ЛИКОВИ ЕГИПТА – СПОРЕДНИ ЛИКОВИ ЈОСИФ НАРАТИВА (трећи део)

Пост 39 нас упознаје са низом нових ликова. Један од најзначајнијих је свакако Потифар, високи дворски службеник египатског монарха који купује Јосифа. Јосиф је осликан у интеракцији са другим ликовима, а његови поступци према њима су вођени Божијим страхом. Јосифов интегритет је јасно приказан. Иако роб у туђини, он није ни сам ни напуштен. Бог је с њим и помаже му у свему. Чини се да је Јосифов господар схватио околности његовог успеха, на темељу чега је могуће закључити да је био другачији од осталих, нарочито у погледу религије и његовог Бога. Касније схватамо да Потифар воли Јосифа; Јосиф је нашао милост у његовим очима (Пост 39:4). Он Јосифу даје далекосежна овлашћења и у потпуности му верује. Све је благословено, расло и умножило се у кући и њиви због Јосифа. Потифар је представљен као фараонов дворјанин и капетан страже.  Под њим је радио управник затвора. Био је богат и способан за расуђивање те је у Јосифу открио младића који је имао знање и мудрост и ценио је његове добре особине. Његова љутња на Јосифа можда је заправо била усмерена према његовој жени, али никада није испитивао Јосифа пре него што га је послао у затвор. Веза између Јосифа и Потифара ће се прекинути чим Јосиф буде стављен у затвор. У тексту се ништа не говори о Потифару, његовој жени или Јосифу након овог инцидента.

Постоји јасан нагласак на укупности Јосифове одговорности и надзора (Пост 39:4). Бог благосиља Потифаров дом због Јосифа, а његов благослов почива на Потифаровом дому и пољу (Пост 39:5). Израз у дому и на пољу наглашава целокупну Јосифову одговорност и резултирајући благослов свега што Потифар поседује. У Пост 39:6 се понавља да Потифар оставља све што поседује у Јосифовој руци. Ово је пропраћено изјавом да Потифар није размишљао ни о чему осим о храни коју је јео.

Потифар Јосифа ставља изнад целог дома и свега што му припада. Ово је слично ситуацији фаворизовања у Јосифовој породичној кући, али је Јосифова моћ ограничена (39:6). Сићушни детаљ асоцира на сцену из Еденског врта (2:16-17) и Јосифа ставља у позицију другог. Граница коју је овде поставио Потифар чини да се Јосиф сети ситуације, када су његова браћа заједно јела, док је сам Јосиф био заточен у јами (37:24-25).Јосиф као да је био други у сваком домаћинству. Ипак, овде Јосифу је стављена јасна граница. У очевом дому је могао да слободно да развија фантазије и акције. Јосиф је свестан постављеног ограничења и то се јасно препознаје у његовом монологу којим цитира податке које је претходно изрекао наратор (ст 4-6). Монолог се може кратко ставити у једноставну изјаву ја сам други.

Јосиф препознаје своју моћ и положај у домаћинству, али у исто време препознаје границе те моћи. Међутим, чини се да су границе недоследне ономе што је раније речено. Каже да му је Потифар дао све осим сопствене жене. Овај мали детаљ о границама нам говори још више о Јосифовој одлуци. Сексуални однос са Потифаровом женом није граница коју је Потифар поставио, већ она коју је препознао и поставио сам Јосиф. Могло је бити да је Потифарова жена легитимно била под Јосифовом моћи. На крају крајева, Израелци су Египћане доживљавали као нацију са прилично опуштеним сексуалним кодексом. Штавише, будући да је жена евнуха, морала је имати неки начин да добије потомство. Већина научника се слаже да סריס односи се на функцију коју Потифар има на фараонском двору, а не на његово сексуално стање. Међутим, постоји наративни разлог због којег Потифара можемо посматрати као кастрираног фараоновог службеника. Наиме, јеврејска реч службеник означава и евнуха. Историјски гледано, на Древном Блиском истоку евнуси су сматрани поузданијим од других, пошто нису имали потомке које би фаворизовали. Ипак, није поуздано да је кастрација практикована у старом Египту. У овом случају највероватније да израз евнух нема дословно значење (Пост 37:36), већ означава високог дворског служитеља. Исти израз се касније користи у Библији да опише чланове двора вавилонског цара Навуходоносора (2Цар 25:19; Јер. 39:3).

