НА ПОМОЛУ НОВА СЕНЗАЦИЈА У ОБЛАСТИ БИБЛИЈСКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ – да ли су „Шапира рукописи“ најстарији библијски прото-текст?

Године 1883. јерусалимски трговац antikvitetima Мојсије Вилхелм Шапира (Moses Wilhelm Shapira) објавио је откриће изузетног артефакта: 15 фрагмената рукописа, наводно откривених у пећини у близини Мртвог мора. Поцрнели од смоласте супстанце, њихово палео-хебрејско писмо готово нечитко, садржали су оно за шта је Шапира тврдио да је „оригинална“ Књига Поновљеног закона, можда чак и Мојсијев сопствени примерак. А Шапира је свој проналазак понудио Британском музеју, са којим је већ имао добру сарадња и у којем се и данас чува значајан број артифаката, пре свега текстова, открупљених од овог трговца. Почетна цена била је милион фунти. И сам британски премијер,  Вилијама Гладстона (William Gladstone) био је видно заинтересован за овај проналазак. Док су музејски стручњаци вршили сопствене анализе, два фрагмента новопронађеног рукописа су већ била изложена... и то је довело до потпуне катастрофе.

Чарлс Симон Цлермонт-Ганнеау (Charles Simon Clermont-Ganneau) превртљиви француски дипломата и археолог, а и дугогодишњи Шафирин непријатељ, добио је неколико минута са неколико фрагмената, након што је обећао да свј суд задржати за себе док музејски стручњаци не иступе на званичним саопштењем. Већ наредног јутра је, прекршивши оећање, дао изјаву штампаним медијима у вези открића које је прогласио фалсификатом. Музејски стручњаци су следили његов пример, а Шафира је побегао из Лондона да би се шест месеци доцније убио хотелској соби у Холандији.

Од тада ова афера вреба са маргина угледне библистике опомињући на опрезност, али се сада то мења заслугом младом америчко-јеврејског докторабиблијских наука  Идана Дершовитца (Idan Dershowitz), тренутно професора на немачком универзитету у Постдаму. Овај стручњак је набази сопствених архивских, језичких и књижевних анализа изнео тврдње да је овај кодекс био аутентичан древни артефакт. Штавише, то је био кодес који према схватању Дершовитца није био прерада канонског текста Поновљених закона, него њен претходник или прото-текст  из времена Првог храма, још пре вавилонског ропства. Уколико је то тачно, научници у су у рукама имали најстарији икада пронађени библијски спис и допустили су да им промакне, а да нису обратили пажњу на увиде које им он омогућава а који се тичу порекла и развоја Библије и библијске религије. 

Дершовитц је своје закључке обелоданио тек 2019.год. и то на ускостручном затвореном семинару у организацији Харварда. Реакције су биле подељене, а сад - по његовк  иступању у јавност - очекује се жестока научна дебата, јер уколико је у праву то је највеће откриће од 1947.год. односно пд времена проналаска Кумранских рукописа.

"Кумран је била револуционарна промена, аово што Идан нуди је равно томе, ако не и веће. Биће то невероватно, уколико се испостави да је у праву“, рекла је На’ама Пат-Ел (Na’ama Pat-El), стручњак за класичне семитске језике са Универзитета Тексас у Остину (University of Texas in Austin).

Према Дершовитцу одбацивање Шапириног рукописа  није била само грешка, већ „трагедија" - додајући да је запањујуће да током век и по од догађаја овај проналазак никада више није био предмет збиљне академске дискусије. Научници су данас веома скептични, нарочито после открића да су неки од фрагмената изложени у Музеју Књиге у Вашингтону фалсификати оригиналних Кумранских рукописа или после утврђивања неаутентичности тзв. "Еванђеља Исусове жене" помпезно објављеног 2012.год. Доказати аутентичност нечега је знатно теже него доказати да је нешто фалсификат, нарочито када предмет доказивања више није доступан. 

 

Модерна библистика је била у процвату у тренутку када је Шафира објавио своје откриће. То је време учвршћивања "документарне хипотезе" према којој аутор Петокњижјаније Мојсеј је већ оно састављено знатно касније на бази четири извора: Јахвистичког (Ј), Елохистичког (Е), Свештеничко/Pristly (P), Деуторономистичког (D). Ову хипотезу, данас унеколико превазиђену, али и даље присутну у својим различити варијацијама пратила је и луда стрка за пткривањем  артефаката који би могли оправдати разне тврдње о Библији. Открића су такође повећала престиж различитих колонијалних сила, чији су се археолози бавили свим врстама агресивног, понекад етички сумњивог риболова за најбоље благо.

