КРИЛА КАО ОРЛОВИМА – божанско обнављање малаксалог

Вероватно најтрауматичније искуство древног библијског Израила, у дугој и тешкој историји јеврејског народа било је асиро-вавилонско расејање. Процес расејања Израилских и јудејских племена започео је асирским освајањем Самарије 722-721. год. пре Хр., догађајем који је означио крај северног Израилског царства. Током наредна два века, Јудеја је наставила да фигурира на бурној гео-политичкој сцени древног Оријента у драматичном периоду када су се великом брзином смењивале, уздизале и падале, моћне миленијумске империје древног света. Штавише, током овом периода упркос бројним изазовима мала Јудеја је доживела две велике обнове праћене ширењем владавине на територију негдашњег северног суседа, политичко снажење, верску обнову... Догађаји који су обележили владавину царева Језекије, Ахаза и, коначно, Јосије били су више него драматични. Нагли успони и буђење наде смењивали су очајање и претње које су доносили Асирци, Египћани, Вавилоњани... 

Ови последњи су коначно и довели до брисања Јудеје са историјске мапе древног света. Јерусалим је разорен, тамошњи храм уништен, а давидистичка династија готово угашена. Становништво Јудеје је доживело три велика расејања насилно спроведена од стране неовавилонских царева. Током првог расејања (605.год. пре Хр.) у Вавилонију је  одведена елита Јерусалима, углавном млађи представници царских дворјана којима је обезбеђено школовање у Вавилону, највероватније са циљем вавилонизације јудејског племства, а у намери да се преко створене провавилонске интелигенције која би се потом вратила на подручје Јудеје делује на трајном обликовању Јудеје у лојалног вазала Вавилона. Највероватније је ово био период када је у Вавилон одведен младић који ће постати познат као пророк Данило, са својим пријатељима Седрахом, Мисахом и Авденагом (Дн 1-6). Друга фаза расејавања повезана је са сломом првог јудејског устанка који је организовало преостало јудејско племство и на чело кога је (вољно или невољно) стао цар Јоаким. Устанак је угушен у крви 597. год. пре Хр., а устаници – укључујући и самог цара – су брутално и сурово кажњени. Према библијском извештају (2Дн 24:10–17) у егзил је одведено око 10.000 људи који су постали део егзилне заједнице. Расејани су ослепљени цар Јоаким са преживелим члановима царске породице, дворски службеници, војни заповедници, преостали део аристократије и занатлије (пре свега ковачи). Ово се сматра расејањем које обележава почетак седамдесетогодишњег вавилонског роства. 

Коначно, пад Јерусалима 586. год. пре Хр. означио је почетак трећег расејања и масовног вавилонског ропства. Сматра се да је ова депортација обуватила између десет и двадесет хиљада расељеника, тако да су у Јудеји остали само становници удаљених села, пољопривредници потребни за обрађивање земље и, уопштено, најсиромашнији слојеви друштва. У Вавилонију је одведен цар Седекија са преосталим члановима царске породице, преостали војни заповедници и представници дворске администрације, образованији припадници јудејског друштва и занатлије, припадници верске елите укључујући и свештенике и пророке.

Хронологија вавилонског расејања битна је за разумевање поруке пророка на почетку дела који се назива девтеро-Исаија. Наиме, надахнути пророчким речима Јеремије који је говорио о седам деценија вавилонског расејања (Јер 25:11–12; 29:10 уп. Пс 90:10) изгнаници су очекивали релативно брз повратак, као и политичка догађања која ће тај повратак најавити. Стога, они који су се у расејању налазили већ деценију или две, треће расејање из 586. год. пре Хр., са ужасавајућим разарањима која су прогутала Јерусалим и јерусалимски храм, доживели су као коначни и неповретни слом, а вероватно и изневеравање пророчких обећања. Све то је црпило снагу расељеном становништву, и управо је то је атмосфера у којој ученици пророка Исаије проповедају наду и говоре о божанском оснаживању изнемоглих и посусталих. Наиме, пророштво са краја Ис 40 научници датирају у период између 550. и 539. год. пре Хр.Изгнаничка заједница је већ дуго у ропствубез политичке наде, духовно уморна. To je било време утихнућа ишчекивања избављења, умора, обесхрабрености, а управо такву слику обликује снажан исказ пророка: 