Друга фраза која се користи за описивање Потифара, капетан страже, може се буквално схватити као шеф кољача (може и да значи кувара, месара, 1 Сам. 9:23-24). Није поуздано које значење треба прихватити. Да ли је био шеф фараонове кухиње или заповедник његових телохранитеља (уп. 2Цар 25:18)? Какогод, Потифар се помиње као Јосифов египатски господар (Пост 39:2-3). Тиме се излази из атмосфере породице и улази у атмосферу монархије.

Потифар је одговоран и богат човек са добрим расуђивањем, али не испитује све. Могуће је да он има своје разлоге за то. Можда, као одговоран човек који добро познаје свог слугу и верује му, покушава да угаси ватру која гори у његовој кући. Ипак, одговорна особа је она која прво треба да провери и увери се да је њихова одлука исправна. Са друге стране, Јосифова верност и праведност у Потифаровомдому представља преокрет Адамове непослушности и неверности. Место Пост 39 у заплету Јосифов-наратива може да нам укаже на смисао те праведности.  Пост 39-41 има своје унутрашње јединство и показује другачији карактер од остатка Јосиф-наратива. Поглавља су обележена променом окружења, пошто су смештена искључиво у Египат, док остатак Јосифовог наратива укључује и Египат и Ханан, са честим кретањем између њих. У овим поглављима постоји општа оријентација ка царском двору (Пост 39:1.20).

У овој сцени се значајно мењају Јосифове нацирстичке склоности. У неутралном контексту без икога да се такмичи са  њим, Јосиф спознаје да није центар света. Потифар му поставља јасну границу и Јосиф учи да је поштује. Учи важну лекцију - да је други.  Контекст епизоде је сличан претходној. Јосиф је брзо пронашао наклоност у очима Потифара и постао је први слуга у кући (39:2-5). Његов радикални чин раздвајања и побуне, представљен у овој епизоди, праћен је посебном когнитивном променом. Јосиф изговара монолог као одговор на кратку и директну наредбу жене (39:7-9). За разлику од Јосифовог претходног домаћинства, испуњеног ривалством и фаворизовањем, дом званичника поставља позорницу простора, слободе и неутралности, у којој Јосиф може да расте и сазрева као слободан појединац. Потифар можда није био заинтересован за своју жену. Ситуација, у којој господар брине само о својој храни, сугерише да се не брине о својој жени, закључују неки тумачи. Ово је, стога, простор унутар кога Јосиф може да помисли да је легитимно да се Јосиф одазове њеном позиву. Јосиф, међутим, препознаје такав чин као злоупотребу моћи, што је супротно од онога што је Јосиф радио уочевом дому. Видимо Јосифово сазревање као личности. Он је успео да реши проблем посесивног односа и направио је одређени напредак у борби против ривалства и његовог егоцентричности. Обе ове промене могу се посматрати или као одвајање и постављање границе. Одељак указује на Јосифов карактер, интегритет и одговорност. Господар му даје далекосежни ауторитет. Страх Божји укључује поштовање онога што је други човек задржао за себе. Непотребно је рећи да је његово понашање пред искушењем узорно. Због интегритета, Јосиф је жртва флагрантне неправде, али он никада не губи  част нити греши против Бога. 

 

Слуге се појављују само као они који слушају оптужбе које жена њиховог господара износи на рачун Јосифа. Она их призива и саопштава им шта јој је Јосиф урадио. Није јасно да ли су они прихватили њене речи и да ли су били покренути њеним подстицањем нетрпељивости према Јосифу на националној основи. Уколико јесу вероватно су били и нека врста сведока у прилог њеној оптужби, међутим, библијски писац их оставља потпуно у позадини и пасивним.

