараона) на мушком телу, са царском брадом на лицу и круном на глави.

Покренула бројне пројекте који су унапредили Египат. Нарочито је дорпинела развоју трговине и развоју мреже путева који су били запуштени у ранијем периоду владавине Хикса и борбе против њих.Грађевински пројекти су, истовремено, били и средство династијске пропаганде. Уопштено грађевински пројекти које је спровела сматрају се већим од оних које су спровели њени претходници, и то је вероватно разлог због којих су доцнији фараони покушали да их присвоје.[1]

Дводеценијска владавина царице Хатшепсут била је, стога, време обнове и богаћења Египта чијим су путевима текле колоне тровачких каравана са својом скупоценом робом. Тај период се сматра временом током којег је Египат максимално искористио свој положај и ресурсе а његови становници уживали и прогресу и миру. Ипак, ово наслеђе велике владарке није било трајно, макар не за њу саму будући да откриће њене мумије сугерише да се борила са тешким болестима. Легенде о њеној лепоти потиснуте су сазнањем да је имала вишак килограма и да је губила косу. Патила је од дијабетеса и користила је црни лак који је чинио да изгледа донекле готички-сабласно. Бочица са козметичким препаратом који је користила садржала је канцерогену течност која је узроковала рак меког ткива и костију, боловала је и од артритиса. Последње године живота за Хатшепсут су биле веома мучне.

Ипак, Хатшепсут је била далеко најуспешнија жена која је владала Египтом као фараон. Она је инсистирала на томе да буде приказана са мушким цртамаНеки научници сугеришу да је Хатшепсут добар кандидат за фараонову ћерку, која је бебу Мојсија узела из реке Нил (Изл 2:5), предма за тако нешто не постоји икакав наговештај, а камоли историјска потврда. Таква могућност, такође, ослања се на рано датирањље изласка које прихвата све мањи број  научника.

Изл 9:8-11

 

Узрочник куге је бактерија Yersinia pestis која је у прошлости опустошила човечанство. Свој процват доживела је у 14.в. хр. ере када је убила више милиона људи. Будући да је реч о болести која јако брзо напредује и убија, она не стигне да се манифестује на скелетним остацима.Због тога се спроводе палеогенетске анализе скелета које могу приказати присуство ове болести. Yersinia pestis је била присутна и у праисторији, чак у неолиту.Досадашња открића су била географски ограничена на Евроазију, међутим, најстарији потврђени случај откривен је у староегипатској мумији, старости око 3.290 година.

До сада су сви древни примери дошли из Европе и Азије, са доказима о инфекцији уоченим на 5.000 година старим скелетима у Русији. Међутим, након анализе древне египатске мумије доказано је да је куга такође била присутна у северној Африци у зору бронзаног доба.

Присуство ДНК Yersinia пестис пронађен је код одраслог мушкарца који је антропогено мумифициран. Његови остаци данас се налазе у Египатском музеју (Museo Egizio) у Торину у Италији. Мумија је садржавала трагове Y. пестис ДНК у цревном садржају и коштаном ткиву и садржају црева, што сугерише да је болест већ узнапредовала.  Истраживачи истичу:

Ово је први пријављени праисторијски геном Y. пестис ван Евроазије који пружа молекуларне доказе о присуству куге у старом Египту, иако не можемо закључити колико је болест била распрострањена у то време, али се надамо да ће наће исраживање омогућити другим истраживачима да проуче гене повезане са вируленцијом и да окарактеришу његове могуће начине преношења и патологије.

Стручњаци су претпостављали деценијама могућност да је бубонска куга у била присутна старом Египту. Истраживачи су још 2004. пронашли миленијумима старе буве на археолошком локалитету у Амарни на обалама реке Нил. Ово, заједно са 3.500 година старим египатским медицинским текстом (The Ebers Papyrus) у којем се описује бубо [чији се] гној окаменио, навело је научнике да верују да је црна смрт стигла у заједнице дуж обала река пре хиљадама година. Занимљиво је да се у тексту сугерише да се куга шири глодарима на чамцима. Ипак, без икаквих директних доказа о Y. pestis, теорија је остала недоказана. Међутим, откриће остатака бубонске куге у ДНК мумије коначно пружа доказ њеног постојања у старом Египту.

