ОПЛАКИВАЊЕ ЈЕРУСАЛИМА - Плач Јеремијин и плач над блискоисточним градовима

Без сумње, један од најзначајнијих догађаја у Библији је пад Јерусалима у руке Вавилоњана 586. год. пре Хр. Не чуди, стога, што је  велики део  Библије посвећен овој теми. Овај пад се приказује у више текстова, како поетских тако и прозних. У свом чланку „Пад Јерусалима: Ко је био крив?“, објављеном у јесењем издању часописа Biblical Archaeology Review за 2025. годину, Мери Р. Бачварова (Mary R. Bachvarova) истражује како су библијски аутори објаснили пад града и дали смисао овом катастрофалном догађају.

Поред проучавања библијског извештаја, Бачварова истражује историјске и књижевне извештаје о уништењима других древних блискоисточних и медитеранских градова, упоређујући како је кривица за катастрофу расподељена у различитим случајевима. Заиста, док библијски приказ пада Јерусалима показује многе сличности са блискоисточним наративним традицијама, библијски поетски прикази пада Јерусалима, који се налазе у списима као што је Књига Плач Јеремијин, имају јасне паралеле са жанром блискоисточне поезије који се назива градске тужбалице.

Тужаљка над Уром је сумерски поетски текст са почетка другог миленијума пре Хр. Изражава тугу над разарањем древног града од стране Еламита. Спада у групу литургијских песмама туге. Иако је у то време акадски језик био говорни језик региона, песма је писана на сумерском који се задржао као богослужбени језик, а можда је оживео током краткотрајног покушаја обнове у периоду тзв. неосумерске ренесансе. Тужаљка је вероватно рецитована или певана уз ритуалне инструменте у храмовима. Слично Јерусалиму, Ур је био центар моћне државе краља Шулгија и његових наследника. Разарање града имало је статус националне трагедије, тако да је песма настала каолитургијска реакција на историјску катастрофу и покушај теолошког објашњења зашто је град изгубио божанску заштиту. Текст је уређен као серија поетских строфа са јаким емоционалним набојем. Стилске карактеристике: паралелизам, живописни описи рушења, персонификација града, мењање гласова (говори град, богови, наративни глас), мешавина је нарације, поезијеи литургије. Главни мотиви: 1)Богови напуштају Ур је кључни теолошки мотив — богиња Нингал, супруга Нане (сумерског лунарног бога), плаче док мора да напусти град.Ово подсећа на библијску идеју да Бог „одступа“ од храма (Јзк 10); 2) Град као ожалошћена жена - Ур је персонификован као мајка која тугује за својом децом; 3) Божански одређена катастрофа - разарање није представљено само као дело људи, већ као одлука виших богова (Ан, Енлил), који су одлучили судбину Ура; 4) Опис уништења - у тексту се налазе потресни описи: град у пламену, масовна страдања, глад, пад светиња и храмова; 5) молба за обнову - иако доминира туга, у тексту се појављује и мотив наде да ће богови поново подићи храм и град.

Тужаљка за Нипуром је један од кључних сумерских текстова у жанру градских тужаљки. То јесумерски литургијски поетски текст, највероватније настао после разарања светог града Нипура, центра сумерске религије. Као и друге тужаљке, текст је део богослужных ритуала који укључују рецитовање, певање и музичку пратњу.Нипур није био главни град ниједног царства, али је био најсветији град Месопотамије, јер је у њему био главни храм врховног бога Енлила.Разарање Нипура значило је космичко нарушавање поретка.Тужаљка ту трагедију приказује као последицу одлуке скупштине богова.Пошто је текст делимично очуван, реконструкција потиче из више табличица и паралелних традиција. Главне теме су следеће:1) Персонификација града и храма - Нипур и Екур појављују се као живи ентитети који:плачу, тугују, дозивају богове... 2) Бог Енлил напушта храм – кључни мотив којим се описује како божански дух (ki-sikil) напушта Екур и омогућује успех непријатеља као и урушавање космичког поретка; 3) Разарање града – описују се рушевине светишта, масакрирање становништва, пожари, обустављање богослужења, пустош улица;4) Кривица и судбина - као и у другим тужаљкама, разарању се приписује:одлука богова и прекомерност људских грехова, односно нека врста космичке нужности; 5) Молба за обнову- упркос тузи, текст има имолбе да се Енлил врати, наговештај да ће се Екур обновити и очекивање ритуалног и политичког препорода. Као и у случају Тужаљке за Уром, историјску позадину пружају еламистка освајања.