Слика је обликована поетским паралелизмом унутар којег сваки од стихова описуједве глаголске радње које илуструју слабљење и физичку исцрпљеност. Овакав синтетички паралелизам је типичан за јеврејску поезију, где се идеје појачавају поновљеним речима.Умарање (חָלָה, chalah) прераста у малаксавање (כָּלָה, kalah), а посртање (נָפַל, nafal)у пад (נָפַל, nafal). Понављање (рефрен, репетиција глагола) – појачава драматичност, чини стих лако памтљивим и певајућим.Изабрани глаголи су сродни и, у извесној мери, слични по звучности чиме се појачава ефекат исцрпљености и безнађа. То што су наведени у презенту (или имперфекту) даје осећај тренутности, непосредности доживљаја умора. Нарочит ефекат оставља то што се стање крајњег и тренутног умора повезује са младићима/момцима (נְעוּרִים), односно генерацијом која би требала да буде снажна, неистрошена и пуна елана. Обично се односи на младе људе у фази физичке зрелости, без пуне зрелости у друштвеном или војном смислу, али који су испуњенимладалачком енергијом, потенцијалом и снагом, оне које карактерише здравље и снага. Фразеологија пророчког исказа обухватакратке и ударне фразе дају као да дају ритам откуцајасрца или корака уморног ходочасника.Опис физичког умора младих користи се као метафораопште духовне и психолошке  исцрпљености народау изгнанству.

Ово је средишња сцена пророчке песме којој су супротстављене сцене које претходе и које следе. Опису свеопште националне исрпљености, наиме, претходи опис Бога који се не умара:

И овде пророк користисинонимски (синтетички) паралелизам, најчешћи облик у библијској поезији.Стих има карактеристичан ритам кратких поетских фраза:не умара се, не малаксава, немерљив је ум његовОвај ритам делује као литургијски рефрен, погодан за јавно читање или проповед.Кратке, снажне фразе појачавају утисак стабилности и непроменљивости Бога.

Употребљавају се два сродна глагола: уморити се, клонути (יָעַף, ya‘af) и изнемоћи од напора, исцрпити се (יָגַע, yaga‘). Оба означавају физичку исцрпљеност, али други глагол појачава значење првог. Тако пророк не само да каже да се Бог не умара, већ наглашава да је потпуно изнад сваке могућности исцрпљења. Употреба двоструке негације (לֹא… וְלֹא) у вези са наведеним глаголима обликује реторички ефекат градације, тако да исказ није само опис, већ прераста у категоричко одбијање могућности Божијег умора/исцрпљивања снажно га супротстављајући опису људске, младалачке исцрпљености који следи. 

Друга-стих линија  такође користи негацију, али без понављања чиме класичан синтетички паралелизам прераста у паралелизам са семантичким померањем (progressive или synthetic parallelism)којим пророк задире у сферу апофатике указујући да Бог није само неуморан, већ и недокучив. У свом исказу, наиме, пророк употребљава израз חֵקֶר (ḥeqer) у значењу истраживање, испитивање, граница до које се нешто може истражитиу вези са изразом תְּבוּנָה (tevunah) у значењу разумевање, мудрост, промишљена интелигенција. Пророк заправо на посредан начин даје одговор на богословски приговор изгнаника који у својој малаксалости закључују:Скривен је од Господа пут мој и измиче правица Богу моме (Ис 40:27). Овако формулисаном исказу националне малодушности пророк одговара подсећањем на Божју промисао и на различитост између људског и божанског виђења времена и историје.

