Самарјани и геразимски храм у Библији, археологији и данас

Геразимски храм се не спомиње у Библији, али се сама гора препознаје као богослужбено место о чему сведочи Христов разговор са Самарјанком (Јн 4:19–24). Овај одломак, али и ванбиблијки извори сведоче да су Самарјани сматрали да је Херазим примарно место њиховог богослужења.

Археолошки налази показују да је храм на Геразуму изграђен средином 5.в. пре Хр., а да је храовни комплекс проширен око 200. год. пре Хр., да би га Макавеји  уништили 110. год. пре Хр.. Стога, изостављање спомена храма на планини Гаризим у Новом завету није изненађујуће - храм уништен много пре него што је написан Нови завет. Пошто први храм на планини Гаризим датира из персијског периода, могли бисмо очекивати помињање њега у Старом завету, али референце о истом не постоје.

Храм на планини Гаризим некада је садржао бројне натписе, од којих многи обележавају приносе. Они именују дар који се нуди божанству, даваоца и његове или њене зависне породице. Од ових посветних натписа, Гудме је идентификовао око 50 који захтевају контрадар доброг сећања од божанства.

Она објашњава да су посветни натписи били постављени унутар храма на планини Гeрaзим како би подсетили божанство на жртву и дародавца:

Иако не знамо оригиналну локацију натписа унутар светишта, они су били постављени тамо где су их посетиоци могли видети. Гудме описује како су каснији верници – и писмени и неписмени – могли да интерагују са овим натписима:

Ако је ова реконструкција тачна, она нам даје увид у то шта је ритуална пракса у храму на планини Гаризим могла да подразумева: Верници су читали и/или понављали натписе, више пута подсећајући божанство даваоца и његов или њен принос. Дакле, натписи су били део обожавања даваоца и каснијих посетилаца.

Планина Гeрaзим није једино место где се налазе интерактивни натписи. Гудме идентификује храмове широм источног Медитерана са посветним натписима који позивају друге да их се позитивно сећају пред божанством:

[Н]атписи на Гаризиму подсећају на велики број арамејских посветних натписа и графита у источном Медитерану где је широко распрострањен израз „за добро сећање“ и чешћи „нека се он/она памти по добру“. Ови други натписи датирају отприлике од другог века пре нове ере до другог века нове ере и потичу из светишта на местима као што су Хатра и Асур (у данашњем Ираку) и Палмира (у данашњој Сирији).Чини се да су такви посветни натписи били уобичајени током хеленистичког и римског периода.

 

Развој самаријанске религије не може се разумети као паралелан пророчком пробоју који се догодио у јудејском окружењу током вавилонског ропства. Након пада Самарије, северна религијска пракса је још дуго задржавала синкретистичке елементе, али не као пукo отпадништво, већ као покушај да се они одрже упоредо са старијим, преддавидовским верским традицијама Израела. У том периоду, јахвистички култ, локална светилишта и племенске праксе коегзистирају са преузетим божанствима и обредима, без јасне потребе за њиховим системским разрешењем. Насупрот томе, јудејски монотеизам се формира кроз дубоку теолошку рефлексију егзила, пророчку критику култа и радикално преиспитивање историје као простора Божјег суда. Самаријанско одбацивање синкретизма долази касније и одвија се постепено, пре као реакција на већ консолидовани јерусалимски модел него као самосталан теолошки искорак.

У предмакaвејском периоду однос јерусалимског и геразимског свештенства још увек није био апсолутно раскинут, већ је обележен конкуренцијом, преплитањем и повременим узајамним признавањем. Значајан показатељ те пропусности јесте традиција о јерусалимском првосвештенику Манасији, који, након сукоба са јерусалимским ауторитетима, напушта Јерусалим и прихвата службу на Геразиму. Овај прелазак не сведочи о томе да Геразиму недостаје легитимитет, већ да у том периоду границе између два култа још нису биле дефинитивно затворене и да је свештенички ауторитет био преносив. Тек са учвршћивањем садокитског монопола у Јерусалиму и каснијом хеленистичком кризом, ова конкуренција се претвара у искључиву и непомирљиву супротност. Тврдња о непрекидној ароницкој линији на Геразиму не описује рану историјску стварност, већ накнадно конструисани идентитет облирован у полемици с Јерусалимом. За разлику од јудејске традиције, самаријанска религија не развија пророчки дискурс, канонско проширење ни унутрашње реформне покрете. Њена дефинитивност не лежи у дубини теолошког пробоја, већ у институционалној стабилизацији и затварању према даљим променама, што коначно учвршћује раскол између Геразима и Јерусалима.

