ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА - октобар 2025

Археолози у југозападној Турској открили су огромно гробно поље са 60 гробница типа каде уклесаних у стени у древном граду Колосима. Ово откриће, које датира на крај 3. в. пре Хр., означава важну прекретницу у првим истраживањима на овом локалитету. Гробови, уклесани један поред другог у травертинску стену близу Хоназа у провинцији Денизли и још увек садрже скелетне остатке. Откриће је изазвало је значајно узбуђење међу археолозима. Ове гробнице типа када уклесаних у стену обично су правоугаоне шупљине обликоване да одговарају људском телу – пронађене су на краткој удаљености испод површине. Са дужином од око 1,8 м и дубином до 1,5 м, оне чине оно што Јенер описује као један од највећих примера те врсте у Анадолији. Шеф археолошког тима Јенер Барис (Yener Barış) је истакао:

У Колосима смо открили оно што изгледа као највећа некропола у Анадолији, са гробницама у облику када, усеченим у стене.Након уклањања површинског земљишта, открили смо око 65 гробница, од којих смо ископали 60. Пронашли смо фрагменте скелета и вредне податке који ће нам помоћи да разумемо праксе сахрањивања древних становника Колоса. Људи тог времена су паметно користили природни терен. Изабрали су подручје бидрених стена за сахрањивање како би сачували обрадиво земљиште за пољопривреду.

Он је објаснио да ова геолошка адаптација одражава и практичност и планирање у древној заједници.Поред свог архитектонског распореда, гробље такође баца светло на духовни живот древног становништва. Многи налази указују на снажно веровање у заштитну магију и амајлије. Јенер наглашава:

Предмети откривени међу гробовима укључују глинене и стаклене боце, уљане лампе за које се верује да су остављане да осветле таму загробног живота, новчиће и личне ствари попут сандала. Сваки детаљ помаже да се састави поглед заједнице на смрт, веру и наставак живота после гроба.Археолози имају за циљ да наставе откривање слојева Колоса, који премошћују дуг историјски јаз – од касног халколитског периода до турцификације Хоназа 1206. год. хр. ере (средњевековног града изграђеног на темељима античке Колосе). Колоси нам помажу да пратимо непрекинути културни низ током хиљада година, рекао је Јенер. Ископавања се спроводе у оквиру пројекта „Наслеђе за будућност“ турског Министарства културе и туризма. Некропола од 2 хектара) је ограђена ради заштите, а постављене су и надзорне камере како би се спречила пљачка или оштећење.

Древни град такође има значајан потенцијал за верски туризам. Према Јенеру, налазиистраживања указују на то да су древни становници овог региона придавали велики значај заштитним системима веровања.Артефакти пружају увид у духовну жељу заједнице за заштитом и дубоку везу између погребних ритуала који су били испреплетени са свакодневним верским праксама. Он је истакао:

Основан око 6. в. пре Хр., Колоси су некада су били важно трговачко средиште познато по својој финој вуни и текстилу. Град је задржао свој углед под Персијским царством, а касније је постао значајан центар раног хришћанства током римског и византијског периода. Развој Лаодикеје и Хијерапоља умањили су значај Колосе, а разорни земљотрес у 1. в. хр. ере изазвао је озбиљну штету.Археолошка истраживања током протекле три године открила се су корене овог града који сежу још у халколит и период од 5. до 3. миленијма пре Хр.

Град је најпознатији као дом ране хришћанске заједнице којој је Свети Павле упутио једну од својих посланица. Открића сугеришу да су становници Колоса имали снажна духовна веровања, чак и пре него што је написано писмо св. ап Павла. Штавише, можда су та уверења управо у позадини полемике коју св. ап. покреће својим писмом. Св. ап. Павле је заправо можда писмо и написао да би усмерио ране хришћанске обраћенике даље од локалних верских утицаја и ка вери у Христа. Претхришћанска веровања повезана са магијом, вероватно под утицајем малоазијских мистеријских култова у сусрету са јудаизмом обликовали су комплексу религијску ситуацију чије је разумевање неопходно за правилно схватање разлога због којег је Павлова посланица тако снажно фокусирала на Христову супремацију. Он позива своје читаоце да мисли усредсреде на оно што је горе, позивајући их да превазиђу земаљске ритуале и фокусирају се на љубав, опроштај и јединство у Христу.

