Доба Исуса Навина - историјско-археолошки подаци и основне богословске претпоставке (19. део серијала Химна вере)

Ханански градови су, према библијском сведочанству, освојени 40 година после Изласка. Уколико би се нашли археолошки подаци о овом освајању и уколико би било могуће да буду датирани са поузданошћу, могли би да приближно одредимо време Изласка. Недостатак градитељских способности номадских израилских племена сматрао се разлогом недостатка трагова јеврејског разарања у периоду између 1400. пре Хр и 1200. пре Хр. Са друге стране, има научника који су тврдили управо супротно указујући да постоје озбиљни трагови разарања хананских насеља у периоду који се може повезати са пристизањем јеврејских племена на подручје Ханана. Овај период се може повезати и са Хазором чије градске капије могу да се датирају у период између 1250-1230.год. Археолошки подаци показују да је Хазор, такође, уништен ватром. То је у складу са библијском нарацијом. Историјско-археолошки подаци, дакле, не могу да буду основа сасвим поузданог датирања. Доступни налази, ипак, не наводе на закључак да је освајање у Писму немогуће датирати на крај 13.в. пре Хр. Штавише, многи налази на подручју западне Палестине потврђују овакву могућност.

Нарочито значајне податке доноси нам тзв. Израилска стела, односно стела фараона Мермнептаха. То је први писани споменик који сведочи о постојању народа Израила. Према овој стели, народ Израил је средином 13.в. постојао упоредно са градовима-државама у Ханану. Чини се да је ово време када извесни градови Ханана користе слабљење централне власти после смрти Рамзеса Великог и подижу побуне. Фараон Мернепатах сузбија побуне поразивши и народ Израила. Поменута стела је писани споменик о овим догађајима и први потврђени ванбиблијски спомен Израила.

Овај писани споменик је од изузетног значаја за датирање изласка и освајања. Он потврђује да су у време настанка стеле (средина 13.в. пре Хр) израилска племена (или макар део тих племена) крстарила Хананом можда угрожавајући тамошња краљевства. Значајно је да се о Израилу не говори као о држави, то још увек није савез трајно настањених племена окупљених у конфедерацију, са централним светиштем као местом на којем се одлучивало о заједничким акцијама. Тешко је претпоставити да су се освајања описана у Писму десила средином 16. или 15.в. пре Хр, а да су Израилци два века касније још увек били скупина номадско-ратничких племена без сопствене државе. Готово је невероватно да је египатски император чекао 2 века да вазалне градове заштити од израилских освајања. Остају, ипак, неки проблеми у вези са датирањем који происходе из података које даје ова стела. Она је настала 1240.год. пре Хр., дакле исте године која се предлаже као година Изласка. Синајско полуострво које дели Ханан од Египта није претерано велико, и може да се пређе за 20 дана усиљеног марша или 40 дана номадског кретања (са женана, децом, стоком и покућством). Свето писмо, међутим, сведочи да су израилска племена освајање Ханана почела тек у четредесетој години после изласка. То значи да би освајање хананских градова требало сместити на сам крај 13. и почетак 12.в.пре Хр. Како онда објаснити запис са поменуте стеле која је настала 40 година раније?

Једно од могућих решења овог проблема заснива се на пажљивом читању Светога писма и уочавању података који сугеришу да су Израилци Ханан освајали из два правца, са севера и са југа. Ово, уз неке друге податке из Писма, сугерише да освајање није било јединствени чин. Наиме, могуће да је један део Израилских породица одвојио од главнине народа коју је водио Мојсеј и да је најкраћим путем доспео на јужне ободе ханаске земље. Ова група је похарала неке од тамошњих градова, али је прве војне успехе је сменио пораз који им је нанела египатска војска предвођена фараоном Мермнептахом, о чему је он известио на својој стели. Друга могућност је да су израилска племена годину по изласку неуспешно покушала освајање Ханана, можда се суочивши са египатском војском која се враћала из казненог похода на побуњене градове и њиховим амаличким савезницима. Сећање на тај догађај можда је сачувано у библијској приповести о израилским уходама и неуспешном покушају освајања Ханана (Бр 13 и 14).