Истраживања сугеришу да се болест можда проширила бувама на нилским пацовима пре него што је прешла на црне пацове који су путовали на древним бродовима. Y. pestis се обично преноси путем уједа бува, а глодари служе као главни носиоци бактерије. Ово откриће може довести у питање претходна истраживања из 2022. године која су сугерисала да се бубонска куга проширила Европом преко трговаца на Путу свиле. Претходне студије у последњих неколико деценија дале су наговештаје да се бубонска куга ширила трговачким путевима дуж древних империја у северној Африци пре него што је погодила Европу, супротстављајући се претходним теоријама да је једноставно одлутала са истока на запад. Истраживачи сада користе мапу вирусне ДНК да би истражили како је Y. pestis еволуирао и варирао између свог времена у старом Египту, средњег века и модерног дана. Да ли ова египатска мумија открива да је бубонска куга кружила Северном Африком хиљадама година пре него што је Црна смрт терорисала Европу? За нас је можда још значајније питање: да ли потврђено присуство бурбонске куге у Египту може да буде контекст за библијски наратив о неким од пошасти које су погодиле Египат, а које су описане у контексту библијског наратива о изласку? Датирање мумије сугерише такву могућност, а библијски текстови у којима се спомињу красте пуне гноја можда представљају поједностављени приказ неких од симптома куге (Изл 9:8-11). Занимљиво је да се ова пошаст надовезује на помор египатске стоке (Изл 9:1-7), а нека од истраживања сугеришу да су домаће животиње такође могле бити заражене кугом, и да су могли бити њени посредници.

Истраживање је комбиновало неколико аналитичких приступа: а) радиокарбонско датирање (С-14) да би се утврдила старост мумије,[2] б) метагеномику за почетну идентификацију патогена и в) истраживање ниске покривеност геномским подацима о људском домаћину и патогену Y. pestis.

Ова болест, позната и као црна смрт једна је од најозлоглашенијих болести у историји. Обично се преноси бувама које се живе на на глодарима. Бубонска куга напада лимфни систем и у почетку доводи до симптома сличних грипу неколико дана након инфекције. Одатле ствари често постају много мрачније — и фаталне. Лимфни чворови у препонама, испод пазуха и на врату почињу болно да отичу док заражена жртва развија грозницу високог степена, језу, па чак и нападе. Појављује се хематемеза (повраћање крви), заједно са отеченим лимфним чворовима који се развијају у бубоне који често пуцају. Унутрашње крварење изазива модрице на великим деловима и постају некротични – симптоми који су куги донели надимак црна смрт. Без одговарајућих савремених третмана антибиотицима, 30-90% пацијената може на крају умрети од последица болести. Куга је изазвала три историјски документоване пандемије:

1. Јустинијанова куга у 6. веку нове ере захватила је Медитеран, Европу и Блиски исток

2. Средњовековна црна смрт у 14. веку убила је више од 20 милиона само у Европи

3. Избијање у Кини и Монголији средином 19. века

 

Пост 28:18

2Дн 29:5.

 

2Цар 18:4

Јединствена грађевина, коју је открила Израелска управа за антиквитете (Israel Antiquities Authority, IAA) на источној падини Давидовог града, у оквиру Националног парка Јерусалимске зидине (Jerusalem Walls National Park), има осам просторија исклесаних у стени које садрже олтар, усправљени камен камен (masseba), пресу за уље и пресу за вино. У новом чланку објављеном у научном часопису  Atiqot, директор ископавања Ели Шукрон (Eli Shukron) сугерише да су структуру користили становници Јуде за култну/верску праксу и то током периода у коме је Соломонов храм још увек био смештен и функционалан на храмовној гори удаљеној свега неколико стотина метара. То је једина позната ритуална структура из овог периода откривена у Јерусалиму и једна од ретких пронађених у Израелу.