 

Оптужба Потифирове супруге и пресуда самог Потифара Јосифа смешта и затвор, где Јосиф упознаје служитеље египатског двора. Најпре је ту главни тамничар који је вероватно био потчињен Потифару као заповеднику фараонове гарде. Он служи Потифару, препознаје Јосифову вредност и оданост и предаје му свој посао у руке (Пост 39:22-23). То, даље, Јосифу омогућује да се упозна са високопозиционираним служитељима фараона, хлебарником и пехарником. Пехарник је био главни слуга у великом домаћинству, који је био задужен за осталу слугу, руководио сервирањем јела и био је лични пратилац домаћина. Насупрот томе, хлебарник је био особа само задужена за хлеб. Обојица су били под контролом фараона.

Карактер служитеља јасно је приказан. Може се само рећи да су увредили свог господара, краља египатског (Пост 40:1). Јосиф је показао љубазност према њима тако што их је посећивао и такође се бринуо о њима (Пост 40:6-7) што их је отворило да Јосифу говоре о својим сновима (Пост 40:5–13.16–19). Снови и начин на који се сневачи односе према њима, говори много о овим личностима. Пехарник је самопоуздан. Он брзо ступа у интеракцију и без задршке износи свој сан. Хлебарник је, са друге стране реактиван. Он износи свој сан тек пошто чује позитивно тумачење сна које Јосиф да пехарнику. Пехарник је у сну усресређен на фараона и свог господара ставља у средиште, а себе препознаје као оног ко (савесно) врши службу. Хлебарник, насупрот томе, сам је у свом сну, а у послу је ометен што открива нечисту савест. Ипак, пехарник није иделизован. Иако га Јосиф подсећа на догађаје који ће уследити (Пост 40:14–15), он по повратку на двор заборавља на Јосифа. Чини се као да му је саветовано да не говори ништа о Јосифу. Нико не зна разлог зашто није спомињао Јосифа претходне две године. Одељак наставља да приказује и Јосифов карактер. Он је доказао своју вредност и у затвору. Јосиф се брине о сузатвореницима када се нађу у невољи. Његова спремност да тумачи снове показатељ је одговорности и посвећеност помагању другима.

Ово је и једини тренутак у причи да чујемо колико је Јосиф остао на једном месту на којем је изнова суочен са сновима и интроспекцијом,. Јосиф разазнаје (тумачи) не само судбину својих затвореника, већ и две верзије себе. Процес разлучивања завршава се свесном одлуком о правцу Јосифовог сопственог будућег живота, од егоцентричности ка фокусирању на друге. Истовремено, то му је помогло да открије неку истину о себи, као мудрој и проницљивој личности.

 

Чини се да се овим изразима означава високоцењена свештеничка функција древног Египта која се односила на најобразованије свештенике који су служили као дворски саветници фараона. Вероватно су познавали вековна предања о значењима снова, астралним појавама и иста повезивали са конкретним друштвено-политичким дешавањима у империји или животу императора. Маги су били људи који су били вешти у магији или чаробњаштву, или они који су користили чаролије, уроке и чини. Они су били посебни египатски професионалци са којима је фараон могао да се консултује када му је био потребан савет. У њима је могао наћи сигурност и божанско упозорење. У овој сцени, фараон их је позвао на посебну прилику како би протумачили значење снова. Маги су били одговорни да предскажу будућност.

Ако би заказали, земља би била у опасности.  Можда су покушали да дају значење, али то није задовољило фараона. Са друге стране, с обзиром на јасно значење симбoла који су присутни у фараоновим сновима, готово је немогуће да нису били кадри да протумаче снове. Неки претпостављају да су они схватили значење снова, али да нису имали решење за кризу најављену сновима, па су се уздржали и од изношења самог тумачења. Према неким равинским тумачењима, Јосифови посмртни остаци остају у Египту (за разлику од Јаковљевих), јер су се  фараонови маги противили одношењу из земље остатака овог талисмана среће.

