ЕВАНЂЕЉЕ (парабола) О ПОСЛЕДЊЕМ СУДУ, Мт 25:31–46

У литерарном контексту, ова парабола представља закључак последњег Христовог говора који бележи еванђелиста Матеј. Ова говор који се протеже од почетка Мт 23 носи есхатолошки набој. Он се огледа у серији тешко вама – исказа које Христос упућује књижевницима и фарисејима означујући их као лицемере (Мт 23:13-26). Зати следи најава страдања Јерусалима, града који убија пророке упорно одбијајући да се одазове божанском покушају да сакупи чеда његова, као што кокош сакупља пилиће своје... (Мт 23:37-39). Христов есхатолошки говор се развија у Мт 24 у најава низ догађаја које Господ објашњава као знакове свог другог доласка (Мт 24:1–51). Парабале које следе у Мт 25 представљају, стога, Господњу поуку о начину на који верни треба да се спреме за други долазак. Ова веза се истиче уводном формулацијом тада ће Царство небеско бити, чиме се сугерише да ће Царство небеско у време догађаја описаних у Мт 24 бити као....

Следе три параболе при чему прву, ону од десет деверуша која се завршава позивом бдите дакле, јер не знате ни дана ни часа (Мт 25:13) тумачи друга (што показује уводна формулација јер Царство небеско којом се сугерише да оно што следи је објашњење). Практично, Христов налог са краја параболе о десет деверуша бдите дакле, јер не знате ни дана ни часа објашњава се параболом која говори да је бдење, будност није једноставно (или само) молитвена комплетација, већ активно деловање са добијеним талантима и на умножавању добијених таланата (Мт 25:14–30).

Исто се може казати и везу друге и треће параболе. Парабола о последњем суду се надовезује на параболу о талантима што показује уводна формулација а када (Καὶ ὅταν) дође Син Човечији(Мт 25:31). Трећа парабола остаје непротумачена јер јој у непосредном литерарном контексту тумачење није ни потребно, више је него јасна.

Проблем, међутим, настаје када се стави у литургијски контекст.

 

Парабола о последњем суду се чита као један у низу одељака Еванђеља којима нас Црква припрема за пост. Све почиње параболом о царинику и фарисеју (Лк 18:9–14) којом нас Црква подсећа да се у посту окренемо себи, својим гресима и промашајима, а не туђим. То је, коначно, и смисао великопосне молитве Св. Јефрема Сирина, зар не?

Наставља се описом једног таквог цариника и већ следеће седмице нам се чита о Закхеју, царинку великих греха и ниског раста... и велике чежње за Богом (Лк 19:1–10). Тиме нас Црква поучава да је други корак ка смисленом посту богочежњивост, затим нам указује на идеал љубави према Богу и према човеку као основни циљ и смисао не само пста него свег хришћанског живљења кроз пример Милостивог Самарјанина (Лк 10:25–37). Парабола о блудном сину (Лк 15:11–32) нам указује на пример истинског покајања и и значај прихватања покајника, а онда, свега недељу дана пре почетка поста – парабола о последњем суду. 

Зашто? Каква је њена улога у припреми за пост и, уопштено, смирење, богочежњивост, љубав, покајање, све је то повезано са постом, али суд? И то последњи!!! 

Да ли је ово читање пре претња него поука?

Одговор на ово питање захтева разматрање историјског и религиолошко-културолошког контекста.

 

За разлику од хришћана који, уколико посте по типику, посте више од пола године, библијским типиком тј. Мојсејевим законом само један дан у години је био одређен као дан поста и покајања (општег, свенародног). Тај дан, Јом Кипур (יוֹם כִּפּוּר) или Дан помирења је одређен за дан строгог поста и покајне молитве. Од заласка до заласка Сунца Јевреји би проводили у покајној молитви (јавном исповедању греха), грубој одећи, посипању прахом и пепелом, без икакве хране и без икаквог пића.

Разлог овако строгог поста је у томе што се овај дан сматрао даном када се Бог суди са својим народом, за све грехе учињене у претходној години.