Поменуте просторије имају површину од око 220м2 и свака има сопствене инсталације. Осим пресе за уље и вино, ту се налази резбарена инсталација са дренажним каналом, коју су истраживачи идентификовали као олтар, и велики усправљени камен (masseba), поред којег се вероватно практиковала ритуална активност. Значајно је напоменути да се олтар налазио на уздигнутој платформи. На поду једне собе биле су мистериозне ознаке резбарења у облику латиничног слова V, чија сврха остаје нејасна. Овакве ознаке појављују се у праисторијској уметности десетинама хиљада година уназад. Нeки сматрају да су у питању ознаке настале као реплике стопала јелена и да су их исклесали још неандерталци. Какво су значење имали за Хананце или Јудеје, није познато. Према Ели Шукрону ове резбарије су можда служиле као основа за троножац — инсталацију са три ноге која се користила за ритуалне активности.У сваком случају жљебови остају јединствени и двосмислени, а верници су их можда користили за дробљење грожђа за вино и орашастих плодова за уље, наводеаутори у чланку додајући и да су можда жљебови у облику слова V коришћени за разбој.

У истој просторији се налазио и базен изрезан у стени, дубине највише 20cm, који се повезивао са сићушним дренажним каналом дужине 30cm, и удубљења у стени за које се сматра да су коришћене као малтери – за млевење.

У малој пећини исклесаној на ивици грађевине, откривена је скровишта предмета који датирају из 8.в. пре Хр., укључујући лонце за кување, посуде са фрагментима древних јеврејских натписа, тегове за разбој, скарабеје, утиснуте печате са украсним мотивима и камење за млевење житарица, камење за брушење, буле (жигови печата), кости риба и животиња. Што се тиче ствари које очигледно нису представљале проблем првим Јеврејима, имамо фигурице. На десетине фрагмената глинених фигурица пронађено је у каменој испуни једне од просторија, кажу аутори истичући: „Фигурине су различитих типова, укључујући женску главу, четвороножног јахача, пса и нешто што изгледа као ноге коња. Све ове фигурице су типичне за Јудеју у периоду од 900-700. пре Хр.

Натписи су можда служили у магијске сврхе или су имали неко друго верско значење. Пећина је била пажљиво запечаћена пре него што је зграда изашла из употребе, што може сугерисати да је коришћена као фависа, култно складиште. Храм се прилично разликује од других храмова из гвозденог доба. Кључна карактеристика овог комплекса је његова конструкција у каменим коморама, рекла је једна од ауторки Даили Хелена Рот (Helena Roth), један од аутора извештаја истичући да је ово је „јединствена карактеристика у поређењу са другим култним једињењима из гвозденог доба у региону, која су типично грађена од камена. Док су неки архитектонски елементи, као што је мала задња комора у којој се налази усправљени камен, усклађени са познатим храмовима из гвозденог доба, недостатак очигледног источног зида поставља питања о његовој функцији. Могуће је да је ово био свечани храм, отворен према долини и супротној падини.

Природа храма, који је изграђен директно на падини брда, је једно од могућих објашњења зашто се толико разликовао од других храмова тог периода. Међутим, могуће је и да првобитно није било замишљено као култно место. Сви култни налази из грађевине датирају у гвоздено доба. Дакле, иако је то можда било и култно место током бронзаног доба, култна активност на том локалитету може се поуздано датирати само у гвоздено доба. У сваком случају, ово откриће потврђује да током већег дела периода Првог храма (1000–586. пре Хр.), Соломонов храм није био једино место богослужења у Јерусалиму.

Упркос јасним разликама у односу на друге храмове из гвозденог доба, као што је недостатак троделне структуре, истраживачи су и даље прилично сигурни у своју процену о њему као о култном месту.Рот истиче:

На то указује откриће масебаха и његове платформе, пажљиво запечаћене фависе и јединствених и значајних артефаката. Иако нису пронађени налази на лицу места јер су собе запечаћене након што су им подови очишћени, природа ових артефаката указује на централизовану институцију, вероватно храм.

