КАКО ЈЕ НА НЕБУ, ТАКО И НА ЗЕМЉИ - поетски образац молитве Господње 3. део

Како је на небу,

тако и на земљи

Мт 6:10в

Трећи и средишњи паралелизам молитве Господње представља закључак њеног првог дела (тзв. прозби усхођења) и прелазак ка тзв. прозбама снисхођења које су обликоване у другом делу молитве. На неки начин, овај паралелизам одражава читав ток молитве који почиње усхођењем на небо, кроз у сферу божанског постојања потпуно другачијег и неприступног од оног које има човек као створено биће (https://bkcentar.rs/sr/blog/oce-nas-poetski-obrazac-najznacajnije-hriscanske-molitve-1-deo). У овом делу молитве сусрећемо се са подсећањем на божанску светост (другачијост и одвојеност) и промишљамо о каракатеру Његовог царства и улози коју ми, као поданици тог Царства, имамо у његовом ширењу (https://bkcentar.rs/sr/blog/oce-nas-poetski-obrazac-najznacajnije-hriscanske-molitve-2-deo). Други део молитве, са друге стране, усресређен је на потребама човека и представља низ прозби које имају за циљ да Бога „задрже на земљи“, да га „оприсутне у историји“ и да молитеља оспособе да ту присутност и њене благослове препозна, прихвати и оствари у сопстевном животу.

Тако сагледана, Молитва Господња одражава динамику вере која се у животу хришћанина, као оног који усиновљен кроз Христа назива Бога Оцем, одражва у сталном кретању између уздизања у божанске сфере слободе ка којима смо као боголика бића призвани, и свакодневног живота у којем ту слободу и боголикост треба да пројављујемо у конкретним ситуацијама и односима. То се односи нарочито на трећи паралелизам молитве састављен из две једноставне, али истовремено садржавајем набијене стих-линије у којима се доминирају значајни изрази: небо и земља. Они су употребљени на начин који дозвољава, па и захтева, да се њихово значење представи из различитих перспектива. Сами изрази могу да се посматрају одвојено, али и као идиом “небо и земља.“

 

За израз небо (јевр. šāmayim, гр.οὐρανος) у Старом завету се користи плурална именица (небеса), док га LXX преводи сингуларом. У Новом завету се сусреће и плурална и сингуларна форма. Бог, дакле, јесте Други и другачији, трансцедентан и непојмив људском искуству и опажању. Стварањем неба и земље Он, међутим, себе чини доступним створењу и делатним у животу створења. Ову антиномичност Бога који је трансцедентан у односу на свет и човека; и истовремено укључен у свет и живот на снажан и упечатљив начин развијају писци како Старог (Изл 29:45–46; 1Цар 6:13; Зах 2:10–11) тако и Новог завета (Mт 5:16; 6:9; Мк 11:25; Oтк 3:12; 4:2 уп. 1Кор 3:16; Eф 2:21–22). У том контексту, небеско обитавалише Бога је синоним његове трансцедентности и суверености (слободе) као покретача његовог деловања у корист човека. Небо, стога, постаје метафора божанског спасења (Изл 16:4) и благослова (Пост 49:25; Пнз 33:13).

Небо као област божанског недостижно је човеку и та недостижност на сликовит начин открива онтолошку непремостивост два начина постојања, смртног (створеног) и бесмртог (нествореног). У томе треба тражити и корен значајног религиолошког мотива, општеприсутног у религијама медитеранског басена – успење (вазнесење). Тај мотив осликава на неуспех осуђен покушај човека да освоји оно што му по природи ствари не припада (нпр. мит о Адапау, ANET, 101–3; легенда о краљу Етанау, ANET 114–18). Одјеци оваквих предања присутни су и у Писму (Пост 11; Ис 14:12-20; Јзк 28:11-19 уп. ПрСол 30:2–4 уп. Јов 26; 38:1–42:6; Пнз 2:29; 30:11-14; ПремСир 3:21-22).

