ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА – јун 2025

Спектакуларан и редак римски саркофаг откривен је у Цезареји приморској. Ово је први саркофаг те врсте пронађен у Израелу. Саркофаг се датира у римски период, израђен је од мермера, а приказује сцену сцена такмичења у пићу између Диониса (или Бахуса), бога вина, и Херакла (Херкула), митског јунака.Било је као сцена из филма, кажу Нохар Шахар и Шани Амит, археолози Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) додајући: 

Наговештаји се спајају и стварају веродостојну слику. Ипак, ко је тамо сахрањен остаће мистерија заувек. Знамо само да је покојник био веома богата особа или [из] веома богате породице.... Таква сахрана била је за врло малобројне – и има смисла да смо је пронашли у Цезареји, која је била централни град тог времена и имала је популацију богатих људи, закључила је Шахар.

Откриће је представљено 12. јуна у оквиру предавања "Гозба" у Музеју Ерец Израел (Eretz Israel Museum) у Тел Авиву. Археолошка ископавања је спровела Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) у сарадњи са Универзитетима у Тел Авиву (Tel Aviv University) и Универзитетом Бар Илан (Bar Ilan University), а на иницијативу Цезаријске развојне корпорације (Caesarea development Corp.).

Разбијени саркофаг је предат Соломону Гавриелу, Иљи Армановском и Гадмо Вајпу (Solomon Gavriel, Ilya Armanovsky and Gadmo Vajpo), стручњацима конзерваторског тима IAA. Они су, заједно са архитектом Идом Розенталом (Ido Rosental), радили на рестаурацији, чишћењу и склапању делова. Захваљујући рестаурацији, сцене су у потпуности откривене. У центру видимо Диониса, бога вина, а око њега живахну пратњу мноштва митолошких ликова као што су Менаде (женске следбенице Диониса), сатири, Хермес, Пан, лавови и тигрови. Дионис је био познат по томе што је плесом пратио богате Римљане у загробни живот, али мермерни саркофаг из касноримског периода, недавно пронађен усред песка Цезареје, који приказује богове како се играју, не личи ни на шта што је раније виђено у Израелу.Нохар Шахар истиче:

На једној од краћих страна је моћни јунак Херакле, грчка верзија Херкула. Приказан је како  лежи на лављој кожи, очигледно опијен пићем. Он и даље држи пехар вина и у руци, пораженоХеркулово стање, приказано на саркофагу као неко ко више није у стању да стоји, указује на очигледан одговор: Дионис, каже Шахар додајући:

Саркофази из овог периода пронађени су у Израелу, направљени од скупог увезеног мермера или локалног камена. Пронађени су и саркофази украшени Дионисом, грчким богом свечаности и вина. Али она верује да је његов необичан декор наручен унапред, и имајући у виду специфичан пејзаж.Дионизијске мистерије античке Грчке овековечене су у Риму и укључивале су екстатичне ритуале који су, између осталог, уздизали способност бога да комуницира са мртвима. Дионис (или Бахус) који предводи параду мртвих је уобичајена тема у старогрчким пејзажима, посебно у контексту фестивала и Дионизијских мистерија. Неки ритуали укључују приносе у част душа преминулих, али шта су допринеле слике Диониса и Херкула који се такмиче? Ко зна, можда је мртви био веома богат крчмар.Гробна места и саркофази са ликом бога нису били неуобичајени међу богатима, укључујући и Јудеју, која је вековима била под јелинистичком, а затим и римском влашћу.Ели Ескусидо, директор IAA истичеа да:

Са својом изузетном израдом и богато детаљним гравурама, саркофаг је другачији од свега што је раније пронађено у региону, рекли су археолози Израелске управе за старине који су водили ископавања.Многа открића, укључујући и неке натписе на грчком, још увек се испитују. Даља истраживања ће вероватно понудити више одговора на причу која стоји иза мистериозног саркофага који је био прекривен једним или два метра [јарда] крхотина грнчарије и смећа донетог из града.

Цезареју приморску саградио је Ирод Велики посветивши је Цезару Августу. Ово је својевремено био један од најимпресивнијих градова у Јудеји и целом Римском царству. Управо је у Цезарији. То је било место двогодишњег заточења св. ап. Павла. Новооткривени мермерни саркофаг је само један пример богатства, раскоши и чврсто јелинистичке културе града током римског периода. Саркофаг стар око 1.700 година откривен је у области ван градских зидина, заједно са другим археолошким остацима, што указује да је град у то време био знатно већи него што се раније мислило.Касније у византијском периоду, око гробнице је изграђен маузолеј са прелепим декорацијама и мозаичним подовима. Шахар је објаснила да је артефакт тако запањујуће лепоте вероватно привукао људе — макар само да му се диве:

Око 3. в. хр. ере Цезареја је била живахан град који се ширио изван својих зидина. Место се налазило на ободу града где су се налазиле виле и пољопривредна имања. С обзиром на тему изабрану за саркофаг, породица која га је наручила вероватно је била паганска. Цезареја је била место где су се мешале различите културе које су у то време живеле у Израелу, укључујући Јевреје и хришћане о чему сведоче артефакти са крстовима. Према неким схватањима, ова позната сцена из грчко-римске митологије нашла је своју хришћанску рефлексију у приповести о Христовом претварању воде у вино. Та сцена из еванђеља, према овом тумачењу, део је хришћанске полемике која је имала за циљ да покаже да Христос превазилази у својој моћи чак и Диониса који је, у вези са вином, победио и непобедивог - Херкула.[1]

 

Када копате овде, додирујете Библију својим рукама, рекао је Јоси Даган (Yossi Dagan), председник Регионалног савета Самарије (Samaria Regional Council), који започео археолошке радове на обнови и развоју Себастије, важног археолошког налазишта које је служило као престоница Царства Израила пре скоро три миленијума.

Ископавања ће водити Узи Гринфелд (Uzi Greenfeld), археолог из Јединице за археологију Цивилне управе ( Archaeology Unit of the Civil Administration). Првобитно основана од стране цара Омрија у 9. в. пре Хр., Самарија је постала престоница северног Царства Израила (1Цар 16:24) и тај статус је задржала све до асирских освајања 722. год. пре Хр. Вековима касније, Ирод Велики је обновио град и преименовао га у Себасте - Себастија - у част римског цара Августа. Наиме, титула Август која је постала саставни део Октавијановог имена, на грчки се преводи  са Себастос, у значењу часни. Археолошко налазиште у Себастији садржи остатке из неколико периода, од гвозденог доба (1200 – 586. п. н. е.) до модерног доба. Њени преклапајући слојеви историје датирају скоро 3.000 година уназад, од библијских царева до римских освајача, крсташа и Османлија. Видљиви су фрагменти кућа, зидина и палате из гвозденог доба, као и многе рушевине из римског доба.

Царство Израила је имало своје корене у првом монархији, односно царству Саула, знаменитог Венијамита кога је уздигао, а затим и "оборио" пророк Самуил, последњи у низу великих судија. Саул је био трагична личност у бурном времену транзиције када се су израиска племена пролазима кроз снажне промене у свом друштвеном уређењу. Дотадашњи лабави савез полу-самосталних племена која су се уједињавала само у тренуцима великих изазова - амфиктонија уступао је пред централизованим уређењем које је подразумевало монархију. Први монарх, Саул, започео је свој пут ка трону уз подршку Самуила. Ипак, сукоб измеђуверског ауторитета кои је, макар у једном тренутку претендовао и на световну власт и световног ауторитета, који је је као и код других народа претендовао и на уређење верског живота био је неминован. Поменути сукоб показао се не само трагичан по Саула, већ и судбоносан у погледу даље историје јудео-израилског царства. 

Самуило је, наиме, подржао витеза-заточника који је победио див-ратника Голијата, младог војсковођу и царског зета, Давида. Препознавши опасност у Давиду, Саул је безуспешно покушао да га ликвидира. Удаљујући се са Сауловог двора и отпочињићи своје одметничке, а потом и плаћеничке дане, Давид у, од престонице удаљеним, јужним областима Јудеје ствара мрежу сарадника захваљујући којој је по смрти Саула и његовг престолонаследника Јонатана могао да се прогласи царем мањег дела, некада лабаво уједињеног Сауловог царства. Већи део је остао под влашћу Ишваала, млађег Сауловог сина. Тиме је отпочела прва етапа "подељеног царства" Јудеје и Израила. Она није дуго трајала јер је Ишваал, чини се, био слаба личност која је пала као жртва дворских сплетки и антетата који су извршили његови војни заповедници.  Они су пребегли на југ, к Давиду. Иако је Давид њиховим погубљењем јасно показао да он није био део завере која је довела до смрти легитимног Сауловог наследника, искористио је прилику да и северно, Израилско царство присаједини свом јужном, Јудејском. Током наредне три деценије, према библијским писцима, трајала је терироријална експанзија јудео-израилског царства које је брзо прерастало у регионалну силу, и то не само посредством војних освајања већ и снажне урабизације, успостављања царске администрације и економских основа посредством коришћења подогног положаја за организовање међународне трговине током владавине Давидовог наследника, Соломона.

Ипак, цар на северу није била идеја која је нестала. Северна племена била су незадовољна положајем која су заузимала у уједињеној монархији. Уколико то своје незадовољство нису могла или смела да изразе под владавином Давида и Соломона,  учинила су то одмах по Соломоновој смрти одбијајући да признају власт давидистичког владара Ровоама. На чело не побуне стао је политички дисидент из Соломоновог времена, Јеровоам који је постао оснивач прве династије обновљеног царства севера, Израила. Престоница овог царства постала је Самарија, данас Себастија, локација на којој су недавно започета, први пут после скоро једног века, археолошка истраживања.

Себастија је живи мозаик цивилизација. Од палата из гвозденог доба које се приписују царевима Израила, до римских храмова, крсташких зидина и османских рушевина, локалитет открива отиске царстава која су се уздизала и падала — али увек над земљом коју је првобитно освештао јеврејски народ.Након скоро једног века археолошке тишине, древно камење Себастије поново говори док израелски истраживачи откривају изванредне доказе о величини која је некада дефинисала библијску престоницу Царства Израила. За сада се ископава слој који је седам векова удаљен од времена током којег је ово био царска престоница, односно из времена када је Христос са својим ученицима проходио овим регионом.

Ископавања су започета у мају текуће године, а већ две недеље касије, почетком јуна, почела су да дају фасцинантне резултате. Откривен је елегантан камени плочник који је чинио део процесионе улице која води од срца града до његове главне капије. Украшени стубови који су некада окруживали ову древну улицу сада леже поред стазе и сведоче о архитектонској софистицираности Иродовог периода. Међу најзанимљивијим налазима је украшена камена основа за коју археолози верују да је носила значајан споменик у близини градске капије. Иако је сам споменик нестао током миленијума, истраживачи претпостављају да је декоративна капија на овом месту означавала улаз у кулу или храмовни комплекс.

Ова ископавања представљају први свеобухватни археолошки рад у Себастији за отприлике 100 година, након пионирске експедиције Универзитета Харвард (Harvard University) која је првобитно открила капију и њене заштитне куле. Од тада, локалитет је патио од занемаривања, а отпад се нагомилавао око ових древних структура. Тренутни пројекат настао је након што је Израел Хајом у мају 2023. год. известио о поновљеним актима вандализма на историјски значајној локацији. То је подстакло владине званичнике да издвоје 30 милиона шекела (8,5 милиона долара) за развој Себастије у главну туристичку дестинацију, пратећи успешан модел Иродијума у ​​источном Гуш Ециону.

Тренутно, израелски посетиоци могу приступити локалитету само током посебних догађаја, али развојни пројекат има за циљ да трансформише Себастију у приступачну дестинацију способну да дочека стотине хиљада посетилаца годишње који ће имати прилику да се упознају са тамошњом археолошком ризницом.

Министар за наслеђе Амихај Елијаху изразио је задовољство раним напретком пројекта. Изразио је наду да ће Себастија постати "магнет за стотине хиљада посетилаца" ојачавајући везу између народа, његовог народа и његое земље. Он је истакао да је 

Са овим је сагласан и израелски министар туризма Хаим Кац (Haim Katz) који истиче: политика моје канцеларије је да негујем историју јеврејског народа, која је укорењена у Јудеји и Самарији, и да остварим туристички потенцијал у Земљи Библије.

Бенџамин Хар Ивен (Benjamin Har Even), службеник археолошког особља, описао је иницијативу као вишеструки рад како би се локалитет учинио доступним, развио и сачувао. Радимо у Јудеји и Самарији на очувању и омогућавању приступа историјских локалитета како бисмо овековечили наслеђе свих нас.Смештено на врху брда Самарије, место које је некада владало сувереним израелским краљевством поново се буни, а сваки камен и стуб откривају снажна сведочанства јеврејске историје која је била закопана скоро 3.000 година. Иако је оригинална грађевина нестала током векова векове, занатска израда њених темеља указује на снажну мешавину краљевског ауторитета и духовне симболике. Александар Велики, краљ Ирод и средњовековни исламски владари оставили су своје трагове на локалитету. Према предању, град је предањско место сахране Јована Крститеља, кога поштују хришћани и муслимани. Остаци из 10 периода протежу се од данашњег села и уз оближње брдо до места древне престонице, око квадратног километра који обухвата крсташку катедралу, римски град са форумом, улицу са колонадом и храм посвећен Августу, као и остатке палате Омрија, монарха Царства Израила из 9. в. Развој локалитета, који се налази неколико километара северозападно од Наблуса, има за циљ да библијско срце стави директно на туристичку мапу. Локалитет једва да је ископаван током последњег века. Последње археолошко ископавање обављено је 1967. године, када је подручје још увек било под јорданском управом. Од тада су се обављала само заштитна ископавања.  Као и многа археолошка налазишта у Јудеји и Самарији, туристичке посете Себастији су ограничене због безбедносних разлога. Израелска министарка заштите животне средине Идит Силман (Idit Silman) је истакла: данас се историјска правда спроводи... након година када су покушавали да избришу нашу везу са овим местом, да порекну наш идентитет и да прикрију очигледно. Силман је чак устврдила да не постоји палестински народ и стога не може постојати палестинско налазиште. Потпуно супротно наведеном исказу, након што су ископавања започела Али Заидан Абу Захри (Ali Zaidan Abu Zahri), председник Палестинског националног комитета за материјално и нематеријално наслеђе (Palestinian National Committee for Tangible and Intangible Heritage), позвао УНЕСКО да предузме хитне мере како би спречио израелске колонијалне и јудаизационе праксе на археолошком локалитету Себастија у Наблусу.

 

Већ раније наведена изјаве израелске министарке и Палестинске управе откривају да, нажалост, археологија у Светој земљи, није само археологија. Актуелне (а и деценијске) политичке тензије у библијском региону имају своје последице и у свету археологије. Палестинска управа је 2012. године затражила од УНЕСКО-а да призна Себастију као искључиво палестинско место наслеђа. Њихов захтев је избрисао свако помињање Израела, називајући га само „северном престоницом у Палестини из гвозденог доба“. Себастија се данас налази на напетој граници. Њен археолошки парк налази се у Зони С, коју у потпуности контролише Израел, али суседни палестински град, такође назван Себастија, налази се у Зони В, под заједничком израелско-палестинском контролом. Локација је постала жариште у већој борби за наративну контролу над јеврејском историјом у Јудеји и Самарији.

Са друге стране, актуелна политичка и војна дешафања имају своје ефекте и на академски свет. Тако је нпр. часопис Лондонског фонда за истраживање Палестине (Palestine Exploration Quarterly, PEQ), један од водећих часописа у области археологије донео одлуку да забрани израелским археолозима да објављују своје радове о Јудеји и Самарији осим уколико истраживања нису спровођена у сарадњи са надлежним палестинским властима.  Шарлот Вајтинг (Charlotte Whiting), главна уредница часописа је истакла да је управо међународно право разлог овакве одлуке будући да часопис:

Подсетимо, међународна заједница је територију историјске Јудеје и Самарије прогласила окупираном територијом после победе Израела у тзв. шестодневном рату 1967. год.

Израелски археолози указују да је свака сарадња са палестинским властима или колегама практично немогућа, јер би због тога били третирани као издајници. Рекли су да њихов рад у многим случајевима није прихваћен у ширем академском свету и да се истраживачи, као такви, одричу фокуса на библијски значајна подручја Јудеје и Самарије (Западне обале) како би заштитили своје каријере.

Оно што видимо је намерни покушај да се поткопају јеврејске историјске везе са земљом, рекао јеЈишај Флајшер (Yishai Fleisher), међународни портпарол Хеврона, колевке јеврејске цивилизације која се налази у Јудеји. Он тврди да постоје континуирани напори палестинских власти и других да преименују историјска јеврејска места:

Да би се супротставио овоме, он каже да израелски званичници раде на обележавању и очувању древних јеврејских знаменитости:

Са овим је сагласан Зеев Оренштајн (Ze’ev Orenstein), директор за међународне послове у Фондацији града Давида са седиштем у Јерусалиму ( International Affairs at the Jerusalem-based City of David Foundation), нагласио је да је „од свог оснивања 1964. године, Организација за ослобођење Палестине – претеча данашње Палестинске управе – пориче хиљада година јеврејске историје и наслеђа укорењених у Земљи Израела уопште, нарочито у Јерусалиму, Јудеји и Самарији – библијском срцу земље:

Према израелским званичница од тренутка када је је добила статус државе посматрача у УН, Палестинска управа предводи кампању за преправљање историје инсистирајући на археолошким налазима библијских и предбиблијских времена као на палестинској културној баштини. Штавише, они указују да се бројни локалитети који потврђују јудео-израилски карактер антике у овим областима свесно оштећују и уништавају. Наоми Кан (Naomi Kahn),директорка међународног одељења у Регавиму (International division at Regavim) истиче да се:

Кан је рекла да се међу угроженим местима и олтар Исуса Навина у чијој се близини гради ново палестинско насеље, и Јосифова гробница, која је углавном неприступачна Израилцима.

Кан је споменула и Себастију, грчко-римско име за древни град Самарију. Наиме, у марту 2024. године, палестински грађевински радници изградили су илегални пут кроз Себастију, која се налази у близини града Наблуса, познатог и по свом библијском имену Сихем.

Сандра Хеги Паркер (Sandra Hagee Parker), преседница Фонда за акцију хришћана уједињених за Израел (Chairwoman of the Christians United for Israel Action Fund) истиче:

Са друге стране, Палестинци имају снажну резерву према деловању израелских археолога, а израелске археолошке пројекте често препознају као пројекат окупационих власти Израела које имају за циљ њихово расељавање са територија на којима живе током последњих векова. Овај страх није без основе уколико се има на уму да је и сам израелски премијер Б. Нетањаху је у јулу 2023. године најавио програм вредан 33 милиона долара за заштиту и рехабилитацију археолошких налазишта у библијском срцу земље, а са циљем откривања археолошких налаза који сведоче о дубоким јеврејским коренима у Земљи Израела који би додатно подстакли туризама говорили причу о јеврејском народу у Јудеји и Самарији.

Др Петра Хелдт, професорка на Јерусалимском универзитетском колеџу (Jerusalem University College) и директорка Екуменског теолошког истраживачког братства у Израелу (Ecumenical Theological Research Fraternity) навела је библијске текстове и текућа ископавања као доказ дугогодишњег јеврејског присуства у региону:

Иако не постоји никакав приговор овој иницијативи, треба додати да покушај брисања античког јеврејског наслеђа на поменутим територијама, не сме и не може да буде изговор за присање права Палестинаца да уживају земљу коју су населили у пост-библијским временима, а у којој су били присутни и током њих, нити за ужасавајуће сцене наиља над цивилима. Такође, археологија и културно наслеђе не сме да буде укључен у ратни арсенал национално-политичких сукоба на овом подручју. Уколико се то деси, највероватније да ће управо то наслеђе бити најугроженије. И Израелци и Палестинци полажу право на ово место као део своје културне баштине, иако је оно деценијама углавном остало неразвијено и неископано. Да ли постоји могућност да археологија постане мост између ових заједница, уместо да се користи као оружије међу њима?

Одређивање хронологије древних рукописа писаних рукописа, попут свитака са Мртвог мора, помоћу палеографије је неопходно за реконструкцију еволуције идеја. Међутим, само датирање је упитно, а превазилажење тог проблема могуће је употребом нових алата и њихових комбинација. Недавно је група аутора објавила резултате својих истраживања која укључује и AI обучену на основу 24 узорка свитака датираних C-14 методом.

Откриће свитака са Мртвог мора из древне Јудеје фундаментално је трансформисало наше знање о пореклу јудаизма и хришћанства.  Одређивање хронологије ових рукописа, углавном писаних арамејским/јеврејским писмом, је неопходно за реконструкцију еволуције идеја.  Палеографија - проучавање древног рукописа - користи се за датирање списа на основу њиховог рукописа, али њена субјективност и немогућност мерења значаја карактеристика рукописа представљају проблем. До сада постојећи модели који су пратили развој од царског арамејског писма (5-4. в. пре Хр.) до јеврејског квадратног писма (1-2. в. хр. ере), као и развој списа (верских и културних) није био поуздан. Палеографско поређење захтева довољно датираних списа  сличном писму, а датирани документи тешко су доступни међу свицима и већина свитака нема стратиграфију у археолошким записима. Нова студија ослања се на датирање С-14 као поуздане временске маркере за премостивање хронолошког јаза између 4. в. пре Хр и 2. в. хр. ере. На основу Ц-14 датирања долази се до "листе очекиваних датума" за низ одабраних фрагмената рукописа. На основу резултата датирања за тестиране узорке, AI је назван Енохова према тајанственој личности библијске праисторије која се повезује са даром првог писма. Тако се долази до препознатљивих карактеристика рукописа који се се затим могу користити за процену датума недатираних рукописа.

Истраживање је укључило С-14 датирање 30 рукописа са 4 локалитета за које је процењено да су настали у распону од пет векова. Највећи број тестираних списа потиче из кумранских пећина, али ту су и списи из Масаде, пећина Мураба'ат и Нах˙ал Х˙евер. Датирање С-14 укључило је и нови хемијски третман који је подразумевао уклањање наслага са списа посредством екстракције растварачем. Овај поступак је претходио самом узорковању и датирању. Додатне методе аналитичке хемије примењене су пре и после претходне обраде узорка како би се показало да је укупна количина липидних материјала испод прага који значајно не искривља датирање помоћу C-14. Узорци су датирани помоћу две машине за акцелераторску масену спектрометрију (AMS).

IAA је контактирао проф. Елизабете Боарето (Prof. Elisabetta Boaretto), шефицу Лабораторије за С-14 датирање D-REAMS Вајцмановог института за науку (Weizmann Institute of Science’s D-REAMS Radiocarbon Dating Laboratory) прелиминарној фази студије како би се изабрао метод за С-14 датирање. Њени увиди су веома значајни:

Резултати су дали 27 валидних датума С-14 датума, побољшавајући и проширујући постојећи низ свитака са Мртвог мора датираних на бази С-14. Показано је да постоје старији датумски опсези за поједине списе који су смештани у хасмонејску и иродијанску еру. 

Резултати датирања на бази С-14 потврђују, за већину списа, основну разлику између старијих, тзв. архајских рукописа хасмонејског типа и млађих рукописа иродовског стила али, датумски распони С-14 датирања за рукописе који се традиционално сматрају хасмонејским и иродовским су сасвим различито распоређени дуж временске линије, односно, рукописи хасмонејског типа су груписани у ужем делу временске линије, али рукописи иродовског типа су раширени дуж временске линије протежући се од 2. в. пре Хр. до 2. в. хр. ере.

 

Добијени резултати С-14 датирања поставили су темеље за даљу анализу датирања рукописа. Изазов је представљао мали скуп података, али је - полазећи од претпоставке да ће анализа заснована на облику слова пружити додатни извор информација - истраживање оријентисано тако да допусти да доступни подаци говоре, а не да се ослањају на претходно обучен модел. Енох је обучен по обрасцу наменских модела за препознавање образаца. За обуку, истраживачи су користили 24 рукописа тестираних С-14 методом.

Поред примарног скупа за тренирање, научници су креирали различите комбинације података за тренирање како би извршили упоредне анализе и даље проверили робусност модела. Ове комбинације укључују оквирно додавање или изостављање 4Q52, неких претходно тестираних узорака С-14, докумената са датумом из 5-4. в. пре Хр и 2. в. хр. ере, остракона Мареша из 176. год. пре Хр. исл. Унакрсна валидација је вршена на три начина: коришћењем поделе за валидацију низа, путем поделе рукописа и слика за скупова за тестирање низа и путем изостављања једне из тачака података за обуку.

Дигиталне слике 24 рукописа датираних С-14 методом прошле су кроз вишеструке претходне обраде како би постале погодне за технике препознавања образаца. Са сликама изузетно тешко радити, јер се у том случају истраживачи као улаз немају дигитално кодирани текст, већ пикселне слике високо деградираних рукописа. За сваки фрагмет коришћене су мултиспектралне слике и вештачка неуронска мрежа заснована на U-net архитектури енкодер-декодер. Уз помоћ наведених алата генерише се троканална слика. Добијене бинаризоване слике се састоје искључиво од црних пиксела у првом плану (мастило) на белој позадини, осигуравајући да се накнадне анализе стила фокусирају искључиво на рукописне обрасце, уз минимизирање ненамерних подударања због атрибута текстуре материјала. Научници су затим кориговали ротацију бинаризованих слика које су поделили на више делова како би одржали уравнотежену расподелу рукописних знакова унутар сваке нове слике. Тако је добијен скуп података од 75 слика из 24 рукописа датираних С-14. Узорци слика обично садрже 150–200 знакова што је довољно задатак идентификације писца.

Стил писања у овом случају није повезан са текстуалним садржајем или формулацијама. За карактеризацију рукописних облика користили су се мали облици дуж трага мастила, углавном одвојени од текстуалног садржаја. Технике издвајања карактеристика су коришћене да би се превели обрасци рукописа у векторе карактеристика који се непосредно односе на доказе засноване на облицима о траговима мастила у рукописима. Коришћене су: алографска метода која омогућава класификацију са тачношћу од 93% (%)  хасмонејских списа у односу на иродијанске;текстурна метода која користи статистичко препознавање образаца на основу угаоних информација и шарнирна метода за процену расподеле закривљености исл.
Истраживачи су формирали 62 слике из скупа података од 75 слика из 24 рукописа датираних С-14 како би обучили Еноха, а затим је уследила валидизација поузданости Еноховог учинка. Резултати су показали да користећи метод препознавања стила писања Енох са 85,14% тачности датира списе у временски опсег који се поклапа са резултатима С-14 датирања што показује да су распони датума 14C су очигледно супериорнији од предвиђања заснованих на стилу, а разлика између С-14 датирања и AI се креће између 27,9 и 30,7 година. Побољшањем одређених моментата коначно је смањена на 6,4 и 26 година.Поред тога, показује да се у касном распону датума може постићи и прилично сигурна процена датума заснована на стилу.

Поред тога, истраживачи су, пре него што су Еноха применили на друге претходно недатиране свитке, успешно испробали његов рад на референтном скупу података повезаних са повељама из средњег века. Потом суприменили обучени Енох-модел на колекцију од 135 рукописа са Мртвог мора. Енох је програмиран да производи емпиријску евалуацију која модификује претходно униформну расподелу очекивања датума у ​​криву тако да неки датуми постају вероватнији, а други мање вероватни за узорак.  Енох даје вероватноће датума, као и одговарајуће процене грешака.  Ово су први објављени резултати о процени датума за ову колекцију рукописа. Будућа истраживања, са више података и побољшаним сликама, могу бити усмерена ка даљој валидацији и усавршавању.

Колико је познато, Енох је први комплетан модел заснован на машинском учењу који користи сирове улазне слике за испоруку вероватних датума за рукописе Његова интеграција вишеструких метода датирања даје значајно побољшану вредност извора доказа и омогућава међусобну потврду доказа из два извора - физичког (материјалног) и геометријског (заснованог на облику). За сада је учињен тек први корак у његовој примени и као предност се показало то што пружа квантификовану објективност палеографији, смањујући субјективност методе и улогу прећутног стручног знања. Методе које леже у основи Еноха могу се користити за предвиђање датума у ​​другим делимично датираним колекцијама рукописа. 

Енох се разликује од традиционалних палеографских приступа јер наглашава заједничке карактеристике и подударање сличности, док се традиционална палеографија фокусира на суптилне разлике за које се претпоставља да су индикативне за развој стила.

Комбиновање подударања различитости и адаптивног учења појачања може открити скривене обрасце. Ова интердисциплинарна фузија може обогатити наше разумевање текстуалног садржаја, својстава материјала и историјског контекста, што доводи до побољшаних тумачења прошлости. Ово остаје задатак за будућност.Иако ограничени подаци нису били довољни за потпуну примену дубоког учења у задатку предвиђања, будућа истраживања треба да се позабаве проблемима оскудног обележавања и високе димензионалности. Очекује се да ће се овде појавити нова решења, јер се ови проблеми срећу у многим доменима примене. Ако су палеографи спремни да прихвате употребу црне кутије, претходно обучених модела дубоког учења који се заснивају на потпуно страним великим колекцијама слика и фотографија, будућа истраживања могу бити усмерена на прилагођавање резултата таквих модела задатку датирања заснованом на векторској регресији.

Овај нови приступ је омогућио [истраживачима] да комбинују историјску стручност са техничком прецизношћу, рекли су Теа Сомершилд и Јанис Асаел (Thea Sommerschield and Yannis Assael), који су претходно развили алате вештачке интелигенције за проучавање древних текстова на Универзитету у Оксфорду (University of Oxford) додајући: 

Професорка емерита Џоан Тејлор (Joan Taylor) са Кингс колеџа у Лондону (King’s College London) рекла је да ће резултати имати велики утицај на студије Кумрана.

Предност нове методе је и у чињеници да је недеструктивна, за разлику од С-14 датирања. Истраживачима је сада потребно само неколико хиљадитих делова грама материјала да би га датирали угљеником, али артефакти са културним значајем свитака са Мртвог мора су невероватно драгоцени. Анализа дигиталних слика свитака помоћу вештачке интелигенције их не уништава, рекао је проф. Поповић, један од истраживача укључених у студију,директор Кумранског института УниверзтетаГронинген у Холандији (Qumran Institute at the University of Groningen in the Netherlands).Андреа Џаландони (Andrea Jalandoni), археолог са Универзитета Грифит (Griffith University) сматра да је додавање других техника ојачало поузданост вештачке интелигенције. Она проучава стенске цртеже у Аустралији и Југоисточној Азији, рекла је да јој је студија дала идеје за сопствено истраживање. Аустралијска стенска уметност има врло мало угљеника у себи, што датирање угљеником чини бесплодним задатком, па археолози морају да се ослањају на друге методе датирања:

Свитке за С-14 датирање смо одабрали на основу различитих стилова рукописа које видимо у свицима са Мртвог мора, или онога што називамо формалним, полуформалним и полукурзивним. Такође смо морали да пронађемо свитке са довољно знакова за обуку модела. Наш циљ је био да решимо проблем датирања свитака са Мртвог мора. Постоји више од 1.000 рукописа свитака са Мртвог мора, тако да је наша студија први, али значајан корак, који отвара врата ка историји са новим могућностима за истраживање. Сада смо испитали можда 10% познатих свитака, тако да има још много тога за истраживање, рекао је Поповић,  али уз напомену да планира примену Еноха на друге свитака са Мртвог мора, као и на друге древне арамејске текстове попут Елефантинских папируса: то је као временска машина... тако да можемо да се рукујемо са овим људима од пре 2.000 година и сада их можемо много боље сместити у време, додао је.

Ипак, у академским круговима су се појавили и гласови који сугеришу потребу опреза у изрицању коначних закључака. Тако нпр. др Метју Колинс (Dr Matthew Collins) са Универзитета у Честеру (University of Chester) је упозорио  да се С-14датирање односи само на старост пергамента, а не и на време када је на њему писано. Он поставља и питање о томе колико је стилски репрезентативан мали број узорака за различите временске периоде:

Резултати студије доводе до четири нова увида у развој арамејског/јеврејског писма током периода који се разматра и датум појединачних рукописа. Прво, распони датума из С-14 и Енохове процене засноване на стилу показују да су рукописи генерално старији од претходних палеографских процена. Рукописи хасмонејског типа се сада смештају у прву половину 2. в. пре Хр., а понекад и раније (док су се раније смештали у период 150–50. преХр.). Не постоје убедљиви палеографски или историјски разлози који искључују ове старије датуме као поуздане временске маркере за хасмонејско писмо. Осим тога, чини се да се иродијанско писмо се појавило раније него што се мислило. Ово указује на то да се хасмонејско и иродијанско писмо нису мењала од средине 1.в. хр. ере, већ да су постојала сапостојала у ранијем периоду.

Коначно, нови приступ палеографији води до нове хронологије свитака која утиче на наше разумевање историје древне Јудеје и људи који су свитке писали. Хипотезе о времену настанка покрета који су списе изнедрили морају да буду преиспитани у светлу новог датирања нпр. списа 1QS и 4Q163. Научници су претпостављали да су успон и ширење хасмонејског царства узроковали пораст писмености, те да су дали подстрек писарској и интелектуалној културти (од. средине 2. в. пре Хр.), али датуми добијени новом методологијом потврђују копирање више књижевних рукописа пре овог периода (нпр. Књига Проповедника, 4Q109 која је блиска рукописима архаичног типа Књига Самуила, 4Q52 и Јеремија 4Q70. Штавише, нови модел датирања потврђује да су 4Q114 и а 4Q109 први познати фрагменти библијске књиге из времена њихових претпостављених аутора. Наиме, два свитка са Мртвог мора могу бити текстови савремени времену писања. Један свитак, који садржи фрагмент из књиге пророка Данила, С-14 методом је датиран у период 230-160. пре Хр. што значи да читав век старији него што су то сугерисале раније процене. Уколико се претпостави да је коначни облик књиге повезан са 3-2.в. пре Хр., што је позиција већине научника,   ово постојећи кумрански препис не приближава само датуму настанка списа, већ и догађајима који су у њему описани.

Други свитак повезан је са књигом проповедника чији се ауторство у основи повезује са царом Соломоном, али се сугерише да је коначни облик књига добија у 3. в. пре Хр. До сада најстарији препис списа пронађен у Кумрану датиран је у средину 2. в. пре Хр., међутим, нови метод датирања га анти датира у 3. в. пре Хр.Ако је датирање тачно, ова два фрагмента би били први познати примери библијских текстова из времена када је дело састављено.

То значи да ови рукописи нису само најранији сачувани примерак ових књига, већ један од најранијих икада написаних примерака писања (у Јудеји), рекао је Јое Узијел (Joe Uziel), шеф Јединице за свитке Мртвог мора IAA (IAA Dead Sea Scrolls Unit). Он је описао студију као значајан корак ка коришћењу вештачке интелигенције и дигиталних алата:

Резултати ове студије разбијају неке од постојећих историјских претпоставки и хронолошки ограничења и доводе у питање валидност релативне типологије подразумеваног модела. Ово има велике импликације. Проф. Ајберт Тигчелар (Prof. Eibert Tigchelaar), стручњак за свитке Мртвог мора са Универзитета у Левену у Белгији (e University of  Leuven in Belgium), подсећа да у контексту свитака Мртвог мора, неколико деценија разлике у датирању је веома значајно јер смешта артефакте у радикално различите културне и политичке контексте. Он подсећа да је до сада датирање готово у потпуности вршено на бази палеографије уз наглашавање веродостојности процене стручњака у овој области. То значи да су ослањајући се искључиво на визуелну анализу облика слова и обухватајући векове без независно датираних рукописа, научници развили хронолошки оквир за свитке са Мртвог мора. Овај оквир је заснован на претпоставци да је еволуција писма у почетку напредовала споро, а затим убрзала током хасмонејског периода. Систем је користио неке датиране арамејске рукописе из 5. и 4. в. пре Хр. из Египта и Самарије као почетну тачку и јеврејске текстове из 1. в. хр. ере.

Прецизније датирање омогућава научницима да разумеју како се јудаизам развијао и која писма и идеје су били важни у различитим временима. Гарет Вирн (Gareth Wearne), истраживач у библијских студија и историје древног Израела на Аустралијском католичком универзитету (Australian Catholic University) сматра да би ово истраживање могло да промени наше разумевање историје свитака са Мртвог мора:

Аутори студије су једногласни у оцени да нови Енох-модел отвореног кода отвара невиђене могућности за поновно испитивање хронологије стотина свитака откривених у Јудејској пустињи.Чини се да откриће сугерише потребу да се преиспита културна историја земље Израиља, јер културни феномени повезани са одређеним историјским тренуцима изгледа да су почели пре него што су постојале кључне личности које их дефинишу. Поповић је истакао да се једна од главних енигми коју отвара ново датирање односи на питање колико је писменост била распрострањена:

Истраживање је вршено у склопу деценијског пројекта „Руке које су написале Библију“ (The Hands That Wrote the Bible), који финансира Европски истраживачки савет (European Research Council).

Israel Antiquities Authority, 9. јун