Е. Шукроном је испред IAA водио групу научника Центра за истраживање древног Јерусалима који су своје резултате објавили у новој студији истичући да је локалитет био у употреби до 8. в. пре Хр., средине периода када су владали цареви Јудеје. Ово је период када цар Језекија спроводи опширне верске рефпорме у циљу централизације култа око јерусалимског храма. То је, такође, био период када бројна јахвистичка, синкретистичка и паганска ритуална места у Јудеји бивају уништена. Библијски писци описују постојање висина - прехрамовних ритуалних места која су сматрана легитимним местима богослужења. Ипак, изградња храма је умањила и потиснула њихов значај. Она су ипак опстајала, али су све чешће повезивана са синкретистичким верским праксама које су настојале да помире, повежу и сједине преизраилску хананску верску праксу и веровања са јудео-израилским јахвизмом. Другим речима, ова структура је настала у хананској ери и још увек се користила у јудејском периоду, укључујући периоде цареева Давида и Соломона.

Ова пракса и богослужење висина су негативно оцењени од стране библијских писаца из периода првог храма, а у историјским списима јудејски цареви се оцењују на бази њиховог односа према висинама. Позитивну оцену добијају они који у својој верској агенди имају уништавање истих. У томе су се нарочито истакли верлики цареви-реформатори Јудеје - Језекија и Јосија.Структура је вероватно престала да функционише током овог периода као део Језекијиних напора да консолидује верске праксе, закључио је Е. Шукрон.

Када смо 2010. почели да ископавамо Давидов град, открили смо да је то место било запечаћено испуном из 8. в. пре Хр., што указује да је за то време изашло из употребе, каже Шукрон додајући:

Пронашли смо делове грнчарије, али не и посуде, каже Шукронобјашњавајући: када су напуштали ово место у осмом веку пре нове ере, очистили су собе и затворили свете артефакте у изрезбарену рупу која је била зазидана. Нису их избацили. То може указивати на то да су сматрали да је место свето и да су сачували предмете, попут генизе [ритуалног закопавања] свитка Торе. Масеба је такође била сачувана тачно онаква каква је била, прекривена земљом и камењем, вероватно и подвргнута генизи. Касније, у 7.в. пре Хр., изнад њега су подигнуте зграде. Напомињемо да је јудејски храм у Араду такође имао масебу.

Иако су текућа ископавања почела 2010. године, северни део структуре први је открио 1909. Монтегју Паркер (Montague Parker,), британски авантуриста који је дошао у Јерусалим у потрази за Ковчегом завета и благом Храма. Шукронова ископавања су настављена током неколико сезона ископавања.

Пресе за уље и вино су вероватно коришћени за припрему приноса божанству храма (које је представљала масаба), а олтар, који је укључивао одводни канал, могао је бити место жртвовања.Преса за уље је била мала и свакако није употребљавана за индустријску производњу уља, али је омогућавала довољно уља за ритуалне потребе светишта.

Археолози су пронашли масеба-камен in situ. Био је подупрт . Горња ивица је била благо заобљена, каже Шукрон. Претпоставља се да су масеба-каменови представљали божанства. Најранији познати су натуфијски од пре око 13.000 година, али су постали позитивно уобичајени у неолиту. Она пронађена у ритуалној структури у Јерусалиму била је необично танак, само 4 до 5см дебљине. За разлику од многих других стојећих камена из праисторије и ране историје, он није био урезан или на други начин украшен колико се може видети, каже Шукрон напомињући да је jедна соба имала довратник са рупама на висини од око 40см. Он спекулише да су ове рупе служиле за везивање животиња вероватно намењених за жртвовање – вероватно младих, јер су те рупе биле мало ниске за одрасле овце или козе, али би одговарале да се узму јагње или јаре.

Према ауторима чланка, овај храмовни простор је највероватније саграђен у 16. в. пре Хр. — на самом крају средњег бронзаног доба и њега су заједно са култном праксом наследили Израилци од својих прејудејских преходника, односно хананских становника града, вероватно Јевусеја.

Откриће другог храма је шокантно, не само зато што се чини да је у супротности са библијским утиском да је Соломонов храм био једино место богослужења у Јерусалиму, већ постоји и врло мало познатих храмова у целој Јудеји из тог времена. Неколико значајних изузетака откривено је на локацијама као што су Арад, Вирсавеја, Лахиш и Моза. Нажалост, још није могуће утврдити које је божанство (или божанства) обожавано у овом новооткривеном храму. Међутим, чини се мало вероватним да је то било место обожавања израелског бога Јахвеа, јер би било необично имати два храма истог божанства у таквој близини. Без обзира на то, пажљив начин на који се чини да је храм повучен, са остављеним каменом усправном, подсећа на храм у Араду, за који се често верује да је био посвећен Јахвеу.