И то је прва повезница, пост је заиста био повезан са судом, тачније био је њиме узрокован.

Тај дан је подразумевао посебан обред. Осим знаменитог приношења јарца за Господа и терања у пустињу јарца за Азазела (над чијом главом је пrвосвештеник претходно исповедио своје и народне грехе), на тај дан, и само на тај дан првосвештеник је улазио у Светињу над светињама, најсветији део јеврејске Скиније/храма у којем се чувао савезни ковчег са десет Божијих заповести записаних на две таблице. Златни херувими раширених крила су закриљавали ковчлег са његовог поклопца, а међу њима се јављала шекина – слава Господња, због чега се све то сматрало Божијим земаљским престолом, који се још називао и помирилиште.

Дакле, само на тај дан првосвештеник улази у Светињу над светињама, пред престо Божији и тражи опроштење, милост и помирење за своје грехе и грехе народа. И том приликом, само на тај дан само у Светињи над светињама само првосвештеник је изговарао свето Божије име чије је поуздано читање изгубљено, али га знамо као свети тетраграм יהוה (YHWH). Наиме, Јевреји су строго поштовали заповест не узимај узалуд имена Господа Бога својега (Изл 20:7), тако да су уместо изговарања његовог имена изговарали Адонај у значењу Господар (одатле и наше Господ). Међутим, у тренутку када треба тражити милост, опроштење и помирење пред Божијим престолом и када је то питање живота и смрти, онда се Бог ословљава личним именом.

А то је заиста било питање живота и смрти, и то не само на личном плану.

Веровало се, наиме, да уколико првосвештеник жив изађе из Светиње над светињама – Бог је судио и пресудио. Видео је искрено покајање народа и дао му је милост, опроштење и помирење. Уколико, пак, првосвештеник не изађе из Светиње над светињама (такви примери нису забележени у Светом писму, али има сличних сцена и само веровање вероватно није настало ни из чега).... суд је био другачији – да слободно парафразирамо:

Ово звучи сувише апокалиптички савремном уху, али древни човек је заиста тако размишљао. Овакве идеје се и схвтају умом древног човека. Митови древног Оријента (и не само древног Оријента) почетак универзима виде у хаосу, вечитој хаотичној, тамној материји праисконских бездана воде који нису дозвољавали живот, макар не онакав какав ми познајемо. А онда су богови у низу побуна и ратова поразили тај хаос и универзум преуредили у космос, у поредак у украс (изворно значење речи космос је украс, одатле и козметика као украшавање). 

Међутим, према древним веровањима, хаос није и не може да буде уништен, он је заључан у неку космичку тамницу и стално покушава да се ослободи и изнова завлада земљом. Периодичне катаклизме, нпр. помори или потопи, пројаве су тог исконског хаоса, макар је тако веровао древни човек уверен да тај хаос у неком тренутку може и коначно да надвлада космос. Зато је вршио обреде, нпр. најзначајнији старовавилонски празник Акиту (Нова година) прослављао је и обнављао победу Мардука над силама хаоса.

Библијским писцима није била страна ова идеја, напротив. Они су је, готово у потпуности, усвојили. На почетку Писма читамо:

                                                            Пост 1:2 (уп. Пост Пост 2:5-6)

 

Дакле, библијски писац се слаже са својим политеистичким савременицима – прва земља је хаотична. Ипак, постоји битна разлика – она није вечна. Пре описа хаотичне земља библијски писац каже У почетку створ Бог небо и земљу(Пост 1:1). Дакле, Бог је створио хаос, а затим га (пре)уредио у космос(Пост 1:3-31).

Логика је, поједностављено речено, Бог ствара хаотичну земљу, а онда мрежом својим заковести коју баца  на хаос, исти обуздава и ограничава. Трагове таквог схватања имамо у псалмима.

Нпр. када псалмиста каже:

                        Пс 104:7-9

 

Једна по једна нит божанске мреже се кида и хаос поново надире, преузима свет.

Можда нам ово изгледа као наивно поимање универзума. 

Међутим, пробајмо да га спустимо на друштвени ниво.