Ископани предмети показују да ова учења нису настала у вакууму. Становници Колоса били су уроњени у културу која је ценила талисмане, духовну заштиту и разрађене погребне обичаје.

 

Излазак 13:17

Древни Хорусов пут је после три године поново доспео у средиште интересовања. Године 2022. објављено је да су дуж овог пута, који је био магоистрални пут обезбеђен мрежом тврђава и снабдевеним резервоарима воде, као и снабдевачким и царинским станицама које су успостављене дуж руте између источне делте и јужне Палестине, пронађен низ бунара изграђених током владавине фараона Сета I, а затрпаних у ишчекивању персијских освајања како их освајачки војници не би могли користити. У октобру 2025. год. истраживачи су дошли до још значајнијег открића, макар уколико се руководимо интересовањима оних који су оријентисани на библијски текст. Откривени су, наиме, остаци масивног утврђења стратешки лоцираног дуж Хорусовог пута који је служио и као древне трговачке руте која је повезивала Египат са северним царствима Сирије, Анатолије и Месопотамије. Хорусов пут – синајски део чувеног пута Via Maris – играо је кључну улогу у египатској трговини кроз историју. Као једна од ретких рута преко Синајског полуострва, овај пут, који је ишао дуж медитеранске обале, такође је био од виталног значаја за повезивање египатског царства са његовим левантским територијама током касног бронзаног доба ). С обзиром на важност пута, Пут Хоруса је био снажно брањен током периода Новог краљевства и служио је за јачање источне границе Египта.Тврђава се налази близу границе са данашњим Појасом Газе, који је у античко доба служио као витална одбрана источних граница Египта.Ископавањем на локалитету Тел ел-Харуба археолози из египатског Министарства туризма и антиквитета открили су једну од највећих таквих тврђава икада откривених.

Ископавања су открила јужни зид дугачак приближно 105 м и широк 2,5 м, са утврђеном капијом и једанаест одбрамбених кула. ​​Откривени су и делови северозападног и западног зида који су били скривени испод покретних пешчаних дина.Дуж зида, археолози су идентификовали 11 одбрамбених кула, мада се очекује да ће бити откривено још. Укупно, тврђава је вероватно имала око 7.400 м2 и у њој је био смештено велико број војника. Једна од занимљивијих карактеристика локалитета је кривудави зид дуг 76 м који је окруживао стамбено насеље. У унутрашњости се налази четврт за коју се верује да је служила као касарна за војнике у гарнизону, где су археолози пронашли фрагменте грнчарије, темељни остатак из ране 18. династије и посуду са печатом и картушом фараона Тутмоса I (вл. 1506-1493. пре Хр.).Друга открића укључују увезено вулканско камење са грчких острва, велику пећ за хлеб и остатке окамењеног теста, што пружа увид у свакодневни живот гарнизона.

Др Хишам Хусеин (Dr. Hisham Hussein) је објаснио да прелиминарне студије указују да је тврђава током векова прошла кроз више фаза рестаурације и структурних модификација. Јужни улаз је неколико пута редизајниран, одражавајући еволуирајуће архитектонске и одбрамбене потребе.Археолози планирају да наставе ископавање преосталих зидина и истраже суседну војну луку, за коју се верује да је служила као кључно поморско упориште које је подржавало тврђаву.

Министар туризма и антиквитета Шериф Фати (Sherif Fathy) нагласио је да ово откриће представља опипљив доказ древног египатског генија у изградњи интегрисаних одбрамбених система за заштиту домовине древног Египта, док је Др Мохамед Исмаил Халед (Dr. Mohamed Ismail Khaled), генерални секретар Врховног савета за антиквитете (Secretary-General of the Supreme Council of Antiquities), објаснио је да откриће ове масивне тврђаве представља кључни корак у реконструкцији комплетне слике египатских мрежа утврђења дуж источних граница током Новог краљевства. Вођа ископавања Хешам Хусеин (Hesham Hussein), подсекретар за археологију Доњег Египта и Синаја у министарству (undersecretary for Lower Egypt and Sinai archaeology at the ministry) истиче: Узимајући у обзир складишта, дворишта и друге објекте, процењујемо да је гарнизон вероватно бројао између 400 и 700 војника, са разумним просеком од око 500 војника.

