О ЛЕЧЕЊУ АПОКАЛИПСЕ - Религијска мисао у поезији Миодрага Павловића, 3.део Олга Михајловић-Благојевић

Апокалипса се лечи лепотама, написао је Миодраг Павловић у поеми Бекства по Србији. Нек те не плаши дубока тама, ту почиње препород, записао је затим. Апокалипса као мотив код Павловића не подразумева размишљање о догађајима који воде завршетку историје. Она је стање повезано са етиком, осећањима, враћањем себи и ближњима. Баш због тога што је повезана са психом,  апокалипса и може да се „лечи“. Лепоте су излаз из хаотичног стања, оне су нит решења. 

Прошлост, будућност и садашњост су Павловићевој поезији испреплетане. А време смо мерили/ сатом који је сишао с неба/ и био нам узглавље кад нам то устреба (Такозвани мртви). Узглавље и место одмора је небески поглед на свет, поглед из „горње“ перспективе. Време ту губи линеаран карактер, мери се на другачији начин, пројавама добра или зла.

Потоп је и даље ту, и суви водостај расте. Расте и „знање“, технолошки напредак који није увек праћен духовношћу, тако да се јављају  амбиси ропства у које то знање може да нас увуче. То је техничко знање које често помрачује поглед према сопству и доводи до отуђења, оно не штити од стихија воде, суше или ватре. 

У оквиру свог апокалиптичког погледа на свет, Павловић описује оне који ишчекују расплет, а међу њима је и десет девојака, пет мудрих и пет лудих (Девице мудре и луде). За разлику од новозаветне приповести у којој мудре девојке остају мудре до краја јер су сачувале довољно уља у својим лампама за ноћ у којој ишчекују младожењу, Павловићеве „мудре“ девојке улажу велике напоре да би постигле морални стандард. Оне подлежу аскези, али касније им се поткрада горак тон у гласу. Умарају се од напора и  претварају у супротност онога што су желеле да буду. Од врлине долазе до критицизерства. Иако на почетку оне гоне из двора раскалашност/ и порока безграничје, када прође пола ноћи, и када „женик“ кога чекају касни, дешава се супротно: А када прође пола ноћи/ после последње уре/ има шта да видиш/ девице мудре када полуде/ када се врлина помами/ не дао ти бог/ да ти оне изрекну казну/ (...) о боље да нису биле чисте ни будне. Сада Павловићева прича почиње да нас подсећа на приповест о фарисеју Симону који је презрео жену за коју је веровао да је грешница, или на  причу о блудном сину, у којој старији син сматра да није праведно награђен за своје напоре, те је љубоморан на брата који се покајнички враћа. 

Шта је то измакло „мудрим“ девојкама, питамо се, прибојавајући се да ћемо се саплести о исту препреку. Код лудих девојака је ствар много јаснија, њихова телесност их не може довести до душевног мира. Павловић описује и трећу групу, или трећу девојку која је истински мудра. Она вишак сјаја нуди, има довољно „сјаја“ за себе, тако да може и да га поклања другима. Она никог не доји/ нит има намеру да богове рађа (...) њена страст не хара, нити мудрост роби. Рекли бисмо да је њено понашање спонтано, она се понаша у складу са оним што јесте. Нема амбицију да било кога преусмерава, а ако то и чини, то је само последица ентузијазма којим зрачи. Из оваквог односа према себи и другима није тешко изнедрити љубав: она каже своје име/ у којем се укршта мноштво/ жртава и сазнање/ љубав која све отвара/ тако да више ничег нема/ ни довратка ни врата ни сунца/ на врху храма/ остаје само нека добра веза/ с девичанством/ које иде високо/ изнад млечног пута. Сама реч „девичанство“ рађа у нама снажне асоцијације на појмове духовне чистоте, на мајку Господњу, али симболика ту не стаје. Девичанство је такође симбол неоткривеног, оног што се открива и развија, ноћи из кога следи дан, новог стварања и могућности (Речник симбола, Гербран, Шевалије).

„Лечење“ апокалипсе је ту, међу нама, закључујемо када ослушкујемо Павловића. Апокалипсу може да лечи свако од нас, у оквиру свог интимног света, који се затим шири на цели свет, не нашим напорима, него законима створеног. Лепота је блиска љубави. Онај који воли је леп. Онај ко види лепоту може да воли. Али овај дар лепоте и љубави је вероватно подупрт каменом који се зове патња или жртва, дубока тама. Патњу осликава пометња, али та пометња у размишљању повремено попушта и тада се јављају периоди мира који „превазилази сваки ум“, како је то изразио апостол Павле у својој посланици. На сличан начин, Миодраг Павловић описује овакво стање, поново дотичући мотив Апокалипсе: а мени ће бити блаженства доста/ кад разапнем кораке/ преко таласа и ветра/ распојасан/ као да је прошла Апокалипса/ а ми смо дати на чување стражарима/ св. Павла и св. Петра (Такозвани мртви).

Када читамо Павловићеву последњу збирку Такозвани мртви, не можемо да се отмемо утиску да је његов позни стил лиричнији, интимнији, да су песме сажете, да се примећује доза смирења и помирења. Нема више ничег у теби/ што би за молитву било/ непроходно, пише Павловић. Долазе нова времена, то свако може да види. Павловић их је свакако назрео пред крај свог живота, испуњеног покушајима  да апокалипсу преобличи у стање поретка.  

Песник види гору Атос, али са „друге“ стране: Ових смо дана/ с друге неке стране/ пришли Светој Гори/ не значи да се ту мора/ и да остане/ само су горе/ на већој висини. Препешачивши и прекорачивши, у својим духовним трагањима, различите културе, виђења духовности, дотакнувши различите начине остварења, Павловић оставља простор за индивидуалност. Он због тога никоме не даје савет, не усмерава. Са нама дели своје искуство путовања: Није ми мрско/ кретање наше литије/ у правцу Јерусалима/ под окриљем Индије, пише Павловић. 

Не само да не одређује пут никоме од нас, него, попут старозаветног Јова, „допушта“ Богу да задржи право на тајновитост, да задржи конце природних сила у својим рукама. Природа за нас остаје тајна, што на неки начин, можда  парадоксално, охрабрује нашу веру: Брзина светлосног зрака/ сама са собом/ неједнака/ у пречнику час дебља/ час тања/ ломи ону грану/ на коју су науке/ хтеле да је ставе/ као да је неком/  при уобличењу/ основних начела/ било до заплета стало/ а хумор је остао/ видљив/ и светли/ издалека.

Након деценија трагања, Миодраг Павловић види хумор као оно што у овом тренутку поспешује веру. Он „посматра“ научнике којима измиче оно за чим највише чезну, за теоријом која би једном математичком формулом обухватила Једног и све, и поручује да је хумор, како би то савремени психолози казали, један од најинтелигентнијих одговора на нерешиве ситуације. “И то је заиста хумор достојанствен и отмен, одмерен и притајен. Тек негде изнутра, из дубина, јавља се спознаја о смртности човека, сенци пролазности и одсјају вечности“, написао је Саша Хаџи Танчић у поговору збирке Такозвани мртви.

Читајући дела Миодрага Павловића стижемо до духовних дубина које нису представљене на стандардни начин. Његова поетичност, иронија и непосредност дају оригинални тон темама везаним за суштину постојања. „Тако је ево Миодраг Павловић у чудесној завршници надахнућа, распет између земље и неба, испевао свој песнички и људски завет“, а нама је оставио отвореним ризнице својих мисли и искустава, баш као што су и многи боготражитељи остављали трагове на својим духовним путовањима који наговештавају пут према вечности.

                                                                    Олга Михајловић Благојевић