Ископавања у селу Кафр Касим, североисточно од Тел Авива, открила су остатке величанственог самарјанскогг села старог 1.600 год.Насеље је функционисало у периоду од 4. дфо 7.в. хр. ере. У почетку било богато и просперитетно, али се осећа његово опадање након самарјанских побуна против хришћанских власти у 5. и 6. в. Ископавања на археолошком локалитету Хирбет Кафр Хата, данашњи Кафр Касим спровела је Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA). Ала Нагорски и Данијел Лихи Гризволд, руководиоци ископавања истакли су да:

Унутар једне од зграда, археолози су открили величанствени мозаични под украшен геометријским шарама и богатим биљним симболима, укључујући приказе акантусових листова, грожђа, урми, лубеница, артичока и шпаргле. Близу улаза у собу, мозаик је садржао грчки натпис којим се власнику куће жели срећа. У другим деловима села, тим је открио велико складиште, сложену пресу за маслиново уље и јавно ритуално купатило (микву).

Широм локалитета идентификована су подручја где су пољопривредни објекти изграђени изнад ранијих мозаичних подова, а богато израђени камени капители и стубови су уграђени у касније зидове. Према истраживачима, пољопривредна природа села великих размера била је каснија еволуција локалитета, при чему је некадашњи луксуз замењен утилитарнијом градњом. Ова промена се вероватно поклопила са самарјанским побунама против византије која је донела бројне рестриктивне политике против нехришћанских група. Ипак, док су друга самарјанска села била или напуштена или уништена, живот у Кафр Хати се наставио. Нагорски закључује да је ово фасцинантно место, које приказује историјски распон између дана просперитета и пада самарјанске заједнице.

Ископавања су открила само зграде које датирају из 4.в., историјски извори сугеришу да је самарјанско село село Кафр Хата било насељено још у 1.в. хр. ере. Ранохришћански писац Јустин филозоф да је Менандар, Самарјанин који је основао један од раних гностичких покрета, рођен у Кафр Хати. Менандар је био ученик Симона Мага који је осуђен од св. ап. Петра (Дап 8:9–24).

Данас, Самарјани представљају малу, али историјски значајну верско-етничку заједницу, са око 850–900 чланова, смештених углавном на Геразиму (Западна обала) и у Лоду (Израел). Они задржавају своју древну религију засновану на Тори и обредима на Геразиму, чувајући традицију првосвештеника и строго следе родослове и празнике.

Однос према правоверним Јеврејима је сложен: историјски је постојао раскол и конкуренција, нарочито пре хришћанства, када су Самарјани сматрали Геразим истинским центром култа, а Јерусалим их одбацивао као нечисте за обреде. Данас је однос са Јеврејима више мирна коегзистенција – Самаријанци признају јеврејско порекло и блиску историјску повезаност, али остају одвојена заједница, а ортодоксни Јевреји их не интегришу у своје верске институције. Пре хришћанства тај раскол је био историјски дубок и углавном заснован на легитимитету свештенства и центру обожавања. Однос према муслиманима је данас практичан и мирољубив: Самаријанци живе као мањина у муслиманским заједницама, сарађују са комшијама ради социјалне и економске интеракције, али задржавају потпуну религијску дистанцу. Сумирано, савремени Самаријанци су мала, али жива заједница која успешно очувава древне обичаје и религијски идентитет, уз мирну коегзистенцију са јудејским, хришћанским и муслиманским окружењем.

 

Alan David Crown (ed.), The Samaritans. Jerusalem: Magnes Press, 1989.

Alan David Crown, A Bibliography of the Samaritans. Jerusalem: Magnes Press, 1984.

Paul Stenhouse(ed.),The Kitāb al-Taʾrīkh of Abu’l-Fath. Jerusalem: Shalem Press, 2000.

Menachem Mor & FriedrichReiterer eds.,Samaritans – Past and Present. Brill (Studia Judaica). 

Gary N.Knoppers, Jews and Samaritans: The Origins and History of Their Early Relations. Oxford University Press. 

Ingrid Hjelm, Samaritans and Jews in History and Tradition: Changing Perspectives (Routledge, 2024).