 

Једна вероватно религијска пракса јесте ритуално покопавање посуђа. Ова пракса нема паралелу у библијском култу, али и у новијим открићима у Бет-Шемешуи Тел Шимрону има у хананском, а евентуална далека паралела  постоји са још тајанственијом праксом ритуалног покопавања читавих грађевина, вероватно култног карактера (https://bkcentar.rs/sr/blog/namerno-zakopane-kultne-strukture-stare-3000-godina). Друга, за нас можда и интересантнија пракса јесте постављање усправљених каменова као култног знамења повезаног са богослужбеним простором и праксом. У вези са овим већ постоји ближа паралела. Наиме, недавна археолошка истраживања на подручју северозападне Саудијске Арабије потврдила су постојање великог броја монуметалних камених грађевина(mustatils, aрп. مستطيل) које шарају пустињски пејзаж. То је правоугаоник и означен ниским зидовима и отвореним двориштима. Најстарији примери оваквих грађевина датирају се у 7. миленијум пре Христа, а највећи број је изграђен у периоду последње четвртине 6. и прве четвртине 5. миленијама пре Хр. Мусатили имају дужину од 20 до 600 метара, они имају исте карактеристике: два дугачка зида која иду паралелно, са кратким баријерама за главу и базу на супротним крајевима.

Налази сугеришу да су локације служиле као место жртвоприношења или ходочашћа за сада непознатом божанству. Ово је, стога, један од најранијих примера верских обичаја у овој области и доказ обимне културне праксе која је укључивала и жртвоприношење. Најзначајнији моменат је, међутим, присуство уздигнутог камења којеје несумњиво имало богослужбени карактер. На челу мустатила, крај његових капија, нађен је простор са усправљеним каменим плочама. Већина откривених артефаката у комори била је усредсређена око највећег у средишту. Уздизање камена (и његово посвећивање вероватно вршено преливањем уљем) вероватно представља рани облик вет-ила, односно поштовања култног камења које се сматрало домом Божијим.

Присуство вет-ила је значајно јер је међу најранијим, датираним на крај 6. миленијума пре Хр. примерима традиције је постала обележје предисламског ритуалног пејзажа Арабије, јер религија предисламске Арабије и јесте описана као култ ветила, са усправљеног камења и других преносивих идолима коју поштовани као манифестација богова или њихов дом. Ово камење је вероватно имало вишезначно симболичко значење. Најпре, у равничарском подручју оно је функционисало као реплика првобитног копна, места на којем је божанство први пут додирнуло земљу обухваћену воденим безданима омогућавајући развој живота. Оно је, дакле, било супстат космичке планине (попут, Синаја, Сиона, Арарата, Олимпа...) и замена за висине (светишта на отвореном подизана на узвишењима, касније развијена у храмовне просторе попут зигурата или пирамида).

Вет-или су, стога, били и природни симболи плодности (у антрополошком смилу и фалусни симбол). Сматрани су живим камењем, и као такви уграђивани су у храмовне структуре (каткад и њихове темеље). Демитологизоване форме вет-ил култа имамо у Светом писму, као што показује поступак уздизања и посвећења камена које је извршио праотац Јаков (Пост 28). 

Штавише, можда је ово предање, у својој потпуно демитологизованој варијанти у основи позива који св. ап. Петар упућује хришћанима подстичући их да се као живо камење уграде у дом духовни (1Пт 2:5), новозаветну богослужбену заједницу која преузима прерогативе јерусалимског храма тј. у којој се испуњава његов смисао.

 

Језекија је био тринаести Јудин цар. Владао је од око 727. до 698. пре Хр. Многи су упознати са овим познатим владаром због популарности Језекијиног тунела (Силоамског тунела), који још увек показује изузетну занатску вештину коришћену пре више од 2700 година за исклесање подземног пролаза који доводи воду у Давидов град, одржавајући га током опсаде. Језекија је живео током библијског периода за који археолози широко прихватају да је историјски, са много веза између археологије и Библије. Убедљиви докази о напорима цара Језекије да укине обожавање идола откривени су на капији-светишту  откривеном у Лахишу.

