ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА – август 2025

Економски механизми који стоје иза настанка древног Сумера остају неизбежно спекулативни и требало би да буду разјашњени и са њиховог еколошког контекста. Традиционално, обиље које је каратеристично за периоду уздизања Урука (6.000–5.200 год. пре Хр.) приписује се пасторализму, трговини и/или разноликости ресурса. Међутим, пољопривредне вишкове је тешко објаснити без великих система за наводњавање, а они пак подразумевају повећану друштвену сложеност. У покушају да осветле недоумице које се јављају у погледу зачетака месопотамске цивилизације, исраживачи који су потписници новог академског реконструишу морфодинамску еволуцију приобалног Сумера и предлажу даплимно наводњавање нуди вероватан механизам за покретање високоприносне, диверзификоване пољопривреде. Позиционирањем обалне морфодинамике као кључног фактора у урбанизацији и политичкој екологији, истичу се сложене међусобне везе између природно еволуирајућих система и колективног људског деловања.

Убаидска култура (око 8.000–6.000. год. прехр.) је најранији потврђени период сталног насељавања у Месопотамији. Период је карактерисао раштркани, нехијерархијски распоред релативно малих земљорадничко-сточарских насеља чији су становници и даље практиковали лов и риболов, а почињао је и развој занатства. Археоботанички остаци потврђују локално наводњавање. Након 6.500. год. пре Хр., елементи убаидске културе појављују се у удаљенијим подручјима Персијског залива, у северној Месопотамији и западном Ирану. Приметна је друштвена стратификација, појава храмова и насеља већег обима. Једно од највећих насеља, смештено у депресији заштићеној вишим тлом, био је храм-град Ериду, један од пет митских претпотопних градова поменутих у Сумерској листи краљева. Током наредног периода Урука, густина насеља се повећава, а појављује се и хијерархијско раслојавање са организованијим урбаним институцијама. Урук је прошао кроз потпуну урбанизацију, достигавши популацију од најмање 25.000 људи насељених на најмање 250 хектара.Средином 6. миленијума пре Хр. насеља и култура повезана са Уруком проширили су се на север у горњу Месопотамију и даље, као и на исток на Сусијанску висораван. Иновација, обиље и друштвена сложеност чини период Урука револуционарним и фундаменталним. Нове технике су уведене или побољшане у пољопривреди, сточарству, рибарству, производњи и употреби текстила, керамике и метала, архитектури и уметности, између осталог. Крајем овог периодапојавило се писмо првенствено коришћено у административним задацима. Канали за наводњавање потврђени на терену још увек нису датирани у овај период, ови први текстови документују исцрпан списак пољопривредних производа који су захтевали напредне технике преживљавања.

Клинасти натписи постају обилни око 4.600 год. пре Хр., што се поклапа са првим претежно урбанизованим друштвом на свету. Током раног династичког периода (4.900-4.350 год. пре Хр.), појавиле су се градске државе, адинастичка владавина заменила је раније структуре моћи изграђене око свештеника-краљева и јавних скупштина. Становништво је у великој мери остало ангажовано и зависно од пољопривреде. Контрола над радом је институционализована и структурирана око великих хидрауличних пројеката. Важни центри попут Ура, Урука, Киша, Лагаша и Уме почели су да се такмиче за контролу над водом и земљиштем. Развили су савезе и на крају ушли у сукобе. Након акадског царског периода, дошло је до династичких препорода градова-држава, али је пад Треће династије Ура (око 4.000 год. пре Хр.) окончао примат Сумера као доминантне политичке мреже. У два миленијума сумерске историје, период Урука се истиче као посебно загонетан: која је била агроекономска основа његовог демографског, друштвеног и културног бујања која је подржала појаву и усавршавање организационих структура сличних држави?

 

Сумер као најранија мрежа градова-држава, уско повезана заједничким културним традицијама и економским интересима, настала је пре око 5.000 година у јужној Месопотамији. Урбанизација Сумера консолидовала је процес који је започео најмање миленијум раније, током раног периода Урука. Урбани процват био је аграрне природе, одржаван великим системима за наводњавање, порастом становништва и специјализацијом занимања што је резултирало сложеном економијом која је интегрисала урбано језгро са руралном периферијом у државни систем. Сумерски узлет није се могао догодити у суровој, сушној тропској зони између арапске и иранске пустиње без приступа сталним изворима слатке воде Еуфрата и Тигриса, али и даље остаје непознаница о времену када је интензивно наводњавање великих размера широко прихваћено у региону и како се предност обиља воде претворила у друштвено богатство. Због дугог временског кашњења између пољопривредних и флувијалних циклуса, наводњавање је у Месопотамији захтевало сложена инжењерска решења која су омогућавала наводњавање током ниског протока реке и заштиту од поплава током високог протока. Клинасти текстови и канали датирани С-14 методом сведоче о таквим хидрауличним радовима великих размера од око 4.500. год. пре Хр. Међутим, шта се дешавало у ранијем периоду Урука само се нагађа. Пасторализам, трговина и разноликост ресурса играли важну улогу, али остаје питање да ли би могли да створе такве пољопривредне вишкова који би довели тако невиђеном просперитету. У потрази за одговором аутори студије су се окренули испитивању агроекологију Сумера која је, поред динамике река, била условљена унутрашњим обимом вода Персијског залива и конфигурацијом његове приобалне зоне.

Сумерска насеља су се развила на простору доње или јужне Месопотамије, огромне алувијалне равни са ниским градијентом између Арабије и Евроазије. Речни систем Тигрис-Еуфрат, који је паралелан планинском масиву Заргоса, доминантан је извор седимента за регион. Дуж свог средњег тока Тигрис и Еуфрат овичинене су терасастим долинама, усеченим у седиментне јединице висоравни. Обе реке показују авулзивно понашање, прелазећи преко равнице и таложећи седименте градећи алувијалне/флувијалне лепезе на североисточној ивици равнице. 

Реке су се протезале у Персијски залив, недовољно попуњени сектор предгорја Загрос, који је тада био ветром модификовани, флувио-делтаични пејзаж сличан савременој месопотамској равници. Природна речна динамика била је контролисана у градацијом базне линије до нивоа Персијског залива. Стратиграфија близу површине месопотамске равнице позната је из бушотина Геолошког завода Ирака. Плеистоценски флувијални седименти са честим пешчаним телима прекривени су флувио-језерским наслагама холоцена у којима доминира блато. На дисталном крају равнице, морска формација Хамар састоји се од блатних наслага подморског делтног фронта. Субаеријски делтски равничарски и палудални седименти месопотамских мочвара, који представљају терминалну фазу испуњавања на челу Залива, обично су богатији органским материјама, са тресетом. Културна екологија доње Месопотамије, од почетног насељавања до урбанизације, била условљена одвајањем река и порастом нивоа мора. Као што ћемо у наставку тврдити, када су стопе пораста нивоа мора почеле да опадају током друге половине Убаидског периода, утицај мора на обални Сумер морао се првенствено осећати кроз модификације таласа и плиме, које су затим модулирао раст делте.Кроз поновљене авулзије, Тигрис и Еуфрат су изградили наслагане насипе и распореде који су се спајали у меандрске појасеве и флувијалне мега-гребене.Рана сумерска урбана насеља, укључујући Урук, развијала су се близу мора, али треба имати на уму да сложена делтаичка еволуција региона чини да унутрашњи обим Персијског залива у антици остаје предмет дебате. Формација Хамар документује морску трансгресију и може се користити за грубо одређивање еволуције обале. Почевши од површинског блата и песка поплавне равнице/делте, настављају се слој морског блата и финог песка делте са повременим, интеркалираним грубљим слојевима поплава/олуја. Испод трансгресивних наслага јављају се типичне плеистоценске флувијалне очврснуте црвене глине до безструктурних финих до средњих пескова са елементима шљунка.

Геолошки подаци указују на то да се делта режањ под утицајем плиме прво развио дуж југозападне ивице Месопотамске равнице пре него што се проширио бочно према Лагашу. Минералогија указује да су овај први сумерски режањ заједнички изградили Еуфрат и Тигрис. Заједно, ове реке су обезбедиле довољно седимента да делта прати пораст нивоа мора. Одсуство убаидских и сумерских насеља дуж доњег модерног тока Тигриса указује да је трансгресија нивоа мора стигла дубље у унутрашњост тог региона.Даље на североисточној ивици Месопотамског басена, бочно од његове осе, реке Хузестана су у почетку изградиле сложену флувијалну лепезу. Међутим, насипи које су стварале реке, заједно са формирањем система делте временом почину да предствљају препреку за 

природно плимско наводњавање. То је била драматична трансформација пејзажа која је регулисала врсту пољопривреде која се практиковала у приобалном Сумеру, што је заузврат фаворизовало урбанизацију и настанак државе. Наиме, у раном, убаидском, периоду морфологија делта под утицајем плиме била је прилично карактеристична и стабилна, а канали који се шире ка мору прилагођавају се повећаним флувијалним протоцима модификованим плимом и самоорганизују се како би равномерно прерасподелили плиму по целом систему делте.  Густе морске воде улазе у ушће као слани клин који се протеже узводно. У природним условима пре изградње бране слани клин Шат ел-Араба продирао је неколико десетина км, док су плиме подизале ниво реке до 200 км у унутрашњост омогућујући богато наводњавање које је омогућавало узгој урми (карактеристичних за хладнију и влажнију микроклиму), другог воћа, махунарки и поврћа.

Погодни услови за наводњавање плимом били свеприсутни у приобалном Сумеру, а максимални максимални домет плиме слатке воде проширио се дубоко у унутрашњост Месопотамске равнице. Док год је врх Залива још увек био отворен, повољни услови за наводњавање плимом били су присутни дуж доњих поплавних и делтних равница Тигриса и Еуфрата, географски подударајући се са раним заједницама попут Еридуа, Ура и Урука. Међутим, распон плиме се смањује када његов улаз постане бочно ограничен, тако да је значајан пад плиме морао да се догоди између 6.000 и 5.000 год. пре Хр када је ширење делте, али и насипа који су правили Тигрис, Ефрат, сада већ у сусрету и сапроширеном делтом Хузестана затворило Залив. Промена плиме реструктурирала пољопривредну, а самим тим и културну екологију региона током преласка из преурбане Убаидске културе у потпуно урбанизовани Сумер.Морфодинамичка испитивања потврдила су међусобно прилагођавање речних плима и приобалних облика рељефа на челу залива. Ово је суштински утицало на настанак и развоју сумерске пољопривреде и представља важан кључ за разумевање културне екологије ране урбанизације и развоја државних институција у Сумеру.

Морфодинамика може да објасни редослед у настанку градова, као и време када је друштво преузело улогу пејзажних инжењера на регионалном нивоу. Максимално проширење слатководне плиме узводно оцртава опсежну зону, која обухвата већи део Сумера. Зона плимних слатководних река била је посебно повољна еколошка ниша за ране експерименте са пољопривредом, јер би плиме и осеке промовисале стабилност канала што је омогућивало већу флексибилност и предвидљивост у времену обраде. Механика наводњавања током плиме и осеке је стабилна, једноставна и бенигна: циклус плиме и осеке није непредвидиво деструктиван, а природно функционише наводњавањем ниских терена иза речног насипа, покрећући речну воду кроз површинске канале које је направио човек. Током плиме, проток преко обале може се искористити да би се повећала или смањила количина воде која тече кроз такве канале на обрадиво земљиште. Са почетком осеке, нивои река опадају, нивои подземних вода се смањују, а вода се враћа у реке са поља, испирајући соли које се могу развити под високим стопама испаравања.Саморегулишући систем за наводњавање и одводњавање који пружа плимни пулс захтева мало људске интервенције и минимално периодично одржавање. Успостављање плимног наводњавања објашњава прелазак на равномерно распоређена насеља троком протоурбане фазе Убаида. 

Геолошки подаци указују да је пад плимног наводњавања дошао око 5.500. год. пре Хр.  када се режањ Еуфрата спојио са делтом Хузестан.Зона плимне слатке воде померила се низводно. У унутрашњости плимско наводњавање постало је немогуће и појавила се  потреба  за усвајањем великих флувијалних наводњавања што је затевало за мобилизацију становништва за интензиван рад, заједно са интензивирањем производње житарица. Ово је на крају довело до формирања државних структура. Ова фундаментална транзиција повезана је, стога, са еколошким ограничењима у тренутку када се стабилност коју су пружила плимна пољопривредна добраи културне инвестиције чува усвајањем и унапређењем техника флувијалног наводњавања.

Древна урбанизација је објашњавана као природна последица интензивираних система егзистенције где се друштвене структуре на нивоу државе схватају као урођене. Не треба, међутим, занемарити ни еко-климатске процесе који су допринели процесу посебно посебно у развоју хијерархије и економије. Како је плимско наводњавање опадало еколошки подстицај је одиграо кључну улогу у усвајању и унапређу наводњавања рекама доприносећи еволуирајућем карактеру месопотамских институција и настанку онога што је описано као држава.Губитак плиме вероватно је изазвао еколошку и економску кризу што јеизнудило амбициозан друштвени одговор који је дефинисаозлатно доба Сумера.Гудман истиче:

Плиме и осеке нису текстуално запамћене или су још увек скривене у бројним недешифрованим текстовима, али су су оставиле траг у најранијом сумерској митологији која сведочи о космогонијској улози Енкија, сумерског бога воде. Он одвајаслатке од горких вода чиме се открива веза са слатководним/слановодним карактером плимне циркулације. Он је заштитиник Еридуа, првог првог митолошког препотопногграда Сумера, у којем се налазио и његов храм, протип свих месопотамских храмова. Енкијеваа повезаност са Апсуом, првобитним извором/извором сдубинске латке воде можда је заправо митско објашњење за пораст и пад плиме и осеке у еридуској депресији.Трауматични догађај универзалног потопа описан у Еридуској књизи постања, можда је био инспирисан стварним догађајима изазваним драматичном метаморфозом пејзажа приобалног Сумера. Ограничавање приступа мору увећало је поплаве од годишњих пролећних поплава Тигра и Еуфрата, пто је могла је довести до продужених поплава митских размера на великим деловима приобалног Сумера.Ђосан истиче:

Холи Питман (Holly Pittman), директорка Археолошког пројекта Лагаш у Музеју Пен, закључује:

Надовезујући се, Ђиосан закључује:

Неки аутори су резервисани према презентованим закључцима. Стефани Рост (Stephanie Rost), археолошкиња са Градског универзитета у Њујорку (City University of New York) каже да су рани пројекти наводњавања били довољно ефикасни – и довољно једноставни – да сами по себи не могу објаснити успон сложених држава:

Потврда или оспораваљње презентованих научних претпоставки захтева успстављање везе између еколошког контекста и сумерске економије, друштва и културе, уз будуће детаљне палеогеографске и палеохидролошке реконструкције у комбинацији са моделирањем плиме и осеке, као и уз разматрање морфодинамике у будућим интерпретацијама постојећих и новодешифрованих месопотамских текстова.

Стратиграфија највишег дела месопотамске равнице испитана је у Лагашу у језгру бушотине из 2022. год. Ударно бушење је коришћено за ископ седиментног записа до 25 m испод површине. На основу карактеристика литофације идентификоване су и евидентиране флувијалне, делтаичне и морске/плимне наслаге. Хемостратиграфија је процењена коришћењем Cox Itrax скенера у Океанографском институту Вудс Хоул (Woods Hole Oceanographic Institution) и Земљиној опсерваторији Ламонт-Доерти (Lamont-Doherty Earth Observatory). 

Одабрани узорци седимента су просејани и испитани на микрофосиле, фораминифере и остракоде како би се проценили подаци о палеоеколошком контексту и биостратиграфији кроз присуство, бројност и састав врста. Фораминифере су коришћене за закључивање о продору морске воде што доводи до морских и/или бочатих услова, док су остракоди служили као индикатори стајаће воде без обзира на салинитет. Раздвајање и микроскопско проучавање микрофауне извршено је на Универзитету Стони Брук (Stony Brook University) са резолуцијом узорка од ~50 см.

Хронологија језгра Лагаша је конструисана на основу С-14 датирања добијених акцелераторском масеном спектрометријом (AMS) на in situ биљним остацима и карбонатним шкољкама шкољки/пужњака.  Главна органска С-14 датирања састоје се од мешавине младе in situ продукције и старих еродираних органских материја, што генерално чини датуме старијим . С друге стране, на неоргански угљеник из карбонатних љуштура утиче променљива старост флувијалних резервоара, а у приобалној зони мешавина флувијалних и морских услова. На ово последње такође утиче флуктуирајућа старост морских резервоара, типична за полузатворене, плитке услове Персијског залива]. Сви датуми су конвертовани у године пре Хр. коришћењем OxCal 4.4 , скупа података за атмосферску калибрацију IntCal20: Northern Hemisphere  и скупа података за маринску калибрацију Marine20: Modelled Ocean Average [35], који је укључивао ΔR = 180 ± 30 добијених из базе података Marine20.

Објављено у PLOS ONE, истраживање су спровели Ливиу Ђосан ( Liviu Giosan), виши научник емеритус за геологију и геофизику у Океанографском институту Вудс Хол (Senior Scientist Emeritus in Geology & Geophysics at the Woods Hole Oceanographic Institution, WHOI) и Рид Гудман (Reed Goodman), ванредни професор друштвених наука о животној средини на Институту за социјалну екологију и шумарство Барух (BICEFS), Универзитета Клемсон (Assistant Professor of Environmental Social Science at the Baruch Institute of Social Ecology and Forest Science (BICEFS), Clemson University). Налази су повезани са текућим археолошким пројектом Лагаш, заједничком напору ирачких археолога и Музеја Пен на Универзитету у Пенсилванији (Penn Museum at the University of Pennsylvania).Ово истраживање су финансирали Национална научна фондација (National Science Foundation, NSF), Национални центар за акцелератор масене спектрометрије океанских наука (National Ocean Sciences Accelerator Mass Spectrometry Facility, NOSAMS), Океанографски институт Вудс Хол (WHOI) и Музеј Пен. Додатну подршку за Ђиосан пружили су STAR-UBB и ICUB у Румунији.

 

Веома редак златник са портретом египатске краљице Беренике II откривен је током ископавања на паркингу Гивати у Националном парку Давидовог града. Ископавање је спровела Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA). Новчић је мали, али направљен је од чистог злата (99,3%) у врености четвр  драхме направљен од чистог злата. Датира се у период од 241. до 246. год. пре Хр. када је владао њен супруг Птолемеј III. Само око 20 таквих новчића је познато широм света, а ово је први икада откривен у одговарајућем археолошком контексту.

Наличје приказује Беренику као јелинистичку царицу, са дијадемом, велом и огрлицом. Наличје приказује рог изобиља, симбол просперитета и плодности, окружен две звезде, са грчким натписом 

царица Беренике.

Новац је пронашла Ривка Ланглер (Rivka Langler), млада истражитељица на локалитету Гивати, док је просејавала земљу: 

Др Роберт Кул (Dr. Robert Kool), шеф нумизматике у IAA и др Хаим Гитлер (Dr. Haim Gitler), главни кустос археологије и нумизматике у Израелском музеју (Israel Museum) истичу:

Колико знамо, новчић је једини те врсте откривен ван Египта, центра птолемејске владавине,Береника се појављује не само као царева супруга, већ могуће и као владарка сама по себи. Ово је један од најранијих случајева птолемејске царице приказане на новчићу са својом титулом током свог живота.

Према речима руководилаца ископавања др Јифтаха Шалева (Dr. Yiftah Shalev, IAA) и Ефрата Бочера из Центра за проучавање древног Јерусалима (Efrat Bocher, CSAJ), ово откриће доводи у питање дугогодишње мишљење да је Јерусалим после 586. год. пре Хр. био мали, сиромашан град. Уместо тога, новчић – заједно са другим налазима из средине 3. в. пре Хр. показује да се Јерусалим опорављао, обнављајући везе са главним политичким, економским и културним центрима тог времена.Недавна открића  сугеришу да се град већ почео опорављати током персијског периода и да је наставио да расте по значају под Птолемејском влашћу. Они закључују:

Ретки новчић из Давидовог града можда јесте мали налаз, али носи велики значај за разумевање Јерусалима, рекао је министар за наслеђе Амихај Елијаху.Златник је искован у Александрији, вероватно као посебна исплата за војнике који су се борили у Трећем сиријском рату против Селеукида.

 

Береника II Филаделфа
Супруга фараона Птолемеја III Евера. и предак чувене царице Клеопатре, краљица Береника II била је једна од многих јелинистичких владарки Египта након освајања региона од стране Александра Великог. Већина древних царица била је мало више од царских супруга, али грчки натпис на новчићу, basilisses („царице“), сугерише да је Береника можда сама поседовала значајну моћ. Исти натпис се налази чак и на новчићима Клеопатре.Била је кћерка Аффроника I Сиракусанка (птоломејског савезника из Сиракузе).Позната је по својој политичкој и војној активности, посебно током одсуства Птоломеја III, када је de facto управљала царством.Позната је и по вођењу флоте и кампања против Сирије, што је ретко за жену владарку у то време.

После распада Александровог царства (323. Пре Хр.), његови наследници – Птоломеји у Египту и Селевкиди у Сирији и Месопотамији – водили су бројне ратове за контролу над античким територијама јеврејског народа.Јерусалим и Јудеја су били на пограничној зони ова два царства, што је значило да је град често био порука или колатерал у борбама сила. Птоломејска власт је генерално била толерантна према јудејском храму, што је омогућавало развој свештеничке и градске инфраструктуре.Макавејске књиге преносе сећање на птоломејску владавину која је често била повезана са економским благостањем и културним утицајем Египта, али и са потребом за политичким маневрисањем града између два моћна царства. Период Птоломеја III Евера (246–222. п.н.е.) и Беренике II карактерише птоломејска доминација над Јудејом након победа у Другом Сиријском рату, али је контролу увек угрожавао селеукидски притисак са истока.Њихова политика је утицала на Јерусалим у два главна аспекта:финансијска и војна подршка. Птоломеји су често захтевали данак, али су такође обезбеђивали средства за храм и јавне пројекте.Јерусалим је морао да буде спреман за промену власти и потенцијалне инвазије Селеукида. Ово је могло утицати на водоводне пројекте – што директно повезује древна налазишта брана и цистерни са стратегијским потребама града. Под птоломејском контролом, храм у Јерусалиму наставља да функционише, а свештенство је имало значајан утицај.Честа промена власти и ратова између Птоломеја и Селевкида доводила је до тога да Јерусалим мора да развије инфраструктуру за одбрану и снабдевање водом.

 

Фигурица доводи у питање ставове о јудејској уметности, нарочито у погледу поређења са уметнишћу ширег региона у којем се налазила древна Јудеја. Наиме, у поређењу са околним областима у Јудеји је откривено мало антропоморфних фигурица, што, наравно, не значи да такве фигурине нису биле познате Јудејима. Недавна ископавања у Археолошком парку Давидовог града (City of David Archaeological Park) открила су једну такву фигурину. То је заправо, једина позната антропоморфно изрезбарена слоновача пронађена у Јерусалиму из периода Првог храма (гвоздено доба II, 1000–586. пре Хр.). Без тачних паралела, мала слонова кост резбарена у облику женске главе пружа мноштво информација о трговини луксузном робом у древној Јудеји и иконографском репертоару Јудеје.

Током гвозденог доба, резбарена слоновача била је луксузна роба, често у власништву локалне елите. До данас су првенствено откривене у важним престоницама, укључујући неоасирске престонице Калху и Дур-Шарукин, као и Јерусалим и Самарију. Слични уметнички детаљи и дизајни, ове кости од слоноваче указују на опсежне трговачке мреже и заједнички уметнички језик међу блискоисточним елитама. Међутим, Иако је антропоморфни дизајни био уобичајен у остатку Блиског истока, У Јерусалиму раније откривени примери слоноваче  садржали су искључиво су садржали цветне и геометријске мотиве, што вероватно одражава библијски табу против резбарених ликова. Па ипак, новооткривена слоновача показује да су јерусалимске елите биле пуни учесници у овој уметничкој пракси.

Резбарена глава од слоноваче откривена је на југоисточном гребену Јерусалима, главном подручју насељавања током гвозденог доба. Глава, која је сломљена у антици, висока је мање од једног инча и приказује жену са косом стилизованом на начин египатске перике. Резбарена глава укључује и траку преко чела са квадратним елементом причвршћеним са стране главе. Очи су уске, са само једном линијом која приказује обрву. Нос је углавном поломљен, али оно што је остало од усана показује да су биле прилично истакнуте. С обзиром на малу величину главе и глатку задњу страну слоноваче, археолози сугеришу да је вероватно коришћена за украшавање већег предмета, могуће комада луксузног намештаја.

Нажалост, локација на којој је пронађена глава од слоноваче не помаже у идентификацији како је првобитно коришћена. Откривена је у слоју материјала за насип ископаног уз страну источног зида градског утврђења. На основу грнчарије, цео слој насипа може се са сигурношћу датирати у другу половину 7. в. пре Хр. Ипак, вероватно је да је сама глава од слоноваче старија, јер су луксузни предмети често чувани дуго времена, па чак и преношени с генерације на генерацију. Ово сугерише да је глава од слоноваче могла чак да претходи периоду у коме је Јудеја потпала под вазални однос према Асирији, када је луксузна роба постала чешћа као резултат повећане трговине. У Јерусалиму је, заправо, стварно откривено неколико артефаката од слоноваче откривено је у Јерусалиму из 9. и 8. в. пре Хр. Ако је то случај, то би пружило фасцинантан нови увид у рано учешће Јуде у ширем економском и културном свету Блиског истока.

 

Упркос употреби резбарене слоноваче широм древног Блиског истока, јерусалимска глава је необична. Унутар блискоисточног уметничког репертоара, женске главе се обично налазе на једном од три места. Прво, могу се налазити унутар веће статуе која приказује целу особу. 

Добро познати пример овог типа је изрезбарена глава пронађена је у остави у тврђаве Шалманасар, царској палати Нимруда. Просторија је коришћена за складиштење која је коришћена за складиштење данка и плене који су Асирци сакупљали током војних акција. Овај комад је можда био део композитне статуете направљене од различитих материјала и прекривене златном фолијом. Површина је јако истрошена, а слонова кост се вертикално расцепила низ лице. Велике очне дупље биле су намењене за држање обојених интарзија. Видљиви су трагови кратке огрлице какве су носиле жене у древној блискоисточној уметности. Није јасно да ли је представљена жена или божанство. У овој палати пронађене су хиљаде комада резбарене слоноваче. Већина је служила каоо интарзија за намештај или мали драгоцени предмети попут кутија. Већина примерака изрезбаребе слоноваче приказује слике и стилове повезане са уметношћу Северне Сирије и феничанских градова-држава. Слоноваче у феничанском стилу одликују се употребом слика повезаних са египатском уметношћу, попут сфинги и фигура које носе фараонске круне, и употребом разрађених техника резбарења попут ажура и интарзије од обојеног стакла.

Позната је и тзв. египатска женска глава са пуном периком изрезбарена од слоноваче. Очи су првобитно биле инкрустиране; одсечене хоризонтално испод огрлице благо косо како би глава била мало повучена уназад; у основи квадратна удубљења за клин; калцификовано ватром. Сматра се да је феничанског порекла из периода 9-8.в. пре Хр., такође је пронађена у нимрудској палати, а данас се чува у Британском музеју.

Друго, понекад се налазе као главе женских сфинги. Класичан пример је тзв. Блуклинска икона, односно женска глава са сфинге која се чува у Бруклинском музеју.Ова упечатљива зелена глава, која приказује краљицу или принцезу, један је од најранијих приказа женске сфинге. Њена величина и снажно присуство су у контрасту са њеним глатким и нежним цртама лица. Лице и врат, некада причвршћени за лежеће тело сфинге, откривају трагове древних оштећења и модернијих поправки. Празне очи су првобитно носиле камене интарзије.

Задњи део перике се пружа хоризонтално уместо надоле, што указује да је глава првобитно припадала сфинги, митолошком створењу са људском главом и телом лава. Сфинге су представљале царску способност да здроби непријатеље Египта. Иако су сфинге обично биле мушког пола, тешка пругаста перика приказана овде појављује се само на приказима жена. Уметнуте очи ове статуе, вероватно од метала и обојеног камења, биле су извађене у антици.

Треће и можда најчешће је њихово појављивање у чувеном мотиву жена на прозору. Oвај мотив у уметности Старог Блиског Истока приказује женску фигуру са богатим накитом и фризуром која гледа кроз архитектонски прозор са балустрадом, а јавља се на луксузним предметима и намештају широм Леванта и Месопотамије (нпр. Арслан Таш, Нимруд, Самарија) и датира из 9.–8. пре Хр.. Према неким схвтањима овај мотив је тумачен као приказ божанског бића (нпр. Астарте) или племкиње/кћи генерала/кралице која посматра спољни свет са узвишене позиције. У јеврејским текстовима, слични призори се јављају код жена које гледају кроз прозор у кључним моментима. Такви примери су: мајка хаханског војсковође Сисаре (Суд5:28), Михала (2Сам 6:16) и Језавеља (2Цар 9:30). Наведени примери указује на употребу прозора као симболичне дистанце и посматрања са висине.

У светлу иконостилског мотива, ови библијски призори могу се тумачити као одјек визуелних представки жена код прозора, где сцена симболизује статус, рањивост и наративну дистанцу између жене и спољашњег света. Академске анализе наглашавају да мотив не мора бити сексуално провокативан, већ може одражавати идентитет племкиње или краљице са својим емоционалним и политичким контекстом, слично као у случају Језавеле и других бибљских ликова. На крају, ова веза између визуелног и наративног мотива показује да су древни израелски писци можда познавали сличне иконографске обрасце и користили их за наглашавање тема очекивања, престижa, опасности и промене судбине.

Јерусалимска женска глава је, међутим, чисто исечена и стога вероватно није одломљена од већег предмета од слоноваче и је мало вероватно да припада било ком од три мотива. Ипак, иако није могуће дефинитивно повезати употребу резбарене главе са било којим специфичним регионалним мотивом, начин на који је жена приказана смешта је у шири разговор уметничких стилова гвозденог доба.

Глава такође може бити део мање познате јудејске традиције која се види у енигматичним јудејским стубним фигуринама, малим женским статуетама са телом у облику стуба са рукама које држе женске груди и главом која може бити прилично једноставна или веома детаљна.[1] Глинене фигурице се често схватају као култне, иако се често налазе похрањене поред других уобичајених кућних предмета. Глава од слоноваче из Јерусалима има неке сличности са детаљнијим стубним фигурицама. Ипак, конкретан начин на који глава од слоноваче може бити повезана са традицијом стубних фигурица остаје неизвестан.

Оно што је, међутим, извесно јесте да су владари античких јеврејских царстава уживали у луксузу који је могао да се мери са луксузом владара из њиховог окружења, те да су библијски наводи који говоре о њиховој употреби слоноваче и трговину овим материјалом (1Цар 10:18; 2Цар 9:17.27; Јзк 27:5‑6.16), иако некада гледани са подозрењем, потврђени новијих археолошким открићима. Заједно узета, ова два открића представљају сведочанство о средишњем значају Јерусалима кроз векове, у различитим околностима и под различитим владарима.

 

1. НОВООТКРИВЕНА МОНУМЕНТАЛАНА БРАНА ИЗ ВРЕМЕНА ПРВОГ ХРАМА МЕЊА СХВАТАЊЕ ДРЕВНОГ ЈЕРУСАЛИМА

Исаија 12:1-6

 

Археолози у Јерусалиму открили су највећу брану икада изграђену у древном Израилу. Датирајући из у времена јудејских царева Јоаса и Амасије из Јуде (крај 9. в. пре Хр), брана је драстично променила градски водоводни систем и топографију, стварајући оно што је данас познато као Силоамски базен.

Брана је откривена у истраживањима археолога Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) који су ископавали на претпостављеној локацији Силоамског базена (бање) у Археолошком парку Давидов град (City of David Archaeological Park). Брана је изграђена близу јужног краја југоисточног гребена древног Јерусалима, брана је створила вештачки резервоар, блокирајући воду која је текла низ долину Тиропеон према Мртвом мору. Са додатном водом преусмереном из извора Гихон путем Силомаког канала (а касније и Језекијиног тунела), резервоар би складиштио огромну количину воде, стварајући масивни базен који се обично назива Силоамска бања (иако се неки од археолога не слажу са том ознаком). Руководиоци ископавања Нахшон Сантон, Итамар Берко и Филип Вукосавовић (Nahshon Szanton, Itamar Berko, and Filip Vukosavović) изјавили су да је ово:
највећа брана икада откривена у Израилу и најранија икада пронађена у Јерусалиму. Њене димензије су изванредне: висока је око 12м, широка преко 8м, а откривена дужина достиже 21м – настављајући се и ван граница тренутног ископавања.

Пошто је Силоамски базен коришћен дуго у римском периоду, почетни датум изградње бране остао је мистерија. Користећи технике високопрецизног С-14 датирања, тим научника из Вајцмановог института (Weizmann Institute) дошао је до изненађујућег закључка: брана је изграђена крајем 9. в. пре Хр. током владавине јудејских царева краљева Јоаса и Амазије. Упоређујући датум изградње бране са климатским подацима, научници сугеришу да је брана вероватно изграђена како би помогла граду да превазиђе краткорочне флуктуације у падавинама. Ове флуктуације би укључивале неколико година са мало падавина, заједно са кратким епизодама јаких киша које су резултирале бујичним поплавама. Брана је служила за ублажавање несташице воде и штете изазване бујичним поплавама. Дакле, користећи добро утврђене методе микроархеолошког узорковања омогућено је прецизно С-14 датирање које изградњу бране смешта у време око 800. год. пре Хр., чиме се повезује повезује неколико импозантних водоводних објеката изграђених у то време. Климатски подаци који указују на суше и бујичне поплаве током последњих деценија 9. в. пре Хр. пружају логичан оквир за разлоге који стоје иза таквих подухвата.

Ова брана је чинила један део вишеслојног водоводног система Јерусалима током  гвозденог доба II (1000–586. пре Хр.). Спајала је Изворску кулу (коју неки поистовећују са библијским Милоном), Језекијин тунел и Силоамски канал. Према истраживачима, који су објавили своје налазе у часопису Proceedings of the National Academy of Sciences, датирање бране може довести у питање постојеће ставове о датирању других структура. Изворска кула и Силоамски канал често су датирани у средње бронзано доба (2000–1550. пре Хр.), док су неки научници предлагали датирање у 10-9. в. пре Хр. Ако се прихвати ово друго датирање, то би могло значити да су брана, Изворска кула и Силоамски канал били део једног монументалног грађевинског пројекта чији је циљ био драстично мењање водоводног система града.Резултати датирања сугеришу да су брана, Изворска кула и Силоамски базен били део једног истовременог грађевинског пројекта, док је јама L145, малтерисана око 830. до 800. год. пре Хр. била коришћена за складиштење воде или других добара, додатно потврђује променњиве потребе, величину и природу града у то време. Много касније, у римском периоду, Силоамски базен је био обложен монументалним каменим степеништем и постао је место радње приче о Христу (Јн 9:1-12) који исцељује слепог човека.

Климатски подаци пружају логичну позадину за неопходност овог обновљеног водног система у Јерусалиму око 800. год. пре Хр. Homeric grand solar minimum[2] створио је прилив  радиоугљеника, почевши од око 830. год. преХр., што је резултирало стрмим нагибом криве калибрације радиоугљеника и повећаном производњом берилијума-10. То је покренуло глобалну климатску промену са значајним варијацијама у обрасцима кише око 800. год. пре Хр.. Вредни климатски подаци у близини Јерусалима добијени су из језгара Мртвог мора, јер је долина Кедрон једно од речних корита које сезонски теку ка истоку до Мртвог мора. Секвенца ламината значајно указује на сушнију климу, представљену таложењем халита почев од отприлике 850. год. пре Хр., праћеном бујичним кишама које изазивају поплаве, што је представљено степенастим слојевима. Подаци о сталагмитима из пећине Сорек, која се налази 20 км западно од Јерусалима, указују на минималне падавине око 850. год. пре нове ере, са постепеним повећањем падавина током наредна два века. Смањене количине полена дрвећа је у корелацији са сушнијим условима , а вредности Δ13C коштица маслина потврђују промену обрасца падавина почев од око 830. год. пре Хр.

Године релативно сушних зима са кратким епизодама обилних киша које су резултирале бујичним поплавама доживљавају се као непредвидиви временски услови и биле су позадина за изградњу водоводног система. Пројекат је осмислио и са реализацијом је започео цар Јоас, а завршни радови су вероватно извођени тиком владавине његовог наследника Амасија. На овај начи су јудејски владари реаговали на непредвидиве временске услове и несташицу воде. Својим грађевинским омогућили су чување кишнице и складиштење складиштење вишка воде. Изградњу је покренула сушнија клима тог периода, са изненадним поплавама, на коју је несумњиво утицало и раст градског становништва, као  и притисак околних царстава, односно гео-стратешка дешавања у региону.
Ипак, неки научници не прихватају овакво читање археолошких података. Нпр. Крис Макини (Chris McKinny), ванредни професор библијске археологије на Универзитету Липскомб (Associate Professor of biblical archaeology at Lipscomb University) истиче да су недавна открића у Давидовом граду показала да је древни Јерусалим почео да се шири и повећава по моћи и утицају много раније него што су научници раније мислили и прихвата да је:

Ипак, он и даље заступа становиште да суИзворска кула и Силоамски канал првобитно изграђени у средњем бронзаном добу и да су наставили да се користе до краја 8. в. пре Хр.

Потреба за водом је одувек била кључни фактор за постављање насеља у Леванту. Стога не чуди што је најраније јерусалимско насеље изграђено око извора Гихон, који се налази на источној падини југоисточног гребена, популарно познатог као „Давидов град.“ Велика кула изграђена од мегалитског камења око извора воде Гихон датирана је од стране археолага у средње бронзано доба, око 1800. год. пре Хр., али је ово датирање је оспорено низом радиокарбонских мерења обављених испод најнижег реда камења, са три датума од 10. до 9. в. Ова кула обухвата улазе у два водена канала који воде до најјужнијег дела Југоисточног гребена.

Археолозима IAA у ископавању су се придружили Вајцманови научници, укључујући др Јохану Регев (Dr. Johanna Regev) и проф. Елизабету Боарето (Prof. Elisabetta Boaretto), шефицу Вајцманове лабораторије за масену спектрометрију на истраживачком акцелератору Дангур (D-REAMS), која користи софистициране микроархеолошке методе и најсавременију технологију како би обезбедила најтачнију хронологију прошлих догађаја.

Брана није домаће окружење у коме су људи живели, кували и остављали остатке хране, рекла је Боарето, објашњавајући да је тим стога морао да пронађе валидну алтернативу како би датирао изградњу зида:

Она додаје:

Пошто слама изложена временским условима брзо распада, Боарето и њене колеге су уверене да је сакупљена не више од годину или две пре него што је брана изграђена — за разлику од угља или дрвета, који се такође могу користити за радиокарбонско датирање, али пружају мање прецизне резултате.

Узорци које су научници датирали С-14 методом узети су са различитог дела бране и различитог су материјалног порекла. То је омогућило одређивање тзв. комбинованог датума и то у период 809. до 792. год. пре Хр. Узорци који датирају Изворну кулу и Јаму L145 су нешто старији и могли би одражавати terminus post quem за њихову изградњу.Два радиокарбонска датума су претходно измерена са најнижег слоја малтера изнад темељне стене пода Силоамског тунела са две локације. Узорак дрвета датиран је од 810. до 780. год. пре Хр., а краткотрајна биљка је калибрисана на 770. до 550. год.  Епиграфија Силоамског натписа смешта у време око 700. год. пре Хр.Крајњи део водоводног система био је вештачки резервоар створен монументалном гравитационом браном која је блокирала проток воде из долине Тиропеон у долину Кедрон, а одатле у Мртво море. Додатна инсталација у стамбеном простору је велика, овална јама бубрегастог облика L145, димензија 14,9 × 14,4 × 6,3 м3. Рани слој малтера идентификован у јами датиран је у период од 830-800. год.пре Хр. Јама L145 је функционисала као цистерна од касног римског периода па надаље, њена употреба као цистерне у 9. в. пре Хр. је  дискутабилна. Итамар Берко је нагласио историјски значај налаза: 

Библијске царске хронике сведоче о великим грађевинским подухватима јудејских владара, нарочито о онима који су били повезани са водоснабдевањем престонице, а новија археолошка открића открива богатство и моћ Јерусалима пре скоро три миленијума.Део зида бране познат је археолозима више од једног века, али доњи део и коса страна нису били откривени, што је остављало отворено питање величине структуре, а датирање је врђано оквирно у касно гвоздено доба, односно век касније од изградње знаменитог Језекијиног тунела (изграђен око 700. год. пре Хр). Ново истраживање показује да велики пројекат који је спровео цар Језекија није био увод, већ наставак сличних пројеката јерусалимских владара. Цар Језекија и његова владавина су добро документовани у историјским изворима. Између осталог, познат је по амбициозним грађевинским пројектима. Сантон, који сматра да ће ови налази преобликовати дебату о раној историји Јерусалима, истиче:

Ови системи, према истраживачима, одражавају свеобухватно урбанистичко планирање за управљање водоснабдевањем Јерусалима још крајем 9. в. пре Хр. – јасан доказ моћи и софистицираности града.Научници сматрају да ће даља ископавања вероватно донети не само нова питања, већ и одговоре који могу открити колико је Јерусалим био велики и моћан у овом периоду. Како објашњава виши археолог Рони Рајх (Ronny Reich), овај рад показује напредну адаптацију на климатске промене и одбрамбене потребе, одражавајући просперитет Јудиног царства.

Нека од питања су се већ појавила, као што то истиче  проф. Исраел Финкелштајн, водећи међу археолозима за област библијског Израила. Он подсећа да на самом јужном крају Давидовог града и нема доказа да се Јерусалим проширио на то подручје до 800. год. преХр. или на оближње Западно брдо, где се докази о значајном насељавању појављују тек неколико деценија касније. Још је загонетнија чињеница да масивни напори улагања у стварање базена имају смисла само ако је локација била иза зида, заштићена од потенцијалних опсадника. Ипак, зидине које окружују Давидов град недавно су датиране, најраније, у средину 8. в. пре Хр., поново неколико деценија након очигледне изградње бране. Финкелштајн примећује:

Не треба заборавити ни то да је недавно дошло до запањујућег открића, у северном делу Давидовог града, ближе Храмовној гори, џиновског рова чија намена остаје нејасна, али који је највероватније ископан у време Јоаса. Вероватни одговори чекају нове податке из будућих археолошких истраживања.

Ели Ескусидо, директор IAA, рекао је: 

Министар за наслеђе, рабин Амихај Елијаху, додаје: 

Ово откриће обогаћује разумевање монархијског Јерусалима, кључног периода за израелску веру. За библијске научнике, оно се директно повезује са одломцима где се помиње поправка зида Старог градског језера уз потправку храма која је финансирана током првог дела Јоасове владавине. Симболично, то евоцира живу воду или о води спасења о којој је говорио пророк (Ис 12:3), што је мотив који одјекује у Јн 4:14 и у хришћанској традицији као извор благодати.

На жалост, као и много што друго у Јерусалиму, ни ова ископавања нису лишена извесног контраверзног призвука. Наиме, ово археолошко налазиште налази се у источном Јерусалиму, односно палестинском насељу Силван, а пронађени остаци сматрају се  за најстарије рушевине пронађене до сада у Јерусалиму и стога се верује да је био кључни део насеља још од хананског доба. Између 2023. и 2024. год., израелски археолози су ископали целокупно налазиште базена као део напора да се локација развије за туризам. Ископавање није прошло без контроверзи, с обзиром да је спроведено у једном од најнестабилнијих насеља Источног Јерусалима, на земљишту које су раније обрађивали палестински становници као воћњак, а финансирала га је Елад, десничарска невладина организација која промовише јеврејско насељавање у Силвану.

 

Цареви Јоас и Амасија
Цар Јоас је у библијском приповедању запамћен као један од царева реформатора који је допринео обнови јерусалимског храма и широј верској реформи (2Цар 12:5). Његова верска реформа вероватно је утемељена у чињеници да је као син погинулог цара Озије спашен од покоља који је спровела његова бака Готолија. Спасавање је извршио јерусалимски првосвештеник Јодај који је био и покровитељ државног удара у којем је Готолија збачена са власти да би се на трон Јерусалима уздигао легитимни давидистички владар. Као млади владар очигледно да је био снажно иструисан од стране свог првосвештеничког покровитеља, али је Јодајова смрт довела до наглог и неочекиваног преокрета (2Цар 11–12; 2Дн 22–24). Под утицајем јудејске олигархије Јоас се окреће од јахвизма и дозвољава обнову синкретистичко-политеистичких култова (2Дн 24:17)), па чак и убија Јодајевог сина првосвештеника и проока Захарију који га је укоравао (2Дн 24:20–22). Овим је можда краткорочно потврдио свој царски ауторитет, али дугорочно овај чин се показао кобним. Јоас је изгубио морални легитимитет, окренуо је храмско свештенство против себе и дао утемељење интерпретацији својих познијих војних пораза у светлу божанске одмазде. Ствара се атмосфера унутар које је завера и атентат био не само могућ већ и очекиван (2Цар 12:20–21; 2Дн 24:25).