 

Египатски цар сматран је божанским и називан је (добрим) богом. Служење цару сматрано је служењем божанству, а сам цар је одражавао тварни универзум. Фараон је био витално повезан са процесом стварања, син творца Фараон је био слика кроз коју су сва божанства функционисала да би очувала створени поредак (ma’at). За дворјана, цар је био једини извор живота и фокус живота. Он је бог чијим се поступцима живи, отац и мајка свих људи. Фараон је био држава, бог-цар.

Пост 41:53–57 делује као прелаз између претходне епизоде и следеће која почиње у Пост 42. У Јосиф-наративу реч фараон употребљена је више од педесет пута, укључујући 12 пута у 40. поглављу и 32 пута у 41. поглављу. Није нам речено име фараона из Јосифовог времена. Фараон се најпре представља посредно, односно преко својих служитеља Потифара, капетана гарде и неименованих заточеника, хлебарника и пехарника. У овом посредном представљању не стичемо значајне податке о египатском суверену, али се он постепено уводи у причу, да би непосредно ступио на позорницу својим удвострученим сновима који се понављају, изазивају његову забринутост и показују немоћ његових дворских саветника који не могу да их протумаче. На сцену ступа Јосиф који тумачи те снове. 

Овде постоје специфични индикатори времена који наговештавају прелазак на нову целину заплета. Временски, после неколико година са Потифаром, речено нам је да је требало две године у затвору пре него је изашао пред фараона (Пост 41:1). Ове временске и просторне промене користе се као улазак у фараонов двор који читаоцу јасно ставља до знања да је започела веома посебна целина заплета. Јосифови таленти могу заиста цветати под фараоновом подршком.

Дакле, фараон и његов двор се директно појављују у Пост 41, а цео наратив у поглављима помера Јосифа на позицију највишег члана фараоновог двора.Божије присуство са Јосифом је потврђено у Пост 41 у речима фараона (Пост 41:38-39). Дакле, и у Пост 39. и у 40-41 Јосиф доживљава уздизање са првобитно ниског статуса (роб, затвореник), у сваком случају због присуства и учешћа Бога. Вербалне паралеле међу овим поглављима укључују поновну употребу дом у односу на различите области у којима је Јосиф успешан (Пост 39:4), затворског дома (Пост 39:20-23), и фараонововог дома (Пост 41:40).

Сцена Јосифовог сусрета са фараоном у свом средишту има тему идентитета. Ово је први пут да Јосиф није идентификован (па и етикетиран) од других, већ сам изграђује свој идентитет стављајућиегипатску маску. Јосиф се одмах по изласку из затвора брије и пресвлачи (41:14).Бријући се Јосиф доноси намерно одлуку да се пред фараоном представи као Египћанин. Ова одлука да се стави египатска маска показује се као радикална по последицама у каснијим догађајима.То је први и једини тренутак у целој причи, да сам Јосиф мења своју одећу. Нико други нема утицаја на то ко је Јосиф и како треба да изгледа. Након што је пуштен из затвора, Јосиф се представља онаквим каквим жели да буде и као такав одлази да стане пред фараона.Јосиф је веома активан лик у овој сцени и цео ток догађаја одвија се по Јосифовом сопственом плану и иницијативи. Јосифово путовање ка аутентичности је на неки начин прекинуто романсом са египатском културом. То се наставља у начину на који Јосиф говори и делује, али и из невиног детаља који сам Јосиф уплеће у свој смели и пажљиво испланирани говор упућен фараону.