Тврђава се одликује карактеристичним цик-цак зидом. Овај стил помогао је у јачању стабилности зида и смањењу утицаја ерозије ветра и песка. Артефакти повезују тврђаву са фараонском династијом. Тим за ископавање је направио значајна открића која помажу у датирању и контекстуализацији тврђаве. Открића потврђују да је тврђава служила као свеобухватни центар за свакодневни живот војника, а не само као одбрамбено упориште. Џејмс Хофмајер (James Hoffmeier), археолог са Интернационалног Тринити Универзитета (rinity International University) подсећа да је: 

Пут је омогућавао Египту да контролише источну медитеранску обалу током већег дела периода Новог царства. Ако је недавно откривена тврђава изграђена током владавине Тутмеса I, то подржава схвтање да је владар био отац египатског царства у западној Азији и да је вероватно био кључни играч на почетку овог одбрамбеног система којем су наредни цареви додавали још тврђава.

Ово је значајно, јер у овој перспективи можемо да схватимо зашто се Израилци, одбегли из Египта, нису упутили најкраћим и најлогичнијим путем ка Ханану. На том путу су засигурно могли да се сусретну и сукобе са добро обученом, обезбеђеном и утврђеном египатском војском, што је очигледно био изазов на који се нису одважили (Изл 13:17).

Излазак пак надовезује се на турбулетни Амарна период Египта и непосредно је повезан или можда чак и паралелан са процесом слома цивилизација бронзаног доба који је територију Ханана, до тада под контролом Египта, оставио у вакуму створивши услове за урушавање богате културе која је ту била развијана миленијумима. О томе сведочи и откриће гробног комплекса из бронзаног доба током ископавања у израелској приобалној луци Јавне-Јам. Гробница је први пут случајно откривена током радова на развоју у близини плаже Палмахим, природног каменитог залива са пешчаним деловима који окружује вишепериодно археолошко налазиште. Запечаћена пећина садржала је стотине гробних предмета са мало или без седиментног покривача – јединствен феномен у монументалним гробницама из касног бронзаног доба. Гробнице су биле окружене мноштвом увезених и локалних грнчарских посуда које су садржале добро очуване ботаничке и зоолошке остатке.

Ископавања је спровела Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA), откривајући велику комору квадратног облика пречника 6,5 м, уклесану у пешчару са централним носећим стубом. Фасада гробнице је била глатко усечена у косом избочу еолијанитске приобалне стене. Улаз у пећину је био кроз лучни отвор који је накнадно запечаћен са две велике камене плоче. Унутра су пронађени остаци најмање десет особа, поред мноштва гробних предмета. Међу више од 140 керамичких посуда биле су локално направљене тегле за складиштење и увезена роба са Кипра и Егеја, као што су кипарски врчеви са прстеном, зделе са белим премазом и каснохеладске шоље. Анализа органских остатака идентификовала је приносе хране од рибе, овчјих и козјих удова и биљних материјала постављених поред мртвих, што је јасан доказ ритуалне гозбе повезане са церемонијама сахрањивања. Увезена грнчарија обухватала је кипарске врчеве са базним прстеном II, егејске каснохеладске шоље IIIA2, кипарске крушасте обрађене врчеве и зделе са белим премазом II. Почетна анализа указује на намерну просторну расподелу грнчарије унутар пећине: осам великих тегли за складиштење постављено је око централног стуба, даље од сахрањених особа, а отвори неких су били покривени уљаним лампама. У задњем делу пећине налазиле су се две инсталације направљене од два-три камена реда, вероватно намењене обележавању сахрана истакнутих појединаца. Западна инсталација је дала групу врхова стрела са остацима њихових дрвених дршки. Источну инсталацију пратило је девет врчева Основног прстена II.

Увезена и локална грнчарија сведочи да је пећина била у употреби од средине 14. в. пре Хр. до почетка 13. в. пре Хр. Ископавања испред улаза у пећину открила су ограђени простор димензија 2,8 × 2,8 м изграђен од пољског камена и тесака који је водио од отвореног дворишта до улаза у пећину. Ископавања у дворишту открила су слојеве тамних пепељастих седимената, јаму обложену каменом, комплетан ћуп за складиштење, крхотине лонца за кување, животињске кости и фрагмент теракотне фигурине. Ово су вероватно остаци погребних обреда. Ханаански погребни обреди су разноврсни. Налази из отвореног дворишта пружају први значајан доказ о погребним гозбама из касног бронзаног доба II. Гробни прилози из једноставнијих сахрана указују на погребни комплет из касног бронзаног доба. Јавне-Јам открива да се комплет у монументалним сахранама разликује од стандардног у дистрибуцији грнчарије. Гробни прилози су очигледно били само део погребног комплета; обреди сахрањивања су допуњени активностима гозбе ван гробнице. Геоархеолошке, зооархеолошке, археоботаничке, петрографске и анализе остатака су у току и осветлиће церемоније које су се изводиле у монументалним сахранама хананске елите.