Библијски писци, ипак, дозвољавају могућност људског вазнесења у небеске сфере, пре свега када то оно има теофанијски карактер тј. када је повезано са божанским отривењима (Изл 24; 34:29-30 уп. Philo, vita Mos 2.290–91; virt. 73–75; Ezekiel the Tragedian 668–82; Ис 6:1-3; Јзк 1:10; 1Цар 22:19–23; 2Кор 12:2–4). Овај мотив је снажно развијен у интертерстаментарној књижевности и представља, у основи временски ограничен, искорак у сферу божанског постојања и повратак на земљу тј. у област и начин људског постојања (ЗавЛев, АпАвр, 1Ен). Ипак, временом то искуство је почело да се схвата као предукус есхатолошке стварности намењене херојима, али и свим праведницима (Дн 12:2-3; ЗавАв 11:10; 2Јзд 7; Јн 14:2; 2Кор 5:1-10; Флм 3:20; Јевр 11:16; Отк 11:12).

Мотив обесмрћујућег усхођења (вазнесења) је снажно развијен у јудејском и хришћанском апокалиптичком предању (1Ен, 2Ен, ЗавАв; 3Вар; АпПав; АпПт, ВазИс), али је несумњиво изведен из канонских списа. У овом контексту, неизоставно се морају споменути Енох и Илија, два старозаветна бесмртника који су повезани са узношењем на небеса. Библијски израз нестаде јер га узе Бог (Пост 5:24) повезан са Енохом, није довољно јасан да би му се могло приписати несумњиво значење вазнесења, тако да је је било потребно доста времена и развој значајног (неканонског) богословског предања да би се коначно у Новом завету канонизовало овакво читање старозаветног предлошка (Јевр 11:5). 

Мање је познато, али и приповест о Илијином вазнесењу прошла је сличан развојни пут. Библијски наратив јасно говори о величанственом вазнесењу пророка (2Цар 2:11), али је такво схватање било одвише радикално за предегзилну мисао, па је постојала теденција ублажавања. У неким круговима, наиме, тежило се да се Илијино вазнесење објасни не као узношење на небо, колико као преношење у земљу без смрти познату из древне сумерске приповести о Утнапиштиму или грчке о Менелају и острвима блажених. Овакво читање је одбачено познијим јудејским и хришћанским предању, али чињеница да је таква теденција постојала сугерише да је небо током старозаветног периода схватано као екслузиван простор, и још више, начин божанске егзистенцијенепремостиво удаљен од човека.

У периоду са почетка хришћанске ере постало је као доминантно веровање о небеском царству бесмртности у које ће бити уведени праведни, док су већ вазнесени великани Старог завета представљали изузетке који илуструју есхатолошку стварност. Напетост, ипак, није превазиђена јер није постојало утемељене на бази којег је било могуће изградити мост преко онотолошког јаза између неба земље. Утемељење овом веровању кроз указивање на Христово васкрсење и вазнесење као гаранта вазнесења (уздизања) човека главна је новина коју доноси хришћанско исповедање. Полазећи од богословског становишта нико сене попе на небо, осим оног који сиђе са неба (Јн 3:13) хришћани основу сопственог усхођења у небеса препознају у божанском снисхођењу на земљу и сједињење Бога са човеком. Усновљење човека од небеског Оца, први је корак људског усхођења на небо ходом који пратимо Онога који се вазнео на небеса и сео са десне стране Оца, будући да библијски искази на бази којих је формулисан овај члан вере Христа описују као Великог првосвештеника који је ушао иза најдаље завесе прошавши небеса отварајући пут хришћанима ка престолу благодати (Јевр 4:14.16; 6:19-20).