У овој епизоди видимо да Јосиф комуницира са ауторитетом као једнак са једнаким (Пост 41). Равноправност ликова видљива је у њиховом почетном дијалогу. Фараон описује свој сан у осам стихова (41:17-24), а затим Јосиф даје тумачење сна такође у осам стихова (41:25-32). Оваква дистрибуција стихова, позната је „техника контрастивног дијалога коју библијски писци више пута користили да би дефинисали разлике између ликова у вербалној конфронтацији“.Дакле, иста дужина говора показује једнакост ангажовања и статуса две странке. После уравнотежене почетне размене, Јосиф преузима иницијативу и наставља свој говор премашујући фараонов (41:34-36). Он говори дуже од фараона, говори му више него што је тражено и, штавише, говори и самом фараону шта треба да уради. Јосифово тумачење фараоновог сна помиње Бога четири пута, увек и искључиво заједно са помињањем о фараону (41:25.28.32). Сврха таквог супротстављања у Јосифовом говору може бити његово веровање да је Бог на крају изнад свега.Можда, делом, и ласка фараону. Ипак, он без пардона и оклевања превазилази фараонов захтев и, без питања, говори фараону шта да ради као одговор на ове снове. Он даје обимна упутства фараону корак по корак. Јосифова смела акција прија фараону и постиже планирани ефекат (41:37). Све показује Јосифов значајан раст активности и иницијативе.

Пре него фараон реагује на тумачење сна, Јосиф му даје савет како да спречи катастрофу (Пост 41:33-36) и фараон препознаје Јосифа као човека за тај посао. Јосиф помиње неку хипотетичку особу која би била мудра и проницљива (41:33). То је његово ново лице, део његовог идентитета, који је сам открио и развио. Фараон је врло брзо изабрао овај индиректни предлог и препознао Јосифа као мудрог и проницљивог (41:39).Фараон не само да препознаје Јосифа као мудрог и проницљивог, већ и опонаша Јосифов говор (41:38-39). Фараон брзо користи Јосифов сопствени језик и идеје. Брзина, јасноћа и самопоуздање Јосифових изјава чине их убедљивима и демонстратизирају да је он сам модел званичника којег описује. Заправо, Јосиф је ставио речи у фараонова уста, говорећи каквог човека да тражи (41:33). Комади слагалице су били ту — тумачење, план и мудар човек да то спроведе. Јосиф је фараону олакшао да их састави и сам реши проблем. Јосиф је још једном означен, пошто га Египћани облаче у најмање три предмета: фину одећу, златни ланац на врату и прстен са печатом на прсту (41:42).

Фараон није задовољан само Јосифовим тумачењем снова, већ и препознавањем божанске присутности са Јосифом. Сталне благотворне ефекте Божјег присуства са Јосифом артикулише чак и страни цар, фараон. Јосиф успева захваљујући Божјем присуству упркос тешкоћама (пехарник заборавља Јосифа, 40:23). „Бог говори, и Бог живи, чак и када се чини да је супротно и где се чудо не може видети. Доказ је Јосиф.“ Јосиф трајно присуство Божије препознаје и доцније, што показује именима својих синова (41:51-52) Пошто је уздигнут на положај везира, видљиво је да су његово понашање и дела увек били угодни фараону. Јосиф је, по фараоновом мишљењу, директан човек коме верује. Јосиф је све радио без приговора и стога је срдачна сарадња између Јосифа и фараона доказ праведности и поштења, комбинованих са понизношћу и поштовањем једних према другима. Ипак, треба имати на уму, да на крају дана Јосиф и даље остаје други у фараоновом дому (41:40). То је одјек границе коју је поставио Потифар. Једнакост на личном плану не повлачи једнакост на нивоу власти. Јосиф је постигао своју величину без потребе да тражи положај највишег ауторитета.

Поглавља су повезана мотивом именовања. Јосиф постављен над Потифаровим домом и постављен над фараоновим службеницима (Пост 39:4-5, 40:4). Фараон следи Јосифов предлог да именује надзорнике (Пост 41:34). Јосифов успех повезан је са његовом одговорношћу.Дата му је контрола над свиме. Нагласак је на свеобухватном обиму Јосифовог ауторитета када фараон га поставља над Египтом уз троструко наглашавање цела египатска земља (Пост 41:41.43-44 уп. 41:40).Јосифово уздизање на друго место у целом Египту представља пример његове спремности да остане унутар граница које су му постављене. Фараон одржава суверенитет упркос потпуном практичном ауторитету који Јосиф добија (Пост 41:40.44). Јосиф поштује ограничења која фараон поставља, користећи ауторитет у највећој мери да се припреми за глад као што је фараон намеравао (Пост 41:46-57). Чак и када Јосиф себе прогласи за оца фараона и господара целе његовог дома (Пост 45:8 уп. 41:40), он уствари говори о себи као главном саветнику фараона (уп. Суд 17:10; 18:19; 2Цар 6:21; 13:14). Видљиви показатељи његовог ауторитета су, осим злата части,  ново египатско име и супруга. Фараон Јосифу обезбеђује племићки брак практично га уводећи у највиши друштвени ранг Египта (41:45.50; 46:20), чиме се са једне стране показује фараонова намера да подстакне прихватање Јосифовог ауторитета, а са друге приближавање Јосифа египатској елити и њеним интересима, или макар истиче његову оданост тој елити и фараону пре свега. Јосиф постаје велики везир Египта, личност царског статуса. Пред фараоном, Јосиф је личност од власти, пред Богом пророчка личност. Речи претвара у дела, а складишта отвара у тренутку када то постаје неопходно. Презрени јеврејски роб стајао је у сјају двора пред фараоновим престолом указујући на божанску бригу (Пост 41:16). Одмах по својој инвестицији, Јосиф преузима извршење свог плана у највећем могућем обиму (41:45б–49.53–57; 47:13–26). Глад служи као сопствена нит заплета. Фараон је несумњиво поштовао Јосифа као непосредног човека коме се може веровати. Фараон се слаже са свим његовим предлозима, захтевима и задовољан је Јосифовим поступцима (Пост 45:16). Срдачна сарадња између Јосифа и фараона је доказ праведности и поштења, у комбинацији са понизношћу и поштовањем.

Читалац види да Јосиф чини више од спасавања Египта од некадашње катастрофе. Он је успоставио нови друштвени систем који избегава гладовање, увео пореску стопу од 20 процената да би обезбедио кукуруз за семе. Смањује статус египатског фармера у односу на фараона и свештенство. Јосиф храни Египћане, али такође концентрише моћ у рукама фараона.Термини који описују Јосифа (Пост. 42:6]) нису званичне титуле које је фараон дао Јосифу у Пост 41.8 Седам година изобиља и две године глади протекле су откако је јеврејски младић позван из затвора, а читалац стиче утисак да је Јосиф слободно користио моћ. У Пост 42–45 Јосиф се никада не консултује са фараоном или било којим службеником египатског двора. У врхунској сцени Јосиф заповеда Египћанима да га оставе са његовом браћом, и у свом првом умирујућем говору њима он наглашава да је он фараонов отац, господар његове куће и владар Египта (уп. Пост. 45:9).

У Јубилејима Јосиф се представља као успешан у цењен од свих фараонових дворјана, ходио је у праву, и није имао гордост, ни охолост, ни пристрасност и није било подмићивања, јер је у праведности судио свим људима у земљи. И земља је египатска била у миру пред фараоном захваљујући Јосифу, јер је Господ био с њим и дао му наклоност и милост за сву његову породицу пред онима који су га познавали и онима који су чули за њега, и фараоново царство је било добро уређено и није било сатане и зла.

Фараон омогућује пресељење Јосифове породице, а Египат је представљен у позитивним бојама. Фараон милостиво помаже Јаковљевој породици. Последњи одељак се бави фараоновим сусретом са Јаковом и  открива фараонову љубазност према Јакову, од времена насељавања у Гошену до његових дана у Ханану. Јосиф се изражава у изразито јеврејском стилу, бира добре, па чак и биране, јеврејске речи. Фараонов говор подстиче Јосифове речи и пружа му највеће задовољство тиме што јавно одаје почаст свом оцу. Изрази описују квалитет одговорних људи као што је фараон, који су љубазни и отворени према свима, укључујући и странце.  Контраст је препознатљив између Пост 47:11 (אחזת ע ולם) и 48:4 (אחזת ע ולם). У првом случају једино истинито и неотуђиво 'поседовање' територије је земља Израил. Само Бог може дати 'вечни посед'. Фараонов дар је пролазан. Иако фараон даје најбољу земљу у Египту Јакововој породици, али она је само привремена док ће им Бог дати вечни посед.  Повезаност Пост 46:31-47:12 са Пост 50:4-14 показује се и у смислу улога фараона и Јосифа. Фараон игра важну улогу. Он је тај који омогућава догађаје дајући дозволу за насељавање (Пост 47:1-12) и сахрану (Пост 50:4-14). Јосиф у оба случаја прилази фараону као тражитељ. Обе јединице су повезане са местом насељавања (у Египту и у Ханану). Пост 46:31 и Пост 50:4-14 говоре о земљи. Иако се Јаковљева породица населила у најбољем делу египатске земље, чињеница да египатска земља није земља њиховог сталног насељавања имплицира Јаковљево инсистирање на његовој сахрани у Ханану.

Занимљиво је да вест о Јакововој смрти има велики утицај на Египћане, који проводе пуних четрдесет дана потребних за балсамовање и још тридесет дана поврх тога — царске стандарде жалости. Библија оставља без одговора питање зашто би Египћани уопште оплакивали Јакова. Можда статус везировог оца довољно објашњава ствари. Јосиф тражи, иако индиректно, да му фараон дозволи да се врати у Ханан да сахрани Јакова: Јосиф говорио фараоновом двору (Пост 50:4). Имамо ли овде први наговештај погоршања статуса Израила у Египту? Или је можда Јосифов захтев из друге руке био само функција цареве немогућности да дође у контакт са ожалошћеним из разлога ритуалне чистоте. Језик који Јосиф користи да би затражио путовање је значајан. Он указује да га је отац последњом вољом обавезао да га сахрани у Ханану (Пост 50:4). Египћани су били веома религиозни, и према Библији и према Херодоту, тако да је ово добар реторички гамбит. Такође избегава да се пред фараоном понављају Јаковљеве речи – које су потенцијално увредљиве за египатске уши (Пост 47:29). Ова погребна политика наглашава деликатан баланс који Јосиф мора да одигра када његова браћа буду у Египту. Он је и везир Египта, истакнута фигура на двору са свиме што имплицира, и човек који се осећа принуђеним да надгледа богатство своје велике сродничке групе.

У причи о Јосифу, приказ фараона и Египта знатно се разликује од других приказа у Старом завету. У ​​Изласку, Израилци су тлачени од пост-јосифовских фараона (Изл 1:8–16.22; 7:14; 8:11; 15:2.21). У Декалогу Египат је означен као дом ропства (Изл 20:2 уп. Ис 18; 19; Јер 42–44; 46; Јзк 29–32). Јосиф-наратив их, међутим, приказује на јединствен позитиван начин. Фараон слуша јеврејског затвореника (Пост 41:33–39); уздиже га на место великог везира (41:40–44); жени племкињом (41:45); даје власт (41:55); одобрава насељавање шире породице у најплоднијем делу Египта (45:17–21; 47:5–6, 11); и допушта њихов побратак у Египат ради сахране Јакова (50:4–8).

Покретачка снага приповести у контексту Јаковљеве породице је братски сукоб. На глобалном нивоу то је глад. Глад није дохватила само Египат, већ шири регион и то је приморало Јаковљеву породицу да путује у Египат како би купила храну. Бог не помаже само Јосифу, већ целом свету преко њега. На најосновнијем нивоу, глад представља проблем који се мора решити (Пост 41:57). Изналажење решења за овај проблем траје неко време, али се решење проблема се појављује одмах након што изађе на видело. Читав процес Јосифовог суочавања са Египтом посредством суочавања са низом египатских ликова у подцелини коју обухвата Пост 39-42 заправо упућује на  присуство нарочитог, и кључног лика наратива који делује константно, премда из позадине – Бога.