Живимо у веома тужном и болном свету. Ратови, глад, природне катастрофе и ужасна, раздорна политика су главне вечерње вести на нашим новинским станицама.  Баш као што то чинимо данас, Јеремија, претпостављени писац који тугује и поставља Богу питања о томе како да настави са својом будућношћу када је тако страшно сломљен тугом, понижењем, болом и бесом. Он ову трагедију препознаје као последицу колективног богоотпадништва јудејског краљевства и испуњење пророчких најавао суду Божијем (Јер 36:1–18).

Акростих песама из Књиге Плач Јеремијин пружа читаоцима увид у дубину бола који је Јуда доживео око 586. год. пре Хр. На почетку књиге, Јерусалим је персонификован као жена, а постоје и тешке слике глади силовања, па чак и канибализам. Књига Плач Јеремијин даје људима који пате глас. Пророк тугује због губитака, док се жена у песми окреће Богу жаљењем уместо да је од Њега одустане. У овом одломку, чини се да се нуди врло мало наде, а греси се упоређују са тешким јармом или теретом (1:14).Физичко изгнанство трајало је седамдесет година, али овај спис одише снажним осећајем да је емоционално изгнанство трајало још дуже.

Прво поглавље ове тужбалице кроз замиђљени глас жене која персонификује Јерусалим описује се губитак свега, масакр, глад, губитак дома (1:3,7,20). Она се пита да ли има патње као што је њена (1:12). У другом поглављу описује се ужас у сусрету са мајчинским окретањем против сопствене деце (2:20), али и глад за Богом који неће одсустати пд соптвеног народа. Ово кулминира и трећем поглављу у снажним исказима пророка који говори о увек новој љубави Божијој која штити човека и свом држаљу за ту љубав. Последња два поглавља изнова евоцирају ужасе вавилонских освајања.

Као што име имплицира, градске тужбалице су писане у знак сећања на уништење великих градова. Само пет примера градских тужбалица је сачувано, а најпознатији је чувени Плач за Ур, који детаљно описује уништење јужног месопотамског града Ура од стране еламских снага 2004. год. пре Хр. Плач за Ур, заједно са осталим градским тужбалицама, приказује уништење града, масовно убијање његових становника и губитак централног градског храма, све мотиве који се такође појављују у Књизи Плач Јеремијин.

Упркос сличностима, постоје и разлике између блискоисточних градских тужбалица и библијских поетских приказа пада Јерусалима. Нпр., градске тужбалице често описују титуларно божанство града које моли поглаваре пантеона да одустану од своје одлуке да униште град. С обзиром на монотеистичка верска веровања древног Израила, ове карактеристике нема у библијском приказу. Ипак, може се претпоставити да су аутори различитих поетских приказа пада Јерусалима у Библији вероватно били упознати са градским тужбалицама и да су нека библијска дела, укључујући Књигу Плач Јеремијин, донекле заснована на овом древном књижевном жанру.

Као и друге древнооријенталне тужбалице над освојеним градовима, Плач Јеремијин се састоји од пет песама литургијског карактера које су већим делом дате у акростиху. И у другим древнооријенталним тужбалицама град је персонификован посредством ожалошћеног женског лика. Разлог ужаса који се описује у свим овим песмама се смешта у метафизичку сферу посредством описа Бог(ов)а који  напуштају храм (поступак супротан поссвећењу храма које садржи сцену унишења/уласка у божанства у храм. Плач Јереминијим са другим ламентима дели описе уништења, глади, масакра као и постављање питања смисла, кривице и казне. Ипак, библијски текст је богословски јединствен јер је фокусиран на Бога Израила, а не на више богова и одатле следи изразита нада у обнову која није стална карактеристика других блискоисточних тужаљки.

Mary R. Bachvarova, Fall of Jerusalem: Who Was to Blame? Biblical Archaeology Review, Fall 2025.

Piotr Michalowski, The Lamentation over the Destruction of Ur. Winona Lake: Eisenbrauns, 1989.

William W. Hallo, and J. J. A. van Dijk, The Exaltation of Inanna. New Haven: Yale University Press, 1968.

Steve Tinney, The Nippur Lament: Royal Rhetoric and Divine Legitimation in the Ancient Near East. Philadelphia: University of Pennsylvania, 1996.

Jerrold S.Cooper, “Mesopotamian Laments.” In Civilizations of the Ancient Near East, ed. J. M. Sasson. New York: Scribner’s, 1995.

Kathleen O’Connor, Lamentations and the Tears of the World. Maryknoll, NY: Orbis Books, 2002.

Adele Berlin, Lamentations: A Commentary. Louisville: Westminster John Knox Press, 2002.

F. W. Dobbs-Allsopp, Lamentations. Interpretation Commentary Series. Louisville: Westminster John Knox, 2002.