Људи су, макар према Платону, најпре живели у анархији (друштвена аналогија хаоса у којем свако ради шта му се прохте и шта може). Уређено друштво (друштвена аналогија космоса) настало је захваљујући мрежи закона, друштвених правила и договара које смо обавезни да поштујемо.  Друштво у којем се закони крше без санкција враћа се у анархију, па тако и.... универзум, макар су тако веровали древни Јевреји.

Управо зато је прво свештеник тражио опроштење, милост и помирење. Израз који се овде користи није уобичајени библијки израз за мир – shalom (שָׁלוֹם). Уместо тога користи се израз чија консонаста основа (כפר) значи помирити, покрити, (за)крпити. 

Дакле, оно што првосвештеник тражи је милост Божија која ће се пројавити у опроштењу и омогућити да се мрежа Божјих заповести и закона закрпи, обнови како хаос не би провали и покрио земљу.

Представили смо први део историјског и религиолошко-културолошког контекста параболе о последњем суду. Сада кроз миленијуме и векове долазимо у време пророка Исаије, једног од четири велика пророка. Иза њега је остао обиман проорчки спис од 66 поглавља, с ттим што се смтра да је сам пророк написао од 1-39 поглавља, да је група његових ученика, у вавилонском расејању, написала други део списа (пог 40-55), те да су ученици ученика написали завршна поглавља (56-66).

Исаија је живео у занимљивом историјском тренутку. Била је то друга половина 8. в. и почетак 7. в. пре Хр. Један од ретких периода када је Јудеја процветала. Доживела је самосталност у једном региону у којем интереси великих сила (Асирије, Вавилоније, Египта, па и Грчке која се промаљала са запада) нису малим народима давали много места за самосталност.

Штавише, Јудеја је проширила границе, економски је јачала, и друштвено... а дешавала се и нека верска реформа. После векова тешког живота Јудејима је коначно свануло, дошло је њихових пет минута, само што су се они надали да то неће бити пет минута... надали су се да њиховом прогресу нема краја и да им је само небо граница.

Сви, осим пророка Исаије.

Он је упозоравао на долазећу пропаст.

Сви су га сматрали птицом злоснутицом, човеком који не уме да се радује када је напаћеном народу коначно свануло, већ мора да мрачи.

Али Исаија је знао о чему говори. Темељ свеобухватне реферме Јудеје била је верска реформа, а она је (највећим делом) била потпуно формална: овако каже Господ: „устима ме поштујете, а срце ваше је далеко од мене; и узалуд ме сећају, учећи заповести и законе моје“ (Ис 29:13), говорио је пророк.

Није прошло много, а његове речи су се испуниле. Навуходоносор, највећи владар Неовавилонског царства за свега месец дана заузео је целокупну Јудеју. Опсео је Јерусалим и после две године, 586. год. пре Хр. заузео је и сам град уз пратећа разарања која су укључивала и униптење јерусалимског (Соломоновог) храма. Највећи део угледног, племићког, богатог, образованог становништва одведен је у Вавилонију.

Тако је почело чувено вавилонско ропство или вавилонско расејање.

Био је то најмрачнији период јудејске историје. Речи пророка су се испуниле, а сведоци тог испуњења живели су у потпуном очају. Тотални мрак, али без светла на крају тунела. Псалми овог периода сведоче о томе:

                                       Пс 137:1-6

Туга и мрак, готово без светла на крају тунела, за све... осим за ученике пророка Исаије. Они, читајући списе свог учитеља и сећајући се његових поука сетили су се и да најава пропасти није била последња ставка његове поруке. Пропаст ће довести до жалости, жалост до искреног покајања, искрено покајање до искрене побожности, а искрена побожност до свеукупне обнове. То је оно што су проповедали ученици пророка Исаије, и као што су некада њиховог учитеља гледали као мрачњака, њих су видели као групу верских ентузијаста који не могу да признају да је све пропало.

А онда... појавио се Кир II Персијски Велики.