Четрдесет година касније, главница израилског народа предвођена Мојсејевим наследником Исусом сином Навиновим започиње и успешно довршава прву фазу освајања хананских територија са севера (са обала Јордана). У народном памћењу, ове две иначе одвојене војне акције могле би са споје у једну, и да се као такве пренесу у писану форму коју ми имамо у библијском спису. Ово отвара битна питања. Прво међу њима  јесте типовање начина (или типова) освајања и насељавања Ханана које су спроводила израилска племена. Значајно је и упадљиво одсуство Египта из библијских наратива који се повезују са приповестима из времена Исуса сина Навиновог и судија (Суд-1Сам). Библијски писци веома детаљно извештавају о израилским ратовима са локалним хананским становништвом, али ниједном речју не спомињу Египат. Тешко је замислити да би Египат као најмоћније царство тог доба (време Рамзеидске династије и великих владара Сета, Рамзеса, Мернептаха) мирно и без реакције дозвилио израилска освајања значајне територије под њиховом контролом.

Уколико имамо на уму да је Рамзес управо због ове територије покренуо, непосредно по ступању на трон, рат против Хетита (знаменита Битка код Кадеша) тешко је замислити да би његови велики претходници, управо они који су проротерали Хиксе обновивши Уједињено египатско царство, а затим и започевши  експанзистичку политику која је област Ханана ставила под египатску контролу, учинили мање. Ипак, библијски писци не говоре о сусрету Израила и Египта током наведеног периода. Ово египатско одсуство је логично уколико се прихвати позније датирање Изласка. То је време слома цивилизација Бронзаног доба када се Египат (и месопотамске империје) повлаче у своје природне границе, Хетитско царство нестаје са историјске сцене, а народи са мора после неуспешног напада на Египат се насељавају на територији Ханана. Део те поморске коалиције били су и Филистеји. Они се у Ханану насељавају у 13. в. Како је се о њима говори као делу ханских народа које ће Бог предати Израилцима, а Ханан назива земља Филистејаца, Аморејаца... потребно је да претпоставимо да су они на тој територији били присутни пре него су започела израилска освајања. То нам не дозвољава да излазак  и освајање Ханана датирамо пре 13.в. пре Хр. 

 

Читатељ Књиге о Исусу Навину несумњиво бива под утиском снажних описа и упечатљивих сцена израилских суровости у освајању хананских градова. Такве сцене могу да учине сувишним питања о начинима на који су Израилци заузели Ханан. Пажљивије читање библијског текста указује да је снажан налет и разарање хананских градова био само један од начина којим су Израилци ушли у Ханан и населили се у њему. Описе снажног ратног освајања и величанственог војног успеха, који доминирају Књигом о Исусу Навину, смењује потпуно другачија слика из Књиге о Судијама.

Потоњи спис описује слаба, често разједињена па и међусобно супростављена, племена Израила која се са муком одржавају на територији Ханана. Они су потиснути Филистејцима (народима са мора) који су у области Ханана доспели у исто време или мало раније него Израилци, али са гвозденим оружјем што им је давало велику предност у борби. Са друге стране, староседеоци Ханана (Амаличани, Моавци, Амонци, Мадијанци, Едомци...) неретко су наметали своју власт израилским племенима, пљачкали су њихову летину... Израилци нису приказани као непобедиви ратници, већ као рањиви народ који је још увек тражио своје место и начин друштвеног уређења под капом небеском. Сама Књига о Исусу Навину сугерише да је постојало другачијих начина на који су Израици заузимали Ханан и учвршћивали, најпре своја насеља, а затим и власт у Обећаној земљи.

 

Мирно уклапање

Према неким схватањима израилска племена, доспела у области Ханана постепено и мирним путем су се инфлитрирала у хананско друштво, све док у њему нису постала доминантни елемент. Током насељавања Израилци су постепено прихватали знатно напреднију хананску културу у њеним различитим формама. Ово становиште је нарочито заговарао знаменити немачки научник Алберт Алт који је сматрао да су Израилци, као номади и пастири, најпре настанили области око градова чије су пашњаке користили плаћајући данак локалним феудалцима (највероватније у роби). У брдским и периферним деловима Ханана они су оснивали нова насеља и лагано прелазили на седелачки начин живота. Повремено су улазили у сукобе, променљивог исхода, са локалним господарима. Књига о Исусу Навину сведочи да је Јерихон први град који су Израилци освојили, али исто тако сведочи да су израилска племена пре освајања Јерихона, а по преласку Јордана, дошла у Сихем, древни град и значајно политичко, културно и религијско средиште Ханана, познато још из периода праотаца Израила.

