ТРЕПЕТ ПРЕД СВЕТИМ – великопосно промишљање о Исаијиним пророштвима

Одељак из Књиге прор. Исаије 8 историјски се смешта у период тзв. сиpо-јефремовске кризе (734–732. год. пре Хр.) током владавине цара Ахаза јудејског. То је време када су сиро-дамашћански владар склопио савез са северно-израилским (Самарјанским) царсвом против Јудеје у намери да јудејског цара Ахаза приморају на савез против Асирије. Ово је контекст у којем је изговорено и знаменито месијанско пророштво из претходне главе исте пророчке књиге о девојци (младој жени) која ће родити сина (наслединика) цара Ахаза.

Као непосредно знамење које пророк даје јерусалимском владару, ове речи су се испуниле рођењем Језекије, будућег великог цара-реформатора и знаменитог давидита. Ипак, и поред испуњења Господњег знамења, Ахаз се усместо на Господа поуздао на Асирију чији је вазал био, што покреће нову етапу пророчких опомена.

Пророчке речи и у овом одељку дате су у поетском облику који је формиран као снажан вишеслојни паралелизам. Песма садржи појмовни (семантички) паралелизам којим се описује народ који ради и који се плаши. Препозназљив је и тзв паралелизам интензитета (climactic parallelism) у којем употребљени изрази бивају појачани делимичним синонимима у народним стиховима чиме се постиже литерарни ефекат будући да читаоц/слушаоц постепено осећа тежину и озбиљност пророчке поруке. Уз то пророк употребом антитечког паралелизма показује да оно што већина сматра реалном претњом није суштински проблем.

Антитеза је кључна за реторички ефекат и теолошку поруку. Употребљени термини страх и трепет стварају хоризонтални паралелизам који се временски и концептуално развија у геометријски модел у којем се хоризонтални страхови народа трансформишу у вертикални страх пред Богом.

Уводни стих одељка који је пред нама вероватно служи као опомена Јудејима који су уплашени од разарања која им може приредити локална коалиција Израилаца и Сиријаца. Пророк покушава да поглед својих сународника усмери ка широј и дубљој перспективи и поручује им да суштински и најзначајнији проблем није опасност на коју су они оријентисани. Немојте се бојати онога чега се народ боји – позива пророк наговештавајући да постоји много озбиљнији проблем који треба да буде предмет њиховог страха. У вези са овим уводним стихом (ст 12) занимљиво је да се употребљава израз קֶשֶׁר (qešer) у значењу политичке завере, непријатељског савеза, побуне, дворског преврата. Иронија је у томе што пророк можда управо бива оптужен да је учесник завере — јер одбија да подржи званичну политичку линију. Вероватно је његово указивање на суштински проблем сматрано разводњавањем конкретног гео-политичког проблема који је мучио јудејско друштву, нарочито његову властелу. То је заправо и основна линија неразумевања – пророк не позива на неосетљивост према историји, већ на промену перспективе и другачије одређивање основног средишта страха. Он указује да уколико се конкретан гео-политички проблем сагледава само из перспективе историје, то неминовно води у компромисе. Занимљиво је на који начин пророк говори о својим сународницима. Он их, у овом слупају не назива својим народом, откривајући да сам пророк стоји у опозицији према већинском расположењу, односно да заузима ону типично пророчку позицију амбивалентности у којој је пророк истовремено део народа и строги националлиста (у основном позитивном значењу речи која говори о љубави о свом народу) и истовремено његов критичар и то баш због љубави према народу.

А која је то надисторијска перспектива на коју пророк позива у тренутку конкретне историјске гео-политичке кризе?

Он страху од сироизраилског савеза који представља тренутну и суштински занемарљиву претњу супротставља страх Господњи: Господа Саваота сматрајте светим. Њега се бојте и њега се плашите (Ис 8:13) узвикује пророк. Већ прве речи пророчког позива представљају својеврсну политичку субверзију. Позивање на Господа над војскама (= Саваот, יְהוָה צְבָאוֹת) је прећутна критика и подсећање. Пророк подсећа, у тренутку када се Јудеја плаши страних армија, прави Господар војски није Асирија, нити коалиција Израила и Сирије, већ Бог, Бог је Онај који – ма колико се то чинило апстрактним – заиста држи кључеве људске историје у својој руци, и управо зато Он треба да буде у средишту страха човека (и народа).