Изгнаници знају Јеремијино обећање о седамдесет година, али пролазе деценије и ослобођење се не дешава што изгнаничка заједница препознаје као потврду да Бог не види, не реагује, заборавио је или је једноставно и сам посустао. Стога, пророчко одбацивање мотива божанске исцрпљености није само антропоморфни опис, него одговор на имплицитну сумњу народа, а затим  следи објашњење кроз померање из сфере физичког у сферу божанског промишљања историје -  Божије деловање није само моћнонего је и неспознатљиво. Имплицитно и без директног увођења мотива времена, пророк сугерише изгнаничкој заједници да се божанско време, не поклапа увек са људским временом. Оваквим поступком пророк не одбацује грубо жалбу изгнаничке заједнице, већ је постепено преображава у позив на поверење.

Поверење пак, није утемељено, само на чињеници божанске неограничености у физичком или метафизичком смислу, већ у његовој спремности и намери да се укључи у људско, историјско, дакле физички и временски, ограничено постојање. Пророк не истиче само контраст између Бог и човека, већ и Божију спремност (и намеру) да делује у корист човека:

Пророк изнова обликује синтетички паралелизам који не представља само понављање, већ и развој основног мотива. Човек, односно заједница, изнова се описује као уморна (יָעֵף) и, штавише, нејака, тј. као она која нема снаге (אֵין אוֹנִים). У другој формулацији, значајно је приметити, пророк употребљава израз снага (нема снагу, нејак) користећи реч כֹּחַ која не означава само физичку снагу, већ животну снагу уопште, способност деловања, енергију.Употребљени израз може да се односи и на унутрашњу виталност и способност саме егзистенције. Овде се сусрећемо са изразима који се понављају у раније представљеном опису младића чиме се ова два стиха непосредно доводе у везу. Мисао о божанском оснаживању и окрепљивању посусталих се понавља и разрађује и после описа слабости егзилне заједнице: 

У поновљеном охрабрењу, изнова обликованом у форму паралелизма, кључна реч је уздати се. Јеврејски изворник קוה (qavah) има шире значење и обухвата смисао чекати,ишчекивати, надати се.У старојеврејском језику, наиме, корен употребљеног глагола је повезан и са идејом затегнутог ужетаилинапетости чиме се преноси идеја да уздање у Бога није пасивност,него напрегнуто ишчекивање његовог деловања. Таква заједница доживеће обновљење својих снага. Употребљени глагол יַחֲלִיפוּ(yaḥalifu) изводи се из корена חלף (ḥalaf) у значењу заменити, променити, обновити и у конкретно стиху нема само смисаоповратити снагу, већзаменити стару снагу новом,што подразумева више од опоравка – унутрашњу обнову.У другим стиховима исти глагол се користи да означи смену годишњих доба, обнављање лишћа, промену одеће. На тај начин пророк формира слику којом се сугерише да баш као што природа обнавља свој живот,тако Бог обнавља животну снагу човека, тако да иако се човек осећа исцрпљено, разочарано, па чак и без снаге да очекује испуњење обећања, Бог је Онај који ће га извести из таквог стања, и више од тога:

Завршни део представља поетски врхунац целог одломка. У њему се, кроз снажне слике и ритмичку градацију, описује како изгледа обнова снаге оних који се уздају у Господа. И стилски и лингвистички, овај део текста је веома пажљиво обликован.

Текст је изграђен у тростепеној поетској структури:узлетање (крила као орловима), трчање, ходањеОво је облик климактичког паралелизма (степенастог појачавања).Међутим, занимљиво је да се градација овде не креће од мањег ка већем, већ од најузвишеније слике ка најобичнијем кретању.То ствара веома снажан ефекат:Божја сила није присутна само у изузетним тренуцима узлета,већ и у обичном, свакодневном ходу живота. Овим одељком доминирају глаголи кретања: уздићи се, попети се (עלה, ‘alah), трчати (רוץ, ruts), ходати (הלך, halakh) који обликују динамичну слику живота који се одвија у различитом темпу, од прилике до прилике.Три кратке линије са готово истим ритмом дају тексту литургијску звучност.Ово је типичан пример пророчке поезије где се порука појачава ритмом и симетријом израза.

