ПРОРОЧКА ПЕСМА О ВИНОГРАДУ – стилске карактеристике, историјско-културолошки и литургијски контекст

Исаија 5:1-7

Током Васкршњег поста једна од специфичности вечерњих служби јесу читања из Старог завета. Уобичајено читају се одељци из Постања, прочких и мудросних списа. Нарочито место заузима Књига пророка Исаије кога још називају и еванђелистом Старог завета.  У наредном периоду донећемо неколико промишљања о овом пророчком спису и његовим порукама, почев од знамените пророчке песме о винограду (Ис 5:1-7).

Пророк Исаија је један од четворице великих пророка, односно пророка из која је остао обиман спис од 66 поглавља. У научним круговима сматра се да се књига пророка Исаије дели напрото-Исаију, девтеро-Исаију и трито-Исаију.

Прото-Исаија (Ис 1-39) се повезује са самим пророком и представља збирку његових проповеди и записа који су настали у времену са краја 8. в. пре Хр, односно у време делимичне обнове Јудеје и и каснијих асирских разарања. Основна тема овог дела списа је суд над Јудом и Јерусалимом, али и обећање о Месији (нпр. Ис 7, 9, 11). 

Девтеро-Исаија(Ис 40–55) се смешта у време вавилонског расења (6. в. пре Хр.) и представља по(р)укуутехе и наде изгнаном народу. Овај део списа најављује обнову и проповеда универзализам и монотеизам и у њему изузетно значајну улогу имају тзв. ја сам-искази (אנכי אני), где се формулација ја сам јавља као супстат Божијег имена (ја сам Онај који јесам):

Ис 41:4 – Ја сам Господ; први и последњи, једини сам ја.

Ис 41:13 – Ја сам Господ, који те држим за десницу твоју.

Ис 43:10–11 – Ја сам Господ; осим мене нема другог Бога, Спаситеља нема осим мене.

Ис 43:25– Ја сам онај који бришем твоја безакоња због себе.

Ис 44:6 – Ја сам Први и Ја сам Последњи, осим мене нема Бога.

Ис 45:5 – Ја сам Господ, и нема другога.

Ис 45:18 – Ја сам Господ, који стварам небо и земљу.

Ис 48:12–13 – Ја сам он, Ја сам први и Ја сам последњи.

Осим што су ова места locus classicus тзв. пророчком пробоја којим је старозаветни монотеизам изведен до краја и потпуно утврђен у старозаветној мисли, она одјекују и у новозаветним христолошким ја-сам исказима (ἐγώ εἰμι) који представљају значајну карактеристику јовановског корпуса Новог завета и битан аспект јовановске христологије (Јн 6:35.48; 8:12.18.23-24.58; 10:7.11; 11:25; 14:6; 15:1; Отк 1:8; 21:6). Коначно, најзначајнији одељци овог дела Књиге прор. Исаије су тзв. песме о слузи Гсподњем које се схватју као месијанска пророштва (Ис 42, 49, 50, 52–53).

Трито-Исаија (Ис 56-66) настаје у времену повратка из вавилонског расејања, обнове Јудеје, Јерусалима и његовог храма (после 538. пре Хр.). Основне теме су обнова заједнице, богослужења и животне етике, као и значајне есхатолошке визије новог Јерусалима (Ис 65–66).

Песма о винограду(Ис 5:1-7) настаје у времену када се Јудеја налази под сталном  претњом асирске експанзије. Јудејски народ је описан као онај који не испуњава очекивања – уместо праведности и верности, показује неправду, идолопоклонство и социјалну неправду. Песма је пример старозаветног паралелизма у којем се идеје понављају и употпуњују у наредним стиховима. Присутан је ипаралелизам контраста (тзв. антитетички паралелизам) којим се истиче контраст између божанске бриге за Јудеје и њиховог одбацивања божанских заповести. У песми се користи епитетска и репетитивна техника, која појачава драмски ефекат и наглашава Божју опомену.

У основи песме је алегоеија, а у основи алегорије виноград. Бог је приказан као виноградар, а Јудеја као његов виноград. Пророк у песми користи познати, свакодневни мотив. Наиме, виноград и винова лоза су били изузетно цењени на древном Оријенту, па и у оквру јудео-израилске културе. Винова лоза и производња вина били су важан део свакодневног живота и економије; лозе су гајене на ограђеним пољима, а вино је било основна храна, пиће и роба за трговину.Вино је било симбол гостопримства, богатства и социјалног статуса; лош плод или лоше вино значио је неуспех или пропуст у бризи за земљу.

Пророк користи врло реалан опис винограда: ограда, ров, конац, култивација. Ово није само метафора – такви виногради су били стварни у Јуди 8. в. пре Хр., што показује да пророк користи познату пољопривредну праксу за драматични ефекат. Сваки део лозе (гродови, ограда, ров) наглашава Божју пажњу. Ујеврејском, реч за лош плод (דָּל / dal) звучи слично као реч за слаб, ничим вредан, па сам текст има и звуковну игру која појачава критику народа.Лоза и вино нису били само симболички.У 8. в.  пре Хр.вино је било и важан извор прихода за земљу. Лош плод је буквално значио економски неуспех, што пророково разочарање чини и социјално реалним.Ис 5:4 користи израз шта се још могло учинити за мој виноград? Ово је реторичко питање које имитира лирски говор и песничку драму, нешто као древникрик очаја над народом, што је необично за пророчке текстове који су често директно осуђујући.

Ова старозаветна пророчка песма постала је основа за једну од најпознатијих новозаветних Христових парабола, парабола о радницима у винограду (Мт 21:33–41; Мк 12:1–11; Лк 20:9–16). У Марковој верзији параболе опсује се виноград са оградама, ровом, пивницом и садницама, баш као у Ис 5:1–7.

Метафора коју користи пророк није ограничена само на библијски корпус, већ је непосредно утицала на литургијски поредак. Наиме, током архијерејске литургије, епископ благосиља народ дрикиријом (две свеће) и трикиријом (три свеће).При благослову се изговара формула:

Господе, Господе, погледај и види виноград свој који засади моћна десница Твоја.

Формула дословно користи метафору из Ис 5:1–7, где Бог заснива виноград и очекује плод.Литургијска употреба наглашава: народ као виноград, Црква као Божји посед, епископ као виноградар који преко благослова посредује Божју пажњу.

Ипак, изнад свега, ова литургијска формулација представља молитвено позивање Бога да погледа на Цркву као на свој виноград, чији плод је духовни живот верника.

Можда би данас, а нарочито у току Великог поста било добро да се запитамо који би био Божији (или пророчки одговор) на овај молитве призив. Да ли би пророк изнова испевао и поновио песму из Исаијиног пророштва?