Гробница Јавне-Јам је  једина монументална гробница уклесана у стени из касног бронзаног доба II Ханаана пронађена нетакнута и потпуно документована. Изградња гробног комплекса показује значајан утрошак енергије и техничко знање, што се огледа у зидању од тесаног камена, припреми површине стене, симетрији гробнице, лучном улазу и носећем стубу – неупоредивом примеру ханаанске погребне архитектуре касног бронзаног доба.

Једно посебно упечатљиво откриће био је скарабеј са картушом фараона Тутмоса III, што указује на египатске административне или симболичке везе. Пажљиво израђена архитектура коморе – са резбареном фасадом, лучним улазом и симетричним распоредом – сугерише висок ниво инжењерског умећа и значајна улагања, карактеристике које су обично резервисане за припаднике елите. Заједно са обимним остацима, ресурси потребни за гробни комплекс указују на то да се комплекс Јавне-Јам истиче као јединствен пример ханаанске елитне сахране током египатске владавине. Текућа научна анализа остатака, људских остатака и увезених артефаката има за циљ да реконструише животе и мреже оних који су сахрањени у гробници.  

Истраживачи се надају да ће откриће продубити разумевање како су се египатска царска контрола, поморска трговина и моћ локалне елите испреплитале дуж јужне обале Израела током турбулентног периода Амарне. Заједно проналазак тврђаве, гробнице и еветуалне луке може да значајно унапреди наша тренутна сазнања.

 

Тел Јавне-Јам се налази на малом рту на источној обали Средоземног мора између Јафе и Ашдода, са погледом на једно од најбољих природних сидришта у јужном Леванту . Локалитет се помиње у египатским пописима левантских градова и у писмима из Ел-Амарне из 14. в. пре Хр., али ископавања у насељу су дала само неке расуте керамике, мале пећинске гробнице и цист гробнице које датирају из касног бронзаног доба, заједно са доказима о континуираној употреби комплекса капија. Значај поморске трговине који имплицира назив Мухази оскудно се огледа у присуству неке увезене грнчарије у гробовима, камених сидара и јединственог терета златарске оставе пронађене у сидришту. 

 

2Цар 18:13-25

 

22. октобра 2025. год. Израелска управа за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) обелоданила је откриће сићушног и необично значајног фрагмента глиненен тавблице. Овај фрагмент, исписан клинастим писмом на акадском језику, датира се више од 2700. год. унутраг и представља редак доказ о преписци између асирског и јуудејског владара. Изванредан и јединствен налаз откривен је у близини Западног зида Храмовне горе, северно од Давидовог града. То је, за сада, једини дешифровани асирски натпис из периода првог храма (8.–7. в. пре Хр.) икада пронађен у граду. Други фрагмент, такође пронађен у недавним ископавањима и у близини првог носи текст који се још увек дешифрује. Оба натписа су пронађена на мање од 30 метара од Западног зида. Мали глинени фрагмент је широк око 2,5 см и на њему се налази свега двадесетак клинастих словних знакова, али чак и они пружају гомилу информација. Иако је само део оригиналне поруке, сачувани текст помиње рок, вероватно за испоруку пореза или друге обавезе.

До ретког открића дошло је током археолошких ископавања које је спровела IAA у сарадњи са Фондацијом Давидовог града (City of David Foundation). Шеф археолошког тима је др Ајале Силберштајн (Dr. Ayala Silberstein) из IAA, а ископавања су вршена у Јерусалимском археолошком парку – Дејвидсон центру (Jerusalem Archaeological Park – Davidson Center) којим управља Компанија за реконструкцију и развој Јеврејске четврти (Company for the Reconstruction and Development of the Jewish Quarter). Натпис је дешифрован у сарадњи са др Филипом Вукосавовићем и др Анат Коен-Вајнбергер (Dr. Anat Cohen-Weinberger) из IAA и др Петером Зилбергом (Peter Zilberg) са Универзитета Бар-Илан (Bar-Ilan University).

Сићушни фрагмент, величине око 2,5 см, откривен је током мокрог просејавања у оквиру Археолошког искуства у Националном парку долине Цурим – заједничког пројекта Израелске управе за природу и паркове (Israel Nature and Parks Authority) и Фондације Давидовог града. Откриће артефакта у контролисаном археолошком ископавању изазвало је велико узбуђење.Морија Коен (Moria Cohen), члан особља Археолошког искуства у долини Цурим, описала је тренутак открића:

Фрагмент је откривен у земљишту које је се налази на крају централног дренажног канала из периода Другог храма. Вероватно потиче из урушавања раније грађевине из периода Првог храма у подручју где дренажни канал није сачуван.Иако је откривен у секундарном контексту, локација фрагмента снажно указује на административни значај подручја око Храмовне горе током периода Првог храма, посебно имајући у виду присуство другог клинастог натписа и других налаза из тог подручја.

Локалитет, који се налази на источној падини западног брда Јерусалима, једна је од најближих тачака Храмовној гори икада ископаних. То је нешто што овом налазу даје значајан значај за разумевање урбаног и политичког развоја града током тог доба.

Према речима др Ајале Силберштајн:

Др Петер Зилберг и др Филип Вукосавовић верују да је фрагмент некада био део краљевске буле – отиска печата који се користио за потврђивање аутентичности званичног писма или пошиљке са асирског царског двора. Они истичу:

Такве буле су често носиле кратке натписе који објашњавају садржај или одредиште депеше на асирском клинастом писму, а разликују се по величини и облику од локалних була познатих у Јудеји.

Анализа натписа и његовог садржаја подржава хипотезу да се запечаћени документ бавио кашњењем у плаћању пореза или друге обавезе. Текст наводи рок – први дан месеца ава – и експлицитно помиње официра кочија (дословно, онај који држи узде), високорангирану личност одговорну за преношење званичних царских комуникација, познатих из асирских административних архива.Само постојање оваквог званичног апела би, чини се, сведочило о извесној тачки трења, приметили су Зилберг и Вукосавовић у заједничком саопштењу.

Иако фрагмент не садржи име јудејског владара којем је порука била упућена, њен хронолошки контекст и делимични текст указују на то да је послата на двор цара Језекије, Манасије или Јосије.

Порука коју је печатила ова була била је упућена на почетку владавине једног од тројице владара, док су они још увек признавали асирску власт, односно пре него што су се побунили против ње. Овај сценарио се лепо уклапа у историјски контекст вазалства Јуде према Асирском царству, како је забележено у Старом завету. Дакле, само писмо је било писано на неком мење отпорном материјалу, док је  печаћено глиненом царском булом. То се може претпоставити на основу необично танке глине на којој је натпис написан, као и његове стрме кривине и удубљења онога што је вероватно био конопац на полеђини натписа. Такве були, коришћене за затварање докумената или посуда, биле су уобичајене у Асирском царству и често су садржавале резиме писма како би гласник боље пренео његов садржај. Управо тај резиме, написан на асирском дијалекту акадског језика, натпис садржи. Овакви предмети служили су као посредници између асирских изасланика и јудејских званичника, преносећи званична упутства и пореске захтеве. Истраживачи истичу:

Др Анат Коен-Вајнбергер каже:

Петрографска анализа глине потврдила је да је писмо састављено у срцу Асирије, близу реке Тигар. Палеографска и лингвистичка анализа натписа додатно подржава Асирију као његово место порекла. Такође, она датира натпис на 8. или 7. в.пре Хр. током периода у којем је Јуда била вазал Асирског царства.  Место из којег је порука послана, стпга, вероватно је један од главних административних центара Асирије (Нинива, Ашур или Нимр уд). Једна од омогућности јесте да је фрагмент отисак царског печата послат у Јуду током владавине Сенахериба, цараа Асирије, јер се карактеристике натписа и његово датирање поклапају са његовом владавином или владавином његових наследника – што вероватно одражава библијски извештај о Језекијиној побуни и одбијању плаћања пореза (2Цар 18:7). Према неким схватњима, ово је можда део поруке која је претходила војној акцији асирског царства против Јудеје ки којом је Језекија био принуђен да прихвати плаћање годињег данка (2Цар 18:13-14). Можемо да кажемо да је Језекија, у покушају да се осамостали, одложио исплату обавезног годишењег данка Асирији, али да га је казнена експедиција асирског суверена приморала да испуни своје вазалне обавезе. Према библијском тексту, цена побуне била је 300 талената сребра и 30 талената злата – огромна сума у ​​то време.  Какогод, асирологЗилбергсматра овај текст, иако непотпун, помаже:

Војна кампања и прекомерни данци наметнути Јуди такође су забележени на Сенахерибовим призмама, глиненим цилиндрима са детаљним описом царевих дела. Зилберг истиче: 

Нисмо имали никакве доказе о преписци између Асирије и Јуде, што смо увек приписивали чињеници да су таква писма могла бити написана на арамејском и нису сачувана. Чекали смо асирски текст из Јерусалима доста дуго, и сада га коначно имамо! Знамо да су изасланици јудејског двора примали оброке вина у Нимруду. Али за разлику од асирске провинције Самарије и Мегида, текстуални корпус правних/административних текстова и писама из неоасирског периода је прилично ограничен [за Јерусалим]. Провео сам много година проучавајући неоасирске правне и административне текстове и неоасирска писма, која се односе на јужни Левант. Да вам кажем истину, нисам очекивао тако невероватно откриће. Нажалост, фрагмент не садржи тачну годину натписа, јер се део који би га носио одломио. Ипак, [натпис] одјекује библијском причом о одлагању плаћања пореза Асирцима, и то је заиста важно. За мене као историчара ово је нека врста батеријске лампе у магли историје. Ово једиван додатакисторији односаизмеђу Јудеје и Асирије. У овом случају, то је био недостајући део слагалице на месту где се историја и Библија пресецају, показујући како су ове библијске приче укорењене у историјским догађајима тог доба. Овај артефакт је веома, веома важан у повезивању историје Земље Израела са Библијом и историјом древног Блиског истока у целини. Толико тога не знамо, а онда се појаве ови натписи и баце веома посебно светло на веома одређену тему. Веома је узбудљиво.

Зилберштајн (Zilberstein) сматра да откриће сугерише да је структура на падини брда западно од храма служила као административни центар, о чему сведоче и други печати који су откривени у остацима грађевине, а који још нису откривени јавности. Она истиче:

Зилберг и Вукосавовић истичу: 

Налаз сведочи о важности Јерусалима као административног и политичког средишта чак и под царском контролом. То је доказ о укључивању града у међународни систем тог времена, где су писма, печати и пореска документа кружили између најмоћнијег светског царства и његовог западног вазала.Артефакт датира из периода између краја 8. и средине 7. в. пре Хр. Асирски владари су вршили војни притисак, захтевали данак и суочавали се са побунама широм јужног Леванта током овог периода. У то време, Асирско царство је владало огромним деловима Блиског истока. Израил је већ било сломљено, а Јуда - његов јужни сусед - постала је вазална држава.

Археолози и историчари активно расправљају о периоду Првог храма у Јерусалиму (1000-586. год. пре Хр.) и то остаје једна од политички најзапаженијих епоха у граду. Велики део нашег знања потиче из каснијих библијских текстова или натписа пронађених у страним престоницама. И док су други ретки, први се често проглашавају непоузданима. Зато је ово откриће је изузетно посебно. Оно открива колико је дубоко Асирија проширила свој утицај на престоницу Јуде – довољно да пошаље запечаћена писма цару и да захтева данак са роком.Такође показује мешавину културних система у то време. Натпис датира захтев користећи месопотамски календар, за који научници примећују да је запањујуће сличан јеврејском календару који се и данас користи.На бази реченог истраживачи закључују:

 

Цар Језекија у Библији је описан као један од најпозитивнијих давидистичких владара Јудеје. Владао је у периоду 715–686. П ре Хр. бурном времену које је обележио крах северног јудејског суседа, Израила. Спровео темељне верске реформе: укинуо је идолопоклонство, разрушио узвишице, поломио кипове и обновио богослужење у храму Господњем (2Цар 18:1–6; 2Дн 29–31). Чак је уништио и бронзану змију из Мојсијевог времена, јер су јој људи почели да се клањају (2Цар 18:4). Према библијском тексту, у покушају да се осамостали у односу на владавину Језекија се суочио са војном одмаздом империје, али је чудесно избављен, премда је био принуђен да обнови вазални савез (2Цар 18–19; Ис 36–37). Асирски извештаји сведоче о војној акцији против Јудеје, али управо ти списи потврђују да Јерусалим није освојен, већ да је вршена опсада града која се није окончала разорењем. Херодот је забележио једно предање које се односи на пропаст асирске војске приликом похода на област Сирије и Палестине, и које многи повезују управо са опсадом Јерусалима у време Језекије. Он пише да је асирски цар Сенахериб (код њега назван цар Арапа и Асираца) кренуо у поход на Египат. Египатски владар Сетос се, по причи, молио свом богу, а током ноћипоља су преплавили мишеви, Они су прегризли тетиве лукова, каишеве штитова и опрему те је асирска војска ујутру остала беспомоћна и била поражена (Историја II, 141).Херодот додаје да је у египатском храму постојала статуа владара који у руци држи миша, као успомену на тај догађај.Иако Херодот не помиње Јерусалим нити Језекију, многи историчари виде у овој причи паралелну традицију истог догађаја који Библија описује као Божју интервенцију (2Цар 19:35; Ис 37:36) Штавише, библијски писци смрт асирског императора индиректно повезују са војним неуспехом (или само делимичним успехом) у походу протви Јудеје (2Цар 19:36–37; Ис 37:37–38). И овај детаљ библијског приповедања потврђен је ванбиблијским историјским извештајима. Чини се, међутим, да је Језекијина побуна протви Асирије само одложена. Библијски писци пишу о његовој болести и чудесном исцељењу које је било повод за дипломатску посету обновљеног Вавилона. Према библијском тексту, Језекија је ово искористио да вавилонском изасланству покаже благо својих ризница (2Цар 20:12–19; 2Дн 32:25-31 Ис 39:1–8). Неки тумачи сматрају да је ово заправо била прилика да се поставе темељи вавилонско-јудјејског савеза против Асирије, а да је показано благо заправо била војна опрема и оружије које је Језекија припремао за побуну.

Цар Језекија јудејски је вероватно и један од јерусалимских владара чија је владавина најбоље потврђена археолошким налазима. Међу налазима који потврђују историчност овог владара је знаменита Језекијина була, поменути асирски извештај о војној кампањи против Јудеје тј. Сенахерибова призма, наптис који потврђује изградњу Језекијиног тунела, као остаци широког зида који потврђују његове градитељске напоре на утврђивању Јерусалима, као и археолошки докази његових верских реформи препознатљиви пре свега у разарањима синкретистичких и политеистичких богослужбених објеката. Наведеним налазима сада се придружује и новооткривени фрагмент.

Israel Antiquities Authority 22. октобар

https://bkcentar.rs/sr/blog/car-jezekija-arheoloska-biografija
Brevard S.Childs, Introduction to the Old Testament as Scripture. Philadelphia: Fortress Press, 1979.
Mordechai Cogan, Hayim  Tadmor, II Kings: A New Translation with Introduction and Commentary. Anchor Yale Bible 11. New Haven–London: Yale University Press, 1988.

Israel Finkelstein,Neil Asher Silberman, The Bible Unearthed: Archaeology’s New Vision of Ancient Israel and the Origin of Its Sacred Texts. New York: Free Press, 2001.

Lester L. Grabbe, Ancient Israel: What Do We Know and How Do We Know It? London–New York: T&T Clark, 2007.

John H.Hayes, J. Maxwell Miller, A History of Ancient Israel and Judah. 2nd ed. Louisville: Westminster John Knox Press, 2006.

Herodotus. Histories. Book II. Various critical editions and translations.

Amélie Kuhrt, The Ancient Near East c. 3000–330 BC. Vol. II. London–New York: Routledge, 1995.

Daniel D.Luckenbill, The Annals of Sennacherib. Chicago: University of Chicago Press, 1924.

Amihai.Mazar, Archaeology of the Land of the Bible, 10,000–586 B.C.E. Vol. II. New Haven–London: Yale University Press, 1990.

Christopher R.Seitz, Isaiah 1–39. Interpretation Commentary Series. Louisville: John Knox Press, 1993.

David Ussishkin, The Conquest of Lachish by Sennacherib. Tel Aviv: Tel Aviv University, 1982.