Одељак се завршава понављањем глагола умарати се који се сусреће раније у ст 28 и 30. Овде се јавља у облику негације чиме се завршава поетски круг: Бог се не умара (ст 28) – младићи се умарају (ст 30) – они који се уздају у Господа не малаксавају (ст 31) чиме се стиче утисак да ишчекивањем и уздањем у Бога, човек постаје учесник божанске неуморивости. Можда заправо најснажнија порука се и постиже последњим исказом: иду и не малаксају, јер живот вере није стални узлет. Напротив, чешће је то дуго, стрпљиво ходање.И управо у том обичном ходу пророк види знак Божје снаге.

Ипак, најснажнија слика употребљена у овом поетском закључку је слика орлових крила. Њена употреба није ни случајна ни произвољна.

Орао (נֶשֶׁר, nešer) је птица добро позната библијским писцима и они је користе као слику снаге, брзине (Ав 1:8) висине, слободе и, као што се може видету у поезији Псалама, обновљене животне енергије (Пс 103). У апокалиптичко-пророчкој књижевности орлујско лице је једно од лица херувима (Јзк 1:10), а у истом пророчком спису користи се и као царски симбол Вавилона (Јзк 17:3), што показује да је означавао политичку моћ, доминацију империјалну силу, односно владарско величанство и идеологију. У апокрифној апокалиптичкој књижевности ова симболика се развија, тако да многокрилни орао постаје симбол светског царства – Рима (2Јзд 11–12), империјалне власти али и симбол космичке политичке моћи и историјских сила које, и несвесно, делују испуњавајући божанске науме. У новозаветној апокалиптици орао се јавља као гласник божанског суда (Отк 8:13) који са узвишене позиције прати дешавања на земљи. У истом корпусу се јавља и слика жене прогоњене од аждаје којој се дају два крила орла великога да би могла да побегне од прогонитеља (Отк 12:14), што се може препознати као алузија на Исаијино пророштво о орлујским крилима, као симболу способности не само брзине већ уздизања над тешкоћама. Не сме се, међутим, заборавити да све ове библијске слике се ослањају на једну – слику изласка у којој се божанска помоћ изабраном народу и његова брига за њих током пустињског лутања описује управо сликом орла (Изл 19:4; Пнз 32:11) где се сиболика снаге повезује са идејом родитељске бриге и заштите. Пророк, заправо, најављује нови излазак. Повратак из вавилонског расејања често се представља управо у тим категоријама и остављајући ову слику која асоцира на тај кључни и формативни догађај израилске историје пророк заправо затвра круг којим је започео своје дискурс:

Пророк је, заправо, започео питањима која су имала за циљ да његове савременике и саплеменике подсете на божанску стваралачку моћ (Зар не знаш? Зар ниси чуо?Господ је Бог вечни,творац крајева земаљских..., ст 28). Међутим, његово подсећање  не исрпљује позивањем на Бога створитеља, већ закључном асоцијацијом подсећа на његову укљученост у историју наводећи своје слушаоце да ослањајући се на историјско искуство у прошлости промишљају о будћности. То је занимљив поступак веома примењив и данас, када посустајемо у свом животном или богослужбеном подвигу. Можда је потребно да се подсетимо сличних ситуација у којима нас је божанска интервенција уздизала снажила и усмеравала...

У контексту Васкршњег поста ово постаје нарочито значајно. У то искуство често улазимо са одушевљењем, снагом воље и духовним полетом, али се временом јавља умор, расејаност, осећај духовне слабости. Управо је то тренутак да се сетимо пророчког охрабрења и да сећање постане духовни метод оснаживања јер, као што примећује св.Јован Златоусти: