ОЧЕ НАШ – поетски образац најзначајније хришћанске молитве, 2.део

Матеј 6:10

Први пралелизам молитве Оче наш уздиже мисао молитеља ка Богу који је сасвим другачији, који Други, свет и одвојен (ОЧЕ НАШ – поетски образац најзначајније хришћанске молитве, 1.део), али је ипак Отац и, стога, близак. Начин на који се надилази онтолошки јаз између нествореног и вечног Бога и створеног и ограниченог човека, додатно продубљен људским грехом, открива нам се у другом паралелизму прозби усхођења. Као и претходном случају, и овде се сусрећемо са две стих-линије, које образују тзв. синтетички паралелизам, односно паралелизам који другом стих-линијом понавља и развија мисао која је изражена у првој.

У првој стих-линији овог паралелизма сусрећемо се са средишњим мотивом синоптичког предања и специфично Матејевог еванђеља – са царством небеским (Божијим). Израз царство Божије (небеско) се често употребљава у синоптичарским списима, а у 90% се јавља у исказима које даје сам Господ, што значи да је оно и средишња тема његове проповеди.

Долазак Царства најављен је још проповедањем Јована Крститеља који своју проповед добрим делом темељи на концептима Старог завета и јудејских очекивања са почетка хришћанске ере.[1] Cа Христом Царство постаје ту међу нама (Лк 17:20-21), али опет Христос нас упућује да се молимо за његов долазак. Христос је изговорио низ прекрасних парабола чија је основна тема долазак Царства и његов карактер. Попут Крститеља, Господ се у свом објављивању Царства ослања на Стари завет и интертестаментарну књижевност, преузимајући постојеће верско наслеђе и истовремено га надограђујући битним димензијама. Он Царство представља као величанствену гозби крај престола Божијег (Мк 10:40; Мт 8:11) на којој се служи ново вино (Мт 22:1-13; Мк 14:25; Лк 22:30) и остварује живот у његовој пунини (Мт 7:14; 19:17.29; Мк 9:43-45; 10:17.30; Лк 12:15). Царство је есхатолошка стварност чије остваривање постепено почиње у историји и свету Христовим доласком. Са Христовим доласком Бог је на нарочит начин присутан међу људима и почиње да се остварује пунина времена (Мк 1:14-15).  Са Христом су отпочела последња (месијанска) времена (Мк 2:19), жетва је зрела (Мт 9:37), обећани месијански пастир је дошао (Мт 10:6; 15:24; Мк 14:28; Лк 15:4). Он истерује зле духове, лечи болесне, храни гладне, ослобађа од потлачености греху и злу. Његова дела, међутим, нису само "чуда", већ и знамења постепеног оприсутњења Царства у времену и области која је је била узурпирана владавином "кнеза овога света". Тај кнез је већ истеран напоље (Мк 3:22-26; Лк 10:8) и позив на есхатолошку гозбу прослављања победе над њим је већ упућен (Лк 14:16-24; Мк 2:17). Дакле, у Христу будућност је већ почела, есхатолошка стварност Царства је историзована, али на тајанствени начин, Царство је сакривено. Оно је међу нас "бачено" попут семена које неприметно клија, расте и развија се. Пунина Царства биће откривена у Есхатону. Но, тај есхатон је већ започео. Историја од Христовог времена није само доба обећања, већ постаје и доба испуњења.
Тумачи Еванђеља су одавно истакли да у еванђељима, а нарочито у Матејевом, постоји извесна богословска напетост и динамика имеђу присутног сада и овде већ оставреног Царства небеског које је Христос илустровао својим бројним параболама (Мт 13:24.31.33-35.52; 20:1; 22:2) и будућег Царства небеског, оног за које треба да се припремамо (Мт 25:13) и за чији долазак се молимо (Мт 6:10). Христос накнадно објашњава неке од својих парабола о Царству Божијем као садашњој стварности (Мт 13:24-30). Занимљиво је да се у том објашњење параболе које говоре о Царству као садашњој стварности преображавају у параболе о будућимдогађајима (послаће, сабраће, бациће, Мт 13:41-42) и Царству у коме ће се тада праведници засијати као Сунце (Мт 13:43).

На који начин разумети ову дијалектику сада и већ овде и не још присутног Царства?

Шта је уопште Царство небеско?

На који начин је присутно међу нама?

Како се припремамо за њега?

Шта значи, коначно, завршни члан хришћанског вероисповедања чекам васкрсење мртвих и Царство будућег века?

Да ли је то пасивно ишчекивање другог доласка Христвог којим ће се окончати историја греха, патње и смрти, или динамика оствареног и будућег царства укључује и активност хришћана?
 Несумњиво је да речи "да дође Царство Твоје", представљају најизразитију есхатолошку реченицу ове молитве која неизоставно укључује успостављање Божије владавине над читавом твари (што је мотив Молитве Господње који је присутан и у раније спомињаној Кадиш-молитве). У разумевању ових прозби не би смели да њихов садржај расплинемо пренаглашавајући њихов есхатолошки карактер (чиме би заправо изгубили из вида њихову чврсту повезаност са свакодневним животом хришћана), али тај есхатолошки карактер не би смели ни да запоставимо (пренаглашавајући њихов историјско-етички карактер) јер би нас то водило замагљивању блажене наде и крајњег циља свеукупног домостроја спасења.
Међутим, на који начин хришћанин може да допринесе успостављању те владавине, осим да се моли за њено остварење? Да ли и на који начин можемо да „утичемо“ на долазак будућег, есхатолошког Царства?

Можда је један од начина да се разреши ова дијалектичка напепост између оствареног и будућег царства Божијег, управо разумевање поетске структуре молитве Господње у којој се долазак Царства небеског из прве стих-линије другог паралелизма, ближе одређује остварењем Божије воље из друге стих-линије паралелизма.

Другачије речено, Царство небеско је остварење (а тиме и испуњавање) воље Божије. Добро је знати да за разлику од грчког израза θέλημά (у LXX употребљаваног да за изражавање намере, спремности, жеље, наклоности) који означава вољни чин, семитски израз има шире значење и означава божанске инструкције којима усмерава живот човека. То је однос који захтева људско усклађивање са божанским намерама које су усмерене ка спасењу човека (1Тим 2:4). Значајно је да је тема воље Божије снажно заступљена код Матеја који поменути израз увек повезује са Оцем (Мт 6:10; 7:2.21; 12:50; 18:14; 21:30-31; 26:39.42). За Матеја, дакле, воља Божија није судбински неизбежни и безлични фатум, већ израз очинског благовољења и љубави. Цасртво небеско заправо започиње препознавањем Бога као Оца и усклађивањем са његовом вољом, кроз одустајање од соптевне самовоље.
У свим наведеним текстовима божанска воља је повезана са људским испуњавањем те воље, те је логично да је то битан аспект који не сме бити занемарен ни приликом разумевања Молитве Господње.
Есхатолошко царство небеско подразумева потпуно испуњење (остварење)  воље Божије, односно његовог плана за свет који је створио и у којем човек има нарочито, свето, место јер Божија воља је светост човека (1Сол 4:3). То се у историји пројављује кроз хришћански начин живота изражен кроз imitaio Christi, кроз непрестано потврђивање нека буде воља твоја (Mт 26:39.42), али и кроз активно извршавање Божије воље. Напетост између већ сада и овде и још увекне присутног  Царства небеског није неки имагинарни богословски контрукт, већ начин описивања стварности у којој живе хришћани. Хришћани живе управо у овој напетости и ову напетост. Прозба  да дође царство Твоје / да буде воља Твоја заправо је вапај за разрешењем те напетости. Значајно је, стога, да се израз да дође налази у трећем лицу једнине императива аориста (ἐλθέτω), баш као и израз да буде (γενηθήτω (Matt. 6:10), односно у глаголском облику који је означава неки прогресивни долазак Царства или испуњења божанске воље, већ о једном и јединственом догађају који се изнова антиципира у сваком тренутку садањости.
То значи да хришћани нису пасивни чекаоци будућег есхатолошког Царства, већ његови амбасадори у историји. Када год молимо Молитву Господњу, ми молимо да Небеско царство расте, да људи прихватају његову владавину и испуњавају његову вољу. Молећи се за долазак Царства, ми се молимо за снажење мисије Цркве. И више од тога. Хришћани су позвани да шире простор божанске владавине не само својим проповедањем (премда је то један од значајних и, требало би да буде и неизоставних, аспеката њихове амбасадорске службе који доприноси и приближавању будућег Царства, Мт 24:14), већ свесним усаглашавањем свог свакодневног живота доброј и савршеној вољи Бога који је бескрајно силан у својој очинској љубави (Рим 12:2). 