Прва велика награда, откривена 1868. године, био је такозвани Моавска стела, црна базалтна стела од три метра са палео-хебрејским натписом из 9. века пре не, 34-редним јеврејским натписом у част побуне моабског цара Меше против Израилаца. Био је међу првим небиблијским текстовима који су потврдили догађај наведен у Библији и постао кључ за проучавање древних западно-семитских језика.

Нагло тржиште антиквитета родило је и тржиште фалсификата - „неподношљиво мало премештања и преваре у јерусалимској игри„ куриоза “, како је то рекао Њујорк Тимес 1874. Шафира, у хришћанство обраћени Јеврејин, вио је продавац и једног и другог. То је био и први узрок његовог сукоба са Цлермонт-Ганнеауом који је исправно просудио да је Шафира 1873.год. немачкој влади продао велику, али лажну, колекцију старомоавске грнчарије.

До 1883. године, Шафира је поново постао познати и поштовани трговац антиквитетима, пре свега јеврејским рукописима. До последње понуде, Британском музеју је продао око 250 чија је аутентичност прихваћена мада су неки били сумњиви. Када су стручњаци Британског музеја "Шафирин манускрип" Поновљених закона прогласили факсификатом сатирични часопис Punch је покренуо сртани филм у којем је музејски стручњак Кристијан Давид Гинсбург (Christian David Ginsburg) приказан како је фалсификованим мастилом, које још увек капље са прста, закачен за господина Шарп-Еие-Ра (Sharp-Eye-Ra). Шапира је тврдио да је невин и оптуживао је старог непријатеља за злонамерност, тврдећи да неће моћи да преживи ову срамоту.

Седам деценија касније известан број научника је покушао да Шафира кодекс повеже са Кумранским рукописима, али њихови покушаји нису одјекнули у науци. упракос и даљем уздизању документарне хипотезе која је состала чисто теоретска (будући да није пронађен ниједан документ који је потврђује) научници углаввном одустали од откривања "стварног" библијског текста, односно ту могућност су изместили у сферу маштања... Тако је биоло и са самим  Дершовитцом.

 

Дершовитцоваопсесија кодексом Шапира започела је као нека шала. Пре четири године, док је завршавао дисертацију на Јебрејском универзитету у Јерусалиму (Hebrew University in Jerusalem), наишао је на чланак у вези са тим. Заинтеровало га је што се у њему спомиње нешто што у другим чланцима није могао да наиђе. Наиме, у канонској верзији Поновљени закона Мојсеј држи опроштајну беседу (песму) Израилцима рекапитулишући њихову историју и и наглашава важност поштовања закона, укључујући Десет заповести које се овде понављају.

Иронично, сама књига Поновљених закона уобичајено се представља као "побожни фалсификат" како научници називају дела створена да би оправдала нека веровања или праксу. У историсјким библисјким списима каже се да је  спис назва "древна књига закона" пронађен у запустелом и оронулом јерусалимском храму око 622.год. у времену цара Јосије. Од 19.в. научници верују да је то књига Поновљених закона или њено језгро, а да  заправо није "пронађена", већ нешто раније обликована и написана са циљем  да оправда верску централизацију при јерусалимском храму и јосијанску верску реформу.

Шапирин кодек се разликује од канонске књиге Поновљених закона у више значајних момената.. Наиме, спис садржи историјски наратив, али су законске одреднице - осим поновљеног и донекле измењеног Декалога - потпуно изостављени. То је већ било познато, али да би реконструисао пуни палео-јеврејски текст, Дершовитц је отишао корак даље пронашавши цртеже, преписе и фотографије изгубљеног Шафириног кодекса. Према његовим речима, осетио је да то не може бити фалсификат. Уколико човек мало размисли, сматрао је, такав фалсификат би био потпуно невероватан за 19.в. Наиме, у Шапира кодексу су постајали многи елементи који су се тек деценијама касније појавили као научне хипотезе, и то углавном након открића Свитака са Мртвог мора. После више непроспаваних ноћи проведених у истраживању да би реконструисао пуни палео-јеврејски текст, Дершовитц је постао убеђен да је поменути кодекс није само древни документ већ и да је претходник канонске књиге Поновљених закона (прото-текст). Научници који су упитаи у вези са овим закључцима свог колеге истичу егов необично креативан, интердисциплинарни приступ препознатљив још на докторским студијама када је сарађивао са оцем,  информатичаром, на софтверском програму који му је омогућио да убедљиво покаже да је Библија редигована дословним сечењем и лепљењем, користећи се грешкама у писму као важним траговима како је тај процес функционисао. Недавно је објављена његова дисертација „Раскомадана Библија“ (The Dismembered Bible). И поред тога, старије колеге су га упозориле да тврдња да је ревитализација корпуса који је проглашен за фалсификат нешто о чему треба да размисли пре него на томе почне да гради своју каријеру. 