Они су, штавише, у Сихему извршили обрезање Израилаца рођених током пустињског путовања и прославили Пасху. У Сихему су обављене и потребне припреме за освајање Јерихона, али нигде не постоји податак о војном освајању самог Сихема од стране израилских племена. Сихем постаје политички и религијски центар из којег је Исус Навин, по завршеном освајању управљао Израилом. Археолошки подаци показују континуитет насеља, односно сугеришу да није постојало разарања која су карактеристична за друге градове које су освојили Израилци. Није немогуће да је то био један од градова који су мирним путем прихватили власт израилских дошљака. Могуће је да је то била последица и тога што је у пограничним областима Ханана било много етничких сродника Израилаца, па можда и самих Израилаца који нису ни отишли у Египат или који су из њега изашли заједно са Хиксима.

 

Социјална револуција 

Један од предложених начина којим су Израилци заузели Ханан је и тзв. теорија социјалне револуције. Према овом схватању део ханаског становништва (појединци или групе) могао је бити придобијен за религијско-политичку идеју савеза око које су била окупљења израилска племена. Начин на који су становници Гивеона  ушли у савез јеврејских племена може да буде илустрација за овај процес. Могуће да се радило и о некој врсти сељачког устанка против локалних феудалних господара који су, наглашавајући своје божанско порекло, наметали тешке услове живота својим поданицима. Израилци, као савезни народ који није познавао богомдане појединце који имају апсолутно право на власт, већ идеју да су сви људи једнаки пред Богом и да од њихове оданости Богу зависи њихова позиција у свету (као народа) односно у друштву (као појединца). Та оданост према Богу није  била апстрактна, нити формална (у смислу извршавања религијско-култних прописа). Великани библијске мисли су указивали да она свој неопходни, видљиви и друштвено релаватни показатељ има у принципима социјалне  правде који су се изводили из богословља савеза. Изралци су том идејом заразили хананско сељаштво које се интегрисало и сјединило са придошлицама прихватајући јахвистички култ. Таква интеракција је довела до рушења постојећих поредака и асимилацији Хананаца у национално-религијско ткиво Израила. Ово је јако значајно јер потврђује, за нашу тему веома значајну чињеницу: Израил није био пре свега нациопнално-билошка заједница, већ заједница царског свештенства окупљена око Јахвеа, и свако ко је у ту заједницу желео да уђе имао је ту могућност.

Два наведена могућа типа израилског заузимања Ханана не искључују историчност и тачност библијске нарације о силовитом војном освајању Ханана. Напротив, пажљивијим читањем ми можемо да дођемо до закључка да је тврдња писца Књиге о Исусус Навину заправо да су Израилци снажним војним освајањима заузели пограничне градове Ханана у брдским областима. То су били утврђени градови, али међусобно удаљени и без могућности да једни другима притекну у војну помоћ. Средишњи део Ханана је остао под влашћу староседеоца и постепено је, током наредна 3.в. прелазио у руке Израилаца, било захваљујући њиховим војним освајањима, било захваљујући њиховом политичком и религијско-социјалном утицају на староседеоце.

 

Подсетимо да историчност у контексту древног Оријента није подразумевала историјску фактографију, већ континуитет предања којим су се повезивале генерације. Редактор је имао интересовање не само за описивање неког догађаја у којем се препознаје база објашњења етничког порекла племена или народа, већ и за оправдање садашњости и поруку за будућност. Тако сагледани догађаји предмонархистичког Израила су, за Израилце, били усидрени у историји. Рефлектовали су једну истински историјску стварност довољну да их древни човек препозна као историјске извештаје. То није било довољно, међутим, да би га прихватио и као мото даљег историјског постојања. Били су богословски исказ који тежи да докаже деловање Бога у историји кроз изабрање, ропство и спасење Израилаца које се одиграло у одређеном историјском току, и кроз испуњење савезних обећања на њима.