Наиме, почетком 2017. год. археолози су у Тел Лахишу, локацији древног библијског града Лахиша који сеже унатраг 3000 година, на око 27км југозападно од Јерусалима открили остатке капије из времена првог храма.  Са капијом је био повезан олтар са роговима који су намерно одсечени како би олтар био десакларизован, што је у складу са библијским описом верских реформи цара Језекије (2Цар 18:4) које су тежиле верском централизму усресређеном на јерусалимски храм. Том приликом је Зе’ев Елкин (Ze’ev Elkin), министар Јерусалима и наслеђа и заштите животне средине (Minister of Jerusalem and Heritage and Environmental Protection) истакао да пред нашим очима ова нова открића постају сами библијски стихови и говоре својим гласом.

Према Библији, градске капије су биле место где су се дешавали догађаји. Градска капија откопана у Лахишу састојала се од шест одаја у којима су старешине, судије, управитељи, цареви и званичници обављали послове. У првој одаји откривене су клупе са наслонима за руке, као и артефакти укључујући жигосане дршке за посуде са именом званичника или lmlk (који припадају цару).

Истраживачи су пронашли степенице које су се пењале до капије-светишта у великој просторији са клупом за стављање понуда. Отвор у углу собе водио је до свете одаје са зидовима који су некада били прекривени белим малтером. Унутра су била два олтара украшена уздигнутим угловима, познатим као рогови, који су намерно били скраћени или скраћени да би их оскрнавили.

Чини се да је ово откриће доказ да је цар Језекија уништио култна висока места. Даље индикације пронађене су у постављању тоалета у углу собе. Сматрано светогрђем, ово би било намерно урађено да би се запрљала верска локација и спречили људи да тамо богослуже.

Према Амичаи Елијаху (Amichai Eliyahu), израелском министру баштине: Ова јединствена структура откривена у Давидовом граду је узбудљиво сведочанство о богатој прошлости Јерусалима. Таква открића чине нашу везу и историјске корене – који сежу хиљадама година уназад – опипљивим, у Јерусалиму и другим местима где је јеврејска култура и систем веровања.

Скоро 3000 година касније, јерусалимско библијско наслеђе наставља да се открива у Давидовом граду, а током времена, његова релевантност и значење само настављају да се повећавају, са значајем за милијарде, а не само милионе широм света, рекао је Зе’ев Оренштајн (Ze’ev Orenstein), директор унутрашњих послова компаније City of David додајући: За разлику од већине античких места, библијско наслеђе Јерусалима остаје и ванвременско и благовремено – не ограничено на музеје и историјске књиге – већ неопходна компонента у разумевању света данас – прошлости, садашњости и будућности.

[1] Сененмут је надгледао грађевинске пројекте Хатшепсут, а њена наклоност према овом дворјанину је препознатљива и у броју његових статуа (које имају карактеристике царских у смислу израде и материјала). Он је називан достојанственим и  вољеним свог господара ...који га је  оплеменио испред Две земље и поставио за поглавара надгледника свог имања и судију у целој земљи. Очигледно да је уживао висок положај и значајно богатство. Он се никада није оженио а Хатшепсут никада није ушла у други брак. То што је приказана да седи у његовом крилу као и чињеница да је његово име и лице (окренуто ка царици) пристно у њеном погребном храму сугерише да су били интимни и да су желели да смрт не прекинe ту интимност.[2] Техника мери трагове изотопа атома угљеника у некада живом ткиву, посебно радиоактивну верзију угљеника, С-14. Жива бића апсорбују С-14 када дишу, али га полако губе како векови пролазе након њихове смрти. Утврђено је да се ради о одраслом човеку који је мумифициран ручно. Појединац, који је антропогено мумифициран, датиран је С-14 на краја другог средњег периода или почетка Новог краљевства, али његово тачно порекло у Египту је непознато, истакли су истраживачи.

 

David Rafael Moulis, “Hezekiah’s Religious Reform—In the Bible and Archaeology,” Biblical Archaeology Society.