Уколико на овакав начин схватимо динамику оствареног и будућег Царства, схватићемо и да прозба молитве Господње да дође Царство твоје није само призивање есхатолошког дела Божијег, већ и позивање хришћана да својим животом крену у сусрет есхатону и будућности, да у свом животу и међу собом сада и овде живе принципе Царства.

Остају, наравно, питања: а шта је воља Божија? Како да је препознам? На који начин да ускладим свој живот са њом?

Не негирајући постојање бројних сивих подручја у којима препознавање Божије воље није кристално јасно нити лако, можда би најпре требало да се запитамо како се односимо према оним црно-белим подручјима у којима је воља Божија несумњива?

Јован Благојевић 

[1]Изразом царство Божије у Старом завету се означавао однос Бога и његовог изабраног народа уз пуну свест о његовој апсолутној и потпуној власти на небу, у створеном универзуму (Изл 15:18; Пс 11:4; 47:3; 93:1; 95:3; 103:19) и историји, при чему оприсутњење његове владавине у историји (тј. над народима јер 10:7.10) подразумева и нарочиту улогу Израила у ширењу тог царства и Јерусалима као земаљске престонице космичке владавине Божије (Пс 48:3; Јер 8:19). Старозаветни концепт Божијег царства неизоставно је повезан са појмом савеза, као односа између човека (народа) и Бога у којем се подразумева да верним испуњавањем заповести Божијег човек (народ) испуњава своју уговорну обавезу доприносећи ширењу Божије владавине (царства) на земљи. Дакле, царство Божије је неизоставно довођено у везу са животом у складу са етичким и социјалним принципима савеза. Пропаст давидистичке династије, доводи до преобликовања царског богословља у мисли постегзилних пророка у којој почињу да се јављају јасне месијанске идеје (Ис 2:2-4; 24:23; 40:9; 52:7; 60:5-10 Јзк 34:11; Дн 2:44; 4:31; 7:13-14; Мих 2:3; Соф 3.14; Зах 14:8-9). Још увек Израил фугурира као нарочити посредник оприсутњења Царства у историји, а Јерусалим као његова престоница, али се у неким списима јавља све већи нагласак на етичкој димензији која у знатној мери потискује националну. Ипак, у широким народним масама и значајном делу верске литературе јудаизма са почетка хришћанске ере, царство Божије се поимало као политичко-национална стварност. Христос својом проповеди, дакле, тежи да се дистанцира од национално-политичког разумевања овог појма враћајући се његовом етичком смислу надограђујући постојеће концепте. 

Јован Благојевић
Извор: Сајт ЧУДО

За разумевање поетског обрасца каснијих прозби Молитве Господње, види:
https://bkcentar.rs/sr/blog/kako-je-na-nebu-tako-i-na-zemlji-poetski-obrazac-molitve-gospodnje-3-deo?fbclid=IwAR0L7_niibok9adxqYOGU6_wzPXjlJLaao_RdlR-5oQ4_zs2h2VgTV0Q_yI