Прва стих-линија трећег паралелизма молитве Господње, стога, представља сажетак дотадашњих прозби и односи се на сваку од њих. Њима се молитељ молитвено уздиже (узноси) ка Оцу који је на небесима, односно у сферу и начин божанског постојања. То уздизање у свето - потпуно другачије, нарочито (издвојено) и по природи човеку недостижно, постојање остварује давањем нарочитог (светог, издвојеног) места имену Божијем у сопственом животу, ширењем и оприсутњењем Царства Божијег кроз извршавање воље Божије која се у небеској сфери испуњава у потпуности.  Израз како (ὡς), стога,  говори о начину и степену остварености царства Божијег на небу (ἐν οὐρανῷ), а посредством извршавања његове воље. Та сфера божанске трансцедентности, узима се као узор и модел онога што треба да буде на земљи (ἐπὶ γῆς·). Овај однос наглашен је употребом прилога тако (καὶ).

Значајно је да је и израз земља (јевр.˒ereṣ, или ређе ˒ădāmâ) вишезначан. Поменути израз као и са њим повезани термин ˓āpār (прах земаљски) осим што може да означава државу или територију (регион), односно  друштвено-политичку стварност, може да има и пренесено значење, космолошко и богословско. У космолошком смилу, библијски писци су делили древнооријентално разумевање земље као копнене површине окружене примодијалним воденим безданом и изложене дејству четири ветра који долазе из четири угла  земље (Пнз 33:17; 1Сам 2.10; Ис 5:26; 11:12; 24:16; 40:22.28; 41:5; Јов 26:7.10; 22:14; 28:24; 37:3; 38:13 Пс 48:10-11; 65:5-6; 74:17; 135:7; ПрСол 8:27; Јер 6:22; 25:32; 31:8; 10:13; 49:36; 50:41; 51:16). Далеки одјеци древнооријенталних митова о божанској мајци земљи можда се могу наслути у ретким одељцима библијске мудросне књижевности (Јов 1:21; Проп 5:14; Пс 139:15 уп. Пост 3:19; Сир 40:1) и то пре свега као јасне књижевне метафоре (Изл 20:4-5; Пнз 4:26; 5:8-9; 30:19; 31:28; Пс 50:4; Ис 44:23; Jeр 51:48). За библијског писца земља није божанство, већ јој Бог Створитељ пружа трајност и утемељење бринући за створења на њој и постављајући границе примодијалним водама хаоса (Пост 8:22; Пс 33:6–7;74:12–17; 104:5–9; Ис 40:12). Стварање земље и њено одржавање је, стога, синоним за царство живота (Јов 28:13; Пс 27:13-14), а Бог Створитељ је и Бог Сведржитељ (Пс 74:12–17; 89:8–15; Ис 40:28–31; 51:9–11). 

Новозаветни писци преузимају старозаветне космолошке и богословске асоцијације, указујући да је земља простор двојне владавине и борбе у којој се човек одлучује чију ће власт да оприсути. Христова мисија, заправо, и јесте увођење квалитета небеског света на земљу (Мк 2:10–11; Лк 5:24;12:49; 18:8; Jн 3:31–36; 17:4; Рим 10:18; 1Кор 15:47; Еф 4:9–13.24), те у том контексту средишњи паралелизам Молитве Господње одражава заправо крајњи циљ божанског дела започетог стварањем. Стога, речи како на небу, тако и на земљи суштински се могу читати не само кроз сагледавање значења појединачних израза, већ и значење идиома небо и земља који означава тоталитет универзима као Божије творевине (Пост 1:1; Пнз 4:26; Пс 121:2; 146:6; Mк 13:31; Дап 17:24). Другачије речено, наведена прозба, сагледана као поетска формулација, представља молбу да се испуни назначење света (за)дато још његовим стварањем. Истовремено, она представља и ново наглашавање динамичке напетости између божанског света (неба) и људског света (земље), као и есхатона (у којем се Небеско царство испуњава у потпуности) и историје (у којој се оно остварује посредством испуњавања Његове воље). У оба случаја, небу (божанском начину постојања) и есхатону се даје првенство, и они се узимају као узор и циљ људског начина постојања у историји.  

Јован Благојевић