РЕЛИГИЈСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ У ПОЕЗИЈИ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА - о. Владимир Вукашиновић

„Стално морамо да будемо отворени, да – тако да кажем – треперимо над дивном тајном нашега бића... Бог нам је дао да се бавимо собом... Али то не значи да се бавиш собом као неки егоцентрични манијак, него да би се бавио собом мораш да имаш друго људско биће које ће да те види...Ма колико гледали сами себе, наше право лице није ово овде (показује лице), него ово овде (показује теме). Ми не можемо да видимо своје лице сами, мора неко да нам каже ко смо, морамо да чујемо речи другога човека о томе ко смо ми. А да би неко могао да каже ко смо ми, ми морамо да му се отворимо, а да би се отворили морамо да ризикујемо, а када ризикујемо морамо да будемо спремни да изгубимо. То је Еванђеље: „ако не умре (семе), само остане. А ако умре многи род роди.“