Разумевање контекста нарације о освајању захтева препознавање самог типа нарације, историјске базе о којој нарација говори и њиховог међусобног односа у смислу богословске интенције којом је нарација обликована. У насељавању Ханана, савезна обећања која Бог дао праоцима доживљавају своје пуно остварење јер Израил није само постао бројан попут песка морског и звезда небеских, већ и прима у посед територију на којој ће се населити. Дар који прима, ипак, Израил мора да узме, земљу која му је дарована мора да заузме вођен самим Богом.

Библијска нарација о изласку и освајању је непосредно повезана са нарацијом о праоцима, заправо у њој се показује испуњење божанских обећања датих праоцима. Осећа се снажна драматизација у извештајима са почетка изласка који се конектују не само на библијску нарацију о праоцима него залазе и дубље, у библијску праисторију терминолошки се повезујући са извештајима о Стварању, праоцу Ноју и вавилонској кули. Истовремено, они одају познавање општих литерарних образаца о спасењу и уздизању великана (нпр. Саргон-Мојсеј), о мудрости девојке којом се надилази лукавост господара, младићу који спасава девојку поставши њен изабраник и супруг, божанском учешћу у рату исл.

Историја насилног освајања Ханана описана у ИНав, стога није пре свега, приказ националне епске борбе, већ нарација идентитета која је формирала самодефиницију у временима немира, када су се силе хаоса надвијале над нацијом. Овај спис требао је да обезбеди језгро националног јединства. Садржај је повезан са историјским догађајима, али се не сме заборавити да је део тзв. дефтерономистичке историје која се врхуни у 7. в. пре Хр, времену када се  јавља празнина у гео-политичком животу древног Оријента.  Цар Јосија користи ту празнину како би спровео верску и политичку реформу чији трактат и јесу Пнз и DH. Он је писан на бази древнијих предања (а можда и записа) о догађајима заузимања Ханана који су се одиграли 6 или 8 векова раније. Библијски писац из живог националног и религијског предања које је говорило о прошлим догађајима, изводи принципе и закључке које презентује својим савремницима подстичићу их на верност реформистичком цару као посреднику божанске власти, односно небеског патрона.

Употреба ратне реторике присутна у спису последица је утицаја блиских оријенталних форми изражавања и намере да се истакне божанска интервенција у рату. То значи да текст је имао идеолошку функцију, а да је употребљена реторика насиља, а успостављана је инклузије ауторитета и јерархије, коју је желела централна влада, чија је контрола била далеко од сигурне. Дефтерономистичка историја, стога, јесте напор ка сабирању народних снага кроз осмишљавање идентитета на бази добровољне послушности народа као колективног ентитета и припадања том ентитету. Тај ентитет је народ (окупљен око земаљског лидера) са сврхом (коју даје небески патрон). Један историјски национални лидер може да буде (прото)тип актуелног лидера. ИНав рефлектује ову идеологију централизације и њену улогу у досезању политичког резултата. То је нарочито видљиво у ратним пророштвима којима је започето освајање Ханана (ИНав 1:1-9). Религијска димензија освајања је снажно наглашена кроз истицање Јахвеовог учешћа у рату. Заједница која ратује вођена божанским инструкцијама постаје група која свој смисао проналази на граници идеологије и религије, тако да се изнова сусрећемо са богословском интенцијом која у основи и јесте општа карактеристика древне оријенталне литературе. Ратна дејства, односно начин поступања са непријатељем одражавају начине деловања асирских и египатских царева, док се ратна идеологија изражена у ИНав добро уклапа у начин размишљања древног Оријента. Уопштено, можемо да кажемо да се догађаји изласка и освајања, без обзира на богословску интенцију (или можда управо због ње) добро уклапају у општи амбијент древног библијског Оријента, пре свега друге половине 2. миленијума пре Хр.

У вези са догађајима овог периода које наводи писац Химне Оци су развили снажне алегорије повезане са Равом указујући да је примивши тројицу ухода, Рава заправо (попут Авраама некад, види Пост 18:1-9) примила Св. Тројицу (Иринеј). Јустин Мученик, Ориген и Григорије Елвирски су, са друге стране у црвеној врпци коју је Рава спустила кроз прозор своје куће препознао знамење Христове крви. Хиларије Поитеријски је, штавише (као и Ориген и Григорије Елвирски) у сабрању спасених који су се сакупили у Равиној кући препознавао антитип Цркве. Ориген је истицао да је свако од нас, грехом, блудница слична Рави те да се она може схватити као пример покајања.