Објединио је персијска племена, ступио у савез са Миђанима, и затим је један по једна провинција неовавилонског царства почела да се прикључује Персији, најчешће без много (или икаквог отпора). И сам неосвојиви Вавилон пао је без зрна барута. Било је то најоргиналније освајање града у историји ратовања, уз освајање хетитске Троје...

Ми космополитизам обично везујемо за Алкесандра Македонског и јелинску идеју. Међутим, космополитизам и толерација према различитим народима и веровањима, вековима пре Александра Великог били су основна начела Персијског царства. Кир Велики, а касније и његови наследници дозволили су Јудејима повратак у отаџбину, уздигли су Јудеју у статус провинције Персијског царства, дозволили обнову Јерусалима, и то као утврђеног града и обнову Јерусалимског храма, чак су је и финансцирали из царске ризнице.

Речи пророка су се опет испуниле.

И онда, после почетног ентузијазма и обнове... проблеми, непријатељства, застоји, регресија, два корака напред, један назад па један напред три назад, па опет три напред, али никако да крене. Народ је збуњен, шта Бог сада хоће од нас питасе. Вапи Богу и тужи му се: 

                                                            Исаија 58:3

Тада на сцену ступа груга генерација ученика пророка Исаије која нуди одговор, говорећи у име Божије наорду у недоумици:

 

(из каснијег текста види се да су то били послови утеривања дугива ) прим. аут..

                        (тј. претите дужницма)

                                    (односно да не једе и не пије један дан)

(односно да показује јавну али формалну жалост и покајање)

                                                Исаија 58:3б-5

 

А затим пророк говори о истинском посту:

(односно да се руководиш правдом и праведношћу у друштвеним односима)

 

                                    (да даш слободан дан својим радницима)

                                    (да укинеш росптво)

(макар тај један дан оно што ти ниси појео да поделиш)

(макар му дао и нешто што није трунду, што си купио ко зна када а обукао једном или ни толико, или макр и нешто изношено, али носиво) 

                                    (односно да не окрећеш главу од потребитих).

 

И овде долазимо до одговора зашто се еванђеље о последњем суду недељу пре почетка поста?

Када изговара своју параболу о суду Христос као да пред собом има књигу пророка Исаије отворену на одељку који говори о истинском посту и каже, оделићу човечанство на две групе: оне који су ми дали да једем, који су ме напојили, примили у свој дом, оденули посетили (нису се склањали од мене, речима проока Исаије) и на оне који то нису урадили. Знам и једни и други ће бити изненађени, једни питајући се кад су тако нешто урадили, а други кад су пропустили да то ураде. Одговор је исти: кад овом једном од најмањих (од оних од којих најрадије склањамо главу) (не) урадисте, мени (не) урадисте (Мт 25:40.45).

Коначно, у чему је поента поста и где као хришћани грешимо?

Постоје две уобичајене грешке.

Једна је потпуно негирање значаја и смисла телесног поста, односно уздржања (од неке) хране. Сматрам да је то погрешно. Телесни пост има свој дубоки и снажни смисао. Но, уколико пост сведемо на овај аспект правимо другу, можда и чешћу, грешку.

Васкршњи пост (са страдалном седмицом) траје седам недеља. ПОкушаћу етапано да ставим (уобичајени) ток поста:

Из поштовања према читаоцима нећи описати шест и седму недељу, али ћу закључити да на крају, кад дође Васрс, после литургије следи ритуално преждеравање и то у трајању од најмање седам дана, јер – погађате – ја сам постио.

Основни проблем: најчешћа реч у овом последњем одељку је ја, јапостим, ја смем, треба, не смем, не треба да једем, ја сам постио

А где је „ти“? Где је „ми“?

И што је најзначајније: Где је „Он“?

 

Да се разумемо, „Он“ се, знам, неће јавити зато што ја постим, и не очекујем то. Али ипак, некако, баш га нема... Где је?

 

Парабола о последњем суду нам каже да „Он“ прерушен тражи ме  у „Ти“, чека ме у „Ми“...

А ја, ја и даље стојим у „ја“.

 

                                                                                                                                           Јован Благојевић