Свакако, страх о које се овде говори није изведен из слике Бога као неког садистичког судије (што може да буде честа вернича девиација у разумевању појма страх Господњи). Пророк заправо користи два израза успешно обликујући паралелизам којим продубљује богословско разумевање овог концепта. У првом полустиху овог паралелизма пророк каже: њега се бојте (дословно: нека је Он ваш страх) употребљавајући јеврејски идиом מוֹרַאֲכֶם (mōraʾăkhem). Заправо, овде се у изворнику не употребљава глагол бојте се, страшите, већ именица страх. На овај начин пророк својим сународницима поручује да није потребно да код себе производе одређено психолошко стање, да се боје, већ да одреде средиште свог страха, односно (прави и потребни) узрок. Народ је био већ уплашен, и није му било потребно да буде уплашенији, већ да престане да се плаши погрешних ствари. Пророк сличан начин обраћања задржава и у другом полустиху. Српски превод и њега се плашите одступа од изворника који не садржи глагол, већ именицу и дословно би могао да се преведе формилацијом и нека је он ваш трепет (וְהוּא מַעֲרִצְכֶם, ve-huʾ maʿăriṣkhem). Ова именица носи димензију дрхтаја, егзистенцијалног потреса и унутрашњег узмака пред величином. То је више од рационалног страхопоштовања; има телесну, афективну компоненту. У новје време о овоме је говорио религиолог Р. Ото користећи израз mysterium tremendum fascinans, односнотајни трепета пред задивљујућим.
Ипак, за разлику од општерелигијске феноменологије, Исаија тај трепет смешта у оквир историјског савеза и конкретне политичке кризе. Оба аутора и религиолог Ото и пророк Исаија, међутим, говоре о страху од Светог или пред Светим и то се чини што Божију светост Исаија спомиње и пре и после говора о овом трепетном страху од Јахвеа. Његове речи: њега сматрајте светим или светите су део опште симфоније библијских писаца који наглашавају божанску светост и значај препознавања исте чији крешендо представљају Христове речи са почетка молитве Господње да се свети име Твоје... (Мт 6:9)

Појам божанске светости је ванредно комплексан. Овде је битно подсетити да је овој пророчкој опомени претходило пророчко есхатолошком обећање: узвисиће се Господ саваот судом својим и Бог правдом ће се посветити (Иc 5:16). Светост Божија, његова потпуна другачијост и величанственост у односу на човека су узрок људског дрхатаја задивљености (и устрашености) пред непојмивим, његовог прослављања, хваљења и узвисивања. На онтолошком нивоу човек не може да допринесе Божијој светости. Међутим, у историји човек то може и треба да чини вршећи правду и истину, стављајући Бога у коме се диви у средиште сопственог живота, дајући му прво и неупоредиво место и посматрајући истoријска збивања из надисторијске перспективе.

Пророк овде не релативизује историјску опасност, већ разобличава логику колективног страха, показујући да је духовна дезоријентација озбиљнија претња од политичке кризе. Он не позива на емоционалну неустрашивост, већ на теолошку реоријентацију: страх не треба да буде елиминисан, већ преусмерен ка Једином који заиста управља историјом.

Занимљив је наћин на који пророк завршава овај одељак: 

У историјском контексту, јасно је да формулација обе куће/дома Израилова се односи на Јудеју и Израил, Самарију и Јерусалим, два братска народа, две братске државе у честим историјским сукобима у чијем разрешењу мора и једино може да буде њихова версност Јахвеу. На једном дубљем нивоу можда је други дом Израилов заправо духовни Израил, хришћанска заједница која се у свом историјском постојању заиста сусреће са истим искушењима и спотицањима као и древни домови народа Божијег – често историјска песпектива, тешке националне, геополитичке околности и конкретни изазови замагле прекопотребну, неопходну, перспективу страха Господњег и његове светости.

Знаменити филозоф С. Кјеркегор је на уводним страницама свог познатог дела Болест на смрт приметио да дете страхује од мрака, а не од губитка сопства, а када одрасте губитак сопства постаје чест узрок егзистенцијалних страхова док истовремено мали број људи наставља да се плаши мрака. Другачје речено, што је човек мање зрео у духовном смислу, то се више плаши онога што Кјеркегор (играјући се са наративом о васкрсењу Лазара четвородневног) назива болест која није на смрт (Јн 11:4), док са духовним сазревањем почињу да доминирају страхови од болести које јесу на смрт (егзистенцијалне опасности, страх одвајања од Бога, губитка сопства исл).

Чини се да је пророк Исаија миленијумима пре Кјеркегора управо у том правцу упућивао своје јудејске сународнике подсећајући их да страхови од несмртних болести ограничених на историјске гео-политичке околности често воде у компромисе, док насупрот томе страх Господњи подстиче верност и светост. 

Чини се да је ово порука релеватна и за нас данашње за хришћане који с времена на време треба да се подсете да страх животу каља образ често, али и да је њихов живот сакривен у Христу (Клш 3:3).