Цар Амасија представља типичну библијску фигуру владара средине: ни великог реформатора ни потпуног отпадника, већ човека који је започео разумно, а завршио трагично.Према Библији (2Цар 14; 2Дн 25), први кораци његове владавине били су законити и умерени. Казнио је убице свога оца, али није убио њихову децу, што библијски писац посебно истиче као поштовање Мојсијевог закона. Тај детаљ показује Амасију као владара који у почетку жели да влада праведно и у складу са верским нормама.Његов верски профил је, међутим, амбивалентан. О њему се каже да је чинио што је право пред Господом, али не целим срцем. Није укинуо локалне висине, а након војне победе над Едомом пада у гордост и доноси едомске богове у Јудеју, почевши да им се клања. Тај поступак Библија тумачи као духовни заокрет који директно води у његове касније неуспехе.

Најзначајнији политички догађај његове владавине био је сукоб са Израилом. Охрабрен победом над Едомом, Амасија изазива израиљског цара Јоаса. Упркос упозорењу кроз алегорију о чичку и кедру, он улази у рат који се завршава тешким поразом код Вет-Семеша. Јерусалимски зидови су пробијени, храм и двор опљачкани, а сам цар понижeн и привремено заробљен. Тај пораз трајно нарушава његов углед. Крај Амасијине владавине обележава завера. Суочен са губитком ауторитета, он бежи у Лахис, где бива убијен. Као и његов отац, завршава живот као жртва унутрашњих сукоба. Ипак, Амасија оставља стабилну наследну линију: његов син Озија ће Јудеју увести у дужи период снаге и просперитета.У библијској и историјској перспективи, Амасија је пример владара кога су амбиција и гордост одвеле даље него што су му стварне могућности дозвољавале — и управо у том нескладу лежи трагика његовог живота.

[1]Мале стубне фигурине су женске статуете од глине из периода Гвозденог доба II у Јудеји, које имају издужено тело у облику стуба, руке постављене тако да држе груди и главу која варира од једноставне до детаљне. Нађене су углавном у кућним контекстима, понекад похрањене поред обичних предмета, што указује да су служиле у приватним култним праксама. Фигурине се најчешће тумаче као симболи плодности, заштите дома и женске моћи, али њихова тачна функција остаје неизвесна. Јерусалимска женска глава од слоноваче показује неке стилске сличности са овим стубним фигуринама, посебно у приказу лица, косе и накита, али нема издужено тело. Због тога се може сматрати делом мање познате јудејске традиције која је користила антропоморфне мотиве без пуног тела. Ова веза указује на то да су локални уметници у Јудеји развијали сопствене варијанте визуелних и култних облика, који се разликују од стандардних блискоисточних мотива. Стубне фигурине и глава од слоноваче заједно пружају увид у начин на који су приватни култ и естетика женског лика били интегрисани у свакодневни живот. Иако конкретна функција јерусалимске главе остаје неизвесна, њена сличност са стубним фигуринама чини је јединственим примером локалне уметничке традиције.[2]The Homeric grand solar minimum(Хомерски велики соларни минимум) је дуготрајан период веома аниске активности Сунцакоји се догодио отприлике од око 800. до 600. Год. пре Хр.Вероватно је био повезан са блажим захлађењем климеу неким деловима света, алиније био ледено доба.Током тог периода Сунце је имало знатно мање сунчевих пега него обично.Н аучници су овај минимум реконструисали на основу космогених изотопа (нпр. С-14 у годишњим прстеновима дрвећа и берилијум-10 у леденим језгрима).Често се пореди са познатијим минимумима као што су Маундеров минимум (17. в.) и Далтонов минимум(почетак 19. в.).Назив Хомерски потиче од чињенице да се временски поклапа са периодом који се традиционално везује за Хомера и рану античку Грчку.

https://www.facebook.com/AntiquitiesEN, 20. aвгуст
https://www.biblicalarchaeology.org/daily/an-egyptian-queen-in-jerusalem/?fbclid=IwY2xjawPGRUpleHRuA2FlbQIxMQBzcnRjBmFwcF9pZBAyMjIwMzkxNzg4MjAwODkyAAEe7kfex_t3N3ckR5JRDNBj0BGsgHF1zGTEfIiVAWV0lXxRcqaROi_tmzEE5OQ_aem_ZtDyTkAd1aYofkWq_bsBnQ

J.D.Grainger, – The Cities of the Eastern Mediterranean in the Hellenistic Period, Routledge, 1990.

C.E.Bennett, – Ptolemaic Policy in Palestine and the Hellenistic Influence on Jerusalem, Harvard Theological Review, 1988.

M.Hengel, – Judaism and Hellenism: Studies in Their Encounter in Palestine during the Early Hellenistic Period, Fortress Press, 1974.

Y.Garfinkel & В. Mumcuoglu, Pillar Figurines in Iron Age Judah: Function, Context, and Meaning.Journal of the Institute of Archaeology of Jerusalem, 1 (2021), 450‑481.

R.A.  Gansell,Women of Ivory as Embodiments of Ideal Feminine Beauty in the Ancient Near East. Докторска дисертација, Универзитет Пенсилваније, 2008.

А. Mazar, Archaeology of the Land of the Bible, Vol. II: The Assyrian, Babylonian, and Persian Periods,1990.

Јован Благојевић, АРХЕОЛОГИЈА БИБЛИЈСКОГ СВЕТА – најзначајнија открића 2022. год., Београд-Требиње, Библијски културни центар-Видислов, 2025, 177-185.

Bright, John. A History of Israel. Philadelphia: Westminster Press, 1981.

Brettler, Marc Zvi. How to Read the Bible. New York: Free Press, 2005.

Finkelstein, Israel, and Neil Asher Silberman. The Bible Unearthed: Archaeology’s New Vision of Ancient Israel and the Origin of Its Sacred Texts. New York: Free Press, 2001.

Kitchen, K. A. On the Reliability of the Old Testament. Grand Rapids: Eerdmans, 2003.