"Ти си луд. Не желим више реч да чујем,. Не желим да упропатиш своју каријеру" рекао му је Noah Feldman (Ноах Фелдман) професор професор на Харвардском правном факултету (Harvard Law School) и преседник Удружења пријатеља Харварда (Harvard’s Society of Fellows), али је после упорних и детљаних меилова био принуђен да одобри средства за даља истраживања преко Програма Јулиус-Рабиновитц за јеврејско и израелско право (Julis-Rabinowitz Program on Jewish and Israeli Law) уз коментар  TGTBT (too good to be true), превише добро да би било истинито.

Против закључака Дершовитца говоре и тврдње Чанан Тигаиа (Chanan), новинара који је 2016.год. устврдио да је пронаша средњевековни јерменски свитак Торе који је био власништво Шафире. На овом свитску је приметно да супри дну биле исечене траке, које је - претпоставља поменути новинар - Шафира користио као би створио свој фалсификат, баш као што је Клермонт-Ганнеау претпостављао. Своја сазнања Чанан је објавио још 2019.год. у књизи Изгубљена Мојсејева књига (The Lost Book of Moses). Међутим, ово није поколебало Дершовитца

 који приметио да их је један посматрач из 19. века који је руковао Шафирин фрагментима фрагментима исте описао као дебље од свитка Торе. Када је Дершовитц отпутовао  у библиотеку Сутро у Сан Франциску да види јерменски свитак, приметио је и нешто друго: очигледно је претрпео озбиљну штету у води тако да је логично претпоставити да је део пергамента (маргине) одсеченкако би се спречило даље труљење, а не да би се обезбедио материјал за фалсификат.

Дерсховитц је такође отпутовао у Берлинску државну библиотеку да погледа Шапирине папире. Тамо је, разбацан у свезаном свежњу збрканих рачуна и белешки, нашао нешто за шта је рекао да га нико никада није забележио: три руком написана листа на којима се видело како Шапира покушава да дешифрује фрагменте, са многим упитницима, маргиналним размишљањима, прецртаним читањима и грешкама у транскрипцији.

„Невероватно је јер вам даје прозор у Шапирине мисли“, рекао је Дерсховитц. „Ако их је фалсификовао или је био део завере, нема смисла да би седео тамо покушавајући да погоди шта је текст и правећи грешке док је то радио.“

 

Док је градио свој случај, Дерсховитц се саветовао са уским кругом људи од поверења којима је припадао и његов саветник за израду дисертације Шимон Гесундхеит (Shimon Gesundheit) који је био забринут да уколико свако чује на чему раде, а без потпунијег увида, помислити да застранили. У јуну 2019.год. уседило је ватрено крштење када  су своје закључке изнели пред десет врхунских научника из целог света на семинару у организацији Правног факултета Харварда (Harvard Law School) . Ово се десило изненада, али је било колегијалније од заседе коју је Цлермонт-Ганнеау приредио Шафири у Британском музеју. Ипак, и даље је било снажног протевљења, негирање, изругивања и изношења контрааргумената. Стизала је критика за критиком, али до краа дана је ипак дошло до поделе. НАучници који се баве процесом настанка Библије заузели су став да то неможе да буде фалсификат, док су стручњаци за епиграфију  (научници који се баве натписима пре свега на бази слова и других материјалних аспеката аретфаката) тврдили да мора да буде фалсификат. Ови други најчешће своје закључке темеље на бази датирања угљеником и инфрацрвеним зрацима, али такво истраживање у овом случају није могуће. Кристофер Ролстон (Christopher Rollston), водећи стручњак за епиграфе са Универзитета Џорџ Вашингтон (George Washington University) био је крут у свом тврђењу: "кодекс Шафира има сва обележја модерног фалсификата, а не достатак оригиналних фрагмената води прекиду даље дискусије" додавши да многи од научника  сматрају да за његово становиште постоје чврсти докази "спекулације никада нису дуго владајуће."

Он је истакао да су преживели докази сасвим јасни. Цртежи и графикони скрипти које су направили научници који су испитивали оригиналне фрагменте показују "јасне аномалије у начину формирања јеврејских слова у поређењу са аутентичним писмом из тог периода укључујући иписмо са Моавске стеле." Што се тиче Дершовитцову тврдњу да текст предвиђа превише наредних открића да би био фалсификат из 19. в. Роллстон је био категоричан: "гомила хипотеза" рекао је додавши "Фалсификатори су прилично оштроумни у погледу садржаја. Раде то већ 2500.година."

"Без оригиналних фрагмената Дершовитцови аргументи не могу се доказати или оповргнути, тако да остају фуснота у научној расправи о пореклу Поновљеног закона“ - рекла је Сидни Бајт Крафорд (Sidnie White Crawford), епиграфолог и стручњак за кумранске рукописе са Линкон Универзитета Небраска (University of Nebraska-Lincoln).

Међутим, да закључци зависе од перспективе из којих се проблем посматра показује случњакиње са тексашког универзитета у Остину Пат-Ел. На семинар је отишла заузимајући "неутралну позицију" позицију остављајући могућност да је тврдња о фалсификату слабо поткрепљена. После семинара је наставила сарадњу са  Дершовитцом радећи на анализама лексике и синтаксе (синтаксе су укључене у његову књигу) и коначно је закључила да је у питању „стандардни библијски јеврејски језик, сличан језику текстова насталих 7-6.в. пре Хр.“. Мало је аномалних карактеристика које су уобичајене у Свицима с Мртвог мора и другим текстовима из касније антике, а о моментима који користе модерни фалсификатори и преваранти нема ни речи. „Никад нисам видела познији текст који је успео да лажира добар библијски јеврејски“, рекла је. Значајан број научника је изјавио да је скептицизам нешто неопходно у данашњем друштву због бројних покушаја фалсификата. Треба имати обазрив став, али такав став има своје научне ризике. Тако је нпр. Михаел Ланглоис (Michael Langlois) епиграфолог са Стразбушког Универзитета, иначе учесник поменутог семинара, признао да је Дершовитц изнео најубедљиви случај до сада, чак иако се заснива на много хипотеза. Подсетио је, међутим, да су водећи научници у првим годинама по проналаску кумранских рукописа исте одбацивали као фалсификат управо сећајући се "Шафира афере".  "Можете да замислите шта би се десило да нико није имао храбрости да их препозна као аутентичне"? - упитао је: "Данас не бисмо имали ни свитке са Мртвог мора. Волео бих да је у праву."

Дершовитц у раду објављеном у престижном Часопису за истраживања Старог завета (Zeitschrift für die alttestamentliche Wissenschaft/The Journal for Old Testament Research) одговара на неке замерке епиграфолога нудећи микроскопску анализу различитих облика слова и постављајући питање: зашто претпостављамо да су цртежи из 19. в. - који су, како примећује, понекад контрадикторни - за почетак поуздани визуелни прикази облика писама? Он затим износи друге доказе: књижевну анализу текста и бројне и суптилне интертекстуалне одјеке који си могу препознати у другим библијским списима, а који откривају да су ти библијски писци знали за овај текст или друге текстове који су настали из њега. 

Дершовитц тако значајну пажњу посвећује разликама између текста Поновљених закона каквог знамо из канона Писма и Шафириног кодекса указујући нпр. да, између осталог, име Божије Ј-Х-В-Х сусреће се само на почетку и на крају списа, што затно различито од оног што сусрећемо у Петој Мојсејевој, какву данас познајемо. Штавише, спис не садржи ни епизоду о израилским уходама које извиђају хананску земљу.

„Занимљиво је да је израелски научник Давид Франкел (David Frankel) 2002.год. сугерисао да је епизода о уходама доцнији додатак Поновљеним законима и  да је на темељу пажљивог читањатекста понудио алтернативну причу сличну оној која заправо постоју у рукопису. Како је Шапира томогао знати 120 година раније?" - пита Дершовитц.

Снагу ових доказа потврдио је и Јефрем Стацкерт (Jeffrey Stackert) професор чикашког универзитета који је управо завршио своју књигу о Поновљеним законима. Он је истакао да би био опрезан у својој процени, али да Дершовитцови докази делују сугестивно. "волео бих да је у праву" - додао је истакавши да би то могло да послужи као снажан доказ онога што се у академским круговима одавно сматра тј. да су предања и приповести  сачуване у јебрејској Библији „само делић оних који су постојали“.

Професор верује да је оно са чиме се Шапира сусрео била ранија верзија библијског текста и закључује да "ако Поновљени закони какве познајемо датирају са краја периода Првог храма, ова верзија мора бити још древнија.“

Ако је Дершовитц у праву, рукопис је био неколико векова старији од свитака са Мртвог мора који су настали између 3. в. пре Хр. и 1. в. хр.ере, тј. крајем периода другог храма.

„Очигледно говорим о тексту, а не о самом артефакту. Може се догодити да је древни текст објављен на новијем рукопису, отприлике у време свитака са Мртвог мора. Али моје мишљење је да је и сам рукопис вероватно био старији “, открива Дерсховитц.

Упитан да ли верује да ће предмети икада поново испливати, рекао је да верује да би могли да се појаве.

У међувремену се наставља његово истраживање текста.

„Осећам се као да сам до сада само огребао површину“, закључио је.

Књигу “The Valediction of Moses” можете преузети у пдф формату- here.

Извори: https://www.jpost.com/archaeology/lost-biblical-scroll-may-have-been-2700-years-old-israeli-scholar-says-662720?fbclid=IwAR0v-cVcLI-ye_yJsV_3o-dgGb9ZTZ2NqIaBdVbUuxH35